Бошњаци се све више окрећу идеји сопственог ентитета

Можда је поређење Херцеговине са Пијемонт понешто натегнута, чак натегнутија од оне са Сицилијом, али ми некако годи о свом ширем завичају мислити као о национално (дапаче, геостратешки) важном комадићу планете Земље. Кад бих се одрекао ове аналогије пропало би ми и реторичко питање "како је замало (по) пушио хрватски Пијемонт?", То болно питање које планирам, чим се из сеоског пискарала прометне у славна писца, промовисати у наслов неке своје будуће књиге, можда и бестселера, никад се не зна. Урођено нескроман, додуше зихераш, не увиђајући ниједан пристојан разлог зашто би "Ходи мален испод звезда", ја бих се можда и дрзнуо на такав корак кад бих (унапред) знао да ће ме запасти Нобел или, у најмању руку, Пулитзер. Та књига би требала бити збирка, нека врста сабраних (не) дела повеликог броја Хрвата и наших душебрижника који су (привремено) упропастили прилику да Херцеговина одигра историјску улогу предводнице процеса уједињења српских земаља, баш попут Пијеманта у случају Италије. То је старо Подалпски војводство / краљевина, наиме, својом визијом и деловањем упалило искру италијанскога заједништва поткрај деветнаестог века, као што су Херцеговина и Херцеговци поткрај двадесетог, не умањујући патриотизам и допринос ни осталим хрватским регијама