Војводину нам не отима нико са стране, дајемо је сами

Говор Остоје Симетића, представника Српског културног клуба „Преображај” из Новог Сада, на трибини-протесту против војвођанског сепаратизма, одржаној на Машинцу 25. новембра у организацији Српског сабора Двери

Остоја Симетић

У нашем народу је распрострањена опасна пракса регионалног шовинизма, која чини да Срби једни друге искрено презиру, само зато што потичу из различитих крајева које је наш народ насељавао кроз историју. Морамо радити на укидању регионалних партикуларизама1 , снажно изражених у српском народу још од Косовског боја. Као изузетно ружну и штетну појаву треба гледати склоност немалог броја Срба да с ниподаштавањем и крајње увредљиво говоре и мисле о другим Србима због различите завичајне припадности. Бесмислено је претпостављати нечије географско порекло типа Црногорац, Херцеговац, Босанац, Војвођанин, Личанин, Шумадинац и сл. његовим људским квалитетима и чињеници да је припадник српског народа без обзира на ком делу српског етничког простора био рођен. Нема код нас довољно увредљиве речи коју не би с лакоћом изрекао Србин из Херцеговине Србину из Босне, овај Србину из Црне Горе, а он Србину из Шумадије, Србин из Војводине Србину с Кордуна и обрнуто. То стање је неприхватљиво и егзистенцијално уништавајуће за српски народ у целини. Читав српски народ има заједнички национални интерес. На остварењу тог интереса морају радити сви његови делови заједно, у складу с појединачним способностима сваког човека, занемарујући географско порекло.

Ваља нам промовисати принцип интегралног Српства и бити подједнако заинтересован за судбину сваког Србина ма где он живео или био рођен. О српској неслози довољно је речено и она је готово онтолошког карактера. Ту нашу националну болест морамо свим средствима лечити. Она нас изједа и уништава. Њен бесмисао је већ и у томе што је мало српских породица чији преци нису у неком тренутку живели на потпуно различитим деловима нашег етничког простора, а ми се завичајно одређујемо према тадашњем пребивалишту последњег познатог претка и ту припадност претпостављамо етничкој, као да су неко село или ливада важнији од државе. Припадност српском етничком корпусу – српском народу је за нас, Србе, научна и историјска чињеница, а регионална или завичајна припадност је плод случајности и тиме мање битна. Неопходно је јачање слоге и осећаја јединства у народу. Мудри Римљани нису без разлога говорили: ”Ubi Concordia, ibi Victoria!”2


Стварање новог идентитета


На карту те завичајне нарцисоидности и регионалне српске разједињености играју наши геополитички ривали вековима. На овај начин успели су да разбију српски етнички народ и створе нове народе и нације, који су онда Србима постали најљући непријатељи. Они који нам не желе добро, знају да нисмо склони да трпимо насилну окупацију, отимачину територије, узурпацију имовине и сл, дакле, веома им је јасно да нам није лако отети било шта, али још боље схватају да нас није тако тешко убедити да им оно што желе сами предамо, само ако нас довољно поделе и посвађају. За овом идејом иду и напори да се Војводина прво довољно аутономизује, па да се онда лагано истргне из Србије. Да би ово успело, прво је неопходно осигурати да се становништво у Војводини за то заложи или да се бар не буни много. Посматрачу са стране би било тешко да претпостави могућност успешне реализације дотичног сценарија, јер статистика региструје огромну већину Срба у војвођанској популацији. Свако би помислио да није могуће убедити 85% Срба да поклоне своју земљу неком другом. Следећи логику, тај би се посматрач прилично насанкао, јер би из вида испустио кључну идеју глобалних планера. Креирање нарочитог војвођанског идентитета. Само ако се постигне да Срби из Војводине својим избором постану бивши Срби, а нови Војвођани, може се постићи истрзање Војводине из Србије, без икаквог насиља, сем духовног.

