Три пута осуђиван на смрт

Велико вијеће Окружног војног суда у Сарајеву у саставу Фахрудин Тефтердарија, као предсједник и чланови вијећа Владимир Шпољарић, Шабан Салчиновић, Владимир Марамут и Харис Чумуровић, донијело је 12. марта 1993. године, у монтираном судском процесу одлуку којом су Борислав Херак (1971) из Сарајева и Сретко Дамјановић (1961) из Вогошће осуђени на смрт због наводног геноцида и ратног злочина против цивилног становништва, а Нади Томић (1946) из Вогошће је изречена казна затвора у трајања од три године за кривично дјело прикривања, пошто је наводно у свом стану држала украдене ствари.

Ово троје највећих ратних страдалника, који су случајно 11. новембра 1992. године заробљени на муслиманском пункту на Ступском мосту док су се аутомобилом возили из смјера Рајловца, свезани су жицом и претучени у једној школи у Бућа Потоку, а потом су све вријеме мучени у полицијској станици и у бившој касарни ЈНА "Виктор Бубањ" у којој се данас налази Суд БиХ.

Заробљавање троје српских цивила, које је било супротно свим женевским конвенцијама и међународном хуманитарном праву, пропраћено је незапамћеном еуфоријом у свим муслиманским медијима у Сарајеву, који су водили најбестијалнију ратнохушкачку пропаганду против Срба. У то вријеме ликовале су кадије у војним и цивилним судивома пошто им се указала прилика за освету над припадницима "четничког агресора" и починиоцима геноцида.

Најтежа оптужба током цијелог судског поступка која је стављена на терет Сретку Дамјановићу била су три наводна убиства и то два брата Блекића, Асима и Касима, и клање Касима Крше у селима око Вогошће, те да је силовао двије муслиманске дјевојке. И поред лажних оптужница за које су сви знали у судским вијећима у Сарајеву, што се испоставило на крају рата, Дамјановић је заједно с Хераком три пута осуђиван на смртну казну због наводног геноцида. Иако је Конвенцијом УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године јасно прецизирано да ово кривично дјело може постојати само под условима који су дефинисани у скупу правила утврђених Конвенцијом, од којих су пресудна четири елемента у оквру геноцидне намјере: (а) степен намјере; (б) уништење; (в) национална, етничка, расна или вјерска група; (г) потпуно или дјелимично.

Међутим Вијеће Врховног суда у Сарајеву на сједници 30. јула 1993. године није уважило жалбе адвоката Бранка Марића и Милана Прпе већ је потврдило казну за геноцид и осудило на смрт Дамјановића и Херака. Сједницом вијећа је предсједавао Хусејин Хјубер, а остали чланови који су осудили двојицу Срба на смрт јесу Вера Јовановић, Малика Хаџиомерагић, Душанка Лучић и Хасан Балић.

Није помогла ни трећа жалба двојице адвоката на изречене казне њиховим брањеницима. У трећестепеном поступку Врховни суд БиХ, којим је предсједавао Ибрахим Вехабовић, Венћеслав Илић, Софија Алилкафић, Миомир Јочић и Назиф Салман на сједници од 29. децамбар 1993. године одбили су захтјеве адвоката и потврдили смртне пресуде Сретку Дамјановићу и Бориславу Хераку за најтеже кривично дјело - геноцид.

У образложењу све три пресуде наведено је да је током суђења утврђено да су оптужени починили кривична дјела геноцида и ратног злочина против цивилног становништва.

Треба подсјетити да од свих новонасталих држава на тлу бивше Југославије једино Устав Републике Српске, који је донијет још 1992. године уважавао све препоруке женевских конвенција и протоколе о људским правима и у њему није била предвиђена смртна казна. Захваљујући Дому за људска права који је формиран послије ступања на снагу Дејтонског мировног споразума укинута је смртна казна тако да су од њеног извршења спасени Дамјановић и Херак.

Иначе, током истражног потупка, који су водиле судије Војног суда у Сарајева над троје српских цивила, примијењивање су најсвирепије методе мучења, послије којих су Дамјановић и Херак морали признати све што им је стављано на терет попут убиства, прогона, силовања, паљевине. пљачке...

- Када смо заробљени одведени смо свезани жицом у Бућа Поток у једну школу, гдје нас је испитивао неки војни старјешина који се лажно представио као Јука Празина. Испитивао нас је колико смо људи убили, заклали и силовали. Потом су нас пребацили у полицијску зграду преко пута Централног затвора. Тамо су нас испитивали Кемо Думановић, Фахрија Каркин и Исмет Бајрамовић Ћело, а долазили су још неки исљедници. Тамо су ме наизмјенично тукли и испитивали. Тражили су да напишем списак људи који су, по њиховом, клали и убијали Муслимане, питали колико сам ја људи убио, колико има наоружања и војске у Вогошћи - изјавио је за српске медије послије пуштања на слободу Сретко Дамјановић.

Ипак, према властитом признању најтеже муке троје српских заробљеника претрпјели су у касарни "Виктор Бубањ".

- Командир у том логору био је Рамиз Авдовић, родом из Фоче. Он је и данас полицајац и ради у Централном затвору у Сарајеву. Одмах пошто смо пребачени, он је у ћелији у касарни "Виктор Бубањ" мени и Нади Томић наредио да дигнемо руке уза зид и лично нас тукао по бубрезима. За све што се у тој касарни дешавало, за све батине које смо добијали, за све су знали Рамиз Авдовић и управник Химзо Долан - тврди Сретко Дамјановић, који данас као тежак инвалид живи у једној кућици у избјегличком насељу Незуци, код Вишеграда.

Присјећајући се како су текла прва суђења у Сарајеву у којима је осуђен на смрт Дамјановић каже:

- Никад нећу заборавити да су ме уводили у судницу пуну наоружаних припадника Армије РБиХ. Рекао сам да оптужница није тачна и све сам негирао. Сам процес личио је на фудбалску утакмицу. Вријеђали су ме, провоцирали, псовали, говорили да треба убит четника, треба га заклати, стријељати. Судије, које су то слушале, уопште нису реаговале. Тужилац је био Мустафа Бисић, а судија Фахрудин Тефтердарија ме осудио на основу онога што сам под батинама и на превару потписао. Мислим да ће ме ти људи док су живи носити на души, и они и њихова дјеца - сматра Дамјановић.