публика Деценијама се ради на развоју ове идеје међу Војвођанским Србима, још од момента присаједињења Србији. Историјски корени аутономије Војводине су изразито национални (српски), али су они у последњих пола века методама комунистичке (интернационалне) и посткомунистичке (мултикултурне и мултинационалне) идеологије, као изворно српска традиција преокренути веома често у антисрпски контекст. Верске и националне повластице добро су се слагале са осећајем људи да су Срби и православци, а нису им никако изазивале наводну војвођанску националну свест.3 Због великохрватских националних интереса, те ревизионистичких тежњи поражених елемената из Првог рата, почело се радити на однарођивању војвођанских Срба и њиховом стављању у контекст непријатељства према другим Србима, који су тобож примитивни, некултурни, неевропски и нецивилизовани, а још и пљачкају Војводину.


Војводина Српска


Војводина је дефинисана као политички програм српског народа на Народно-црквеним саборима (највишем народном и црквеном представништву Срба православне вере у Карловачкој митрополији) који су одржавани од краја 17. века на просторима Хабсбуршке монархије, најчешће у Сремским Карловцима. Право на одржавање ових Сабора произилазило је из слова привилегија које су Србима дали аустријски цареви и угарски краљеви. Тумачење тог права у српском народу је све до 1861. била привилегија пре свега српске црквене јерархије. Војвођански политички програм је заснован на царским привилегијама и он је подразумевао одувек једно исто: право на статус и признање посебног политичког народа, право на посебну територију, право на слободан избор духовних и световних старешина (архиепископа и војводе), а тиме и право на посебну, самосталну управу.4 Војводина, као аутономија је и тада била реметилачки фактор, али у односу на Угарску, јер је постојала природна тежња Срба да се еманципују од туђинске власти и доминације. Није се могло очекивати од Срба да прихвате добровољно свој политички, етнички и национални нестанак и утапање у мађарски политички народ, који су власти наметале као једини постојећи. Аутономија Срба од Срба у данашњој Србији (тако и у СР Србији у време СФРЈ) потпуно губи овај смисао, јер нема опасности од асимилације од стране једног истог народа. Зато је неопходно створити представу и свест о другости Срба из Војводине у односу на Србе из осталих наших крајева. Једино ако престану да се осећају Србима и постану пре свега и само Војвођани, ови људи могу пожелети да напусте Србију, а тада би постали лак плен за ловце који вребају из прикрајка.

Дуго се и упорно ради на производњи осећаја другости код Војвођана у односу на остатак Српства. Слично се тако постигао и осећај другости у односу на Балкан код европских народа, што обезличава оног другог и од њега прави објекат који није вредан поштовања, на који се чак не морају примењивати етички стандарди, како нас поучава проф. др Богољуб Шијаковић.5 Зато је потребно имати Владу Војводине, председника Војводине, заставу, грб, академију, скупштину (по могућности дводомну), ауто-ознаку са великим ”В”…

Пре неколико година, посланик једне аутономашке странке у Скупштини АП Војводине, господин Радосављевић, тражио је од председавајућег седнице, да, према правилнику, добије додатних два минута, јер планира да говори на мањинском језику – војвођанском. На општем попису становништва у Србији 2002. неки људи су се изјаснили као Војвођани, без обзира што таква народност (још) не постоји. Ово опредељење малог броја грађана (и грађанки) Војводине исходи из деценијске праксе изградње посебног војвођанског културног идентитета. Тако се успело убедити Србе из Војводине да су њима културно-историјске традиције Беча и Пеште ближе и природније него традиције Београда, Бања Луке, Цетиња… Није случајно реченица о јединственом културолошком простору средње Европе залутала у преамбулу Статута. Она јасно показује намере статутописца. Аутор овог документа инсистира на увођењу у политичку збиљу темељних камена новог Војвођанства. Он ограђује свој политички простор, те ствара нови политички народ, а политички народ је нација. Свака нација тежи да се осамостали. Ускоро ће Војвођани бити приказивани као Курди или Палестинци, народи без земље, који трпе туђински тиранију. Погађајте ко ће бити тиранин?


Мит о економском искоришћавању Војводине



Ако освоје срца и умове Војвођана, неће морати да освајају њихову земљу, јер ће ови похрлити да им је сами поклоне. Када је дошла на просторе тзв. Јужне Србије, садашње БЈРМ, после Првог светског рата, Српска држава прави грешку и тамо шаље најгоре, најнеспособније и корупцији најсклоније чиновнике које је имала, те према себи рађа неповерење и непријатељство локалног словенског становништва, које 90 година касније, и само осамостаљено од Србије, признаје Независност Косова. На ово нам је указао Арчибалд Рајс у моменту док се дешавало 6 . Поука стоји и данас. Српске политичке елите су после Другог светског рата допустиле партизанским зулукаферима из пасивних крајева да спроводе аграрну реформу, чупају бркове и отимају земљу и стоку. Они нису били такви, агресивни, безобразни и прости због свог завичајног порекла, већ због своје комунистичке острашћености и свести да је сада све њихово. Онда су тајни идеолози почели да објашњавају Војвођанима српске националности, да су то они, други Срби. Србијанци, Херцеговци, Босанци и ини пљачкају, а не раде то комунистички терористи. Они то раде, јер сте ви Војвођани, а они нису. Они су у вашу њиву дошли да је изгазе. Они немају културу. Они не певају, они ричу!

publika

Прост свет, интелектуалци, студенти, бивши колонисти и разни други у Војводини данас, лако наседају на аутономашку шарену лажу о пљачки коју бескрупулозно проводи Београд над сваким војвођанским новчаником. У свакој земљи, њен главни град привлачи највише капитала и инвестиција, али стоји неоправдано гомилање администрације у Београду, узурпација средстава и прилика за бољи живот свих других крајева Србије. Те активности, пак, не спроводе Београђани, обични људи попут нас, већ страначке, однарођене врхушке, које ван политике, услед своје нестручности и неспособности, не би биле у стању да лагодно живе. Та аутономашка теза о београдској пљачки Војводине је у ствари њихов идеал. И они би да пљачкају некога. И они би да граде виле, возе скупа кола, летују на Мартинику. Пошто већ не могу да се наметну целој Србији, хајде да бар омеђе један тор у коме би они носили клепетуше. Били би ови још гори од своји садашњих љутих непријатеља. Узмимо пример Баната. Сва нафта и гас Војводине, безмало, налазе се у Банату. Ипак, седиште Нафтне индустрије није у Кикинди, већ у Новом Саду. Оно није изграђено ближе бушотинама, већ ближе аутономашким политичарима. Зашто не би порези од централе НИС-а остајали у Кикинди или Елемиру? Зашто не би млади Банаћани имали шансу да остану у својим градовима и да раде у управној згради НИС-а? Зашто не би та институција привлачила банке, трговце и осигуравајуће куће у банатске градове уместо у Нови Сад? Где је сад брига за динар који се негде заради, а који неко други опљачка? Зашто сад неко не предложи тачку на пљачку?

По среди је отимање српске Војводине од Србије, отимање војвођанских Срба од Српства и Српства од војвођанских Срба. Ово је права пљачка, а њу спроводе две врсте људи. Једни похлепни, које не занима ништа сем сопственог банкарског рачуна и други залуђени (не мање похлепни) неохабзбуршким идентитетом и силовитом жељом да се постане бољим и напреднијим, светскијим, цивилизованијим, денацификованијим и европскијим кроз искрено припадништво јединственом средњеевропском културном простору.

На нама је да се бранимо. Сетимо се Ршумове дечје песмице ”Домовина се брани лепотом”, па се постарајмо да будемо примери лепоте, части, знања и лепог васпитања. Једино тако можемо дати атрактивнији културни образац Србима у Војводини од оног који им нуде аутономашки магови опсене. Једино тако можемо сачувати умове и срца овдашњег света, а тако и његову српску националну свест. Ако то сачувамо, Војводину нам неће отети ни стотину оваквих статута, а изгубимо ли ову битку, нећемо сачувати ни себе саме.



1 Према Програму УГ ”Српски културни клуб Преображај”, начело 3: Српска национална свест

2 Где је слога, ту је победа!

3 Декларација о Војводини УГ ”Српски културни клуб Преображај”, Нови Сад, тачка 3: Историјске чињенице, аутор: Марко Арсенијевић

4 Исто

5 Критика балканистичког дискурса: Један прилог проучавању феноменологије Балкана, проф. др Богољуб Шијаковић; Јасен, Никшић, 2000.

6 Чујте Срби; др Рудолф Арчибалд Рајс, 1928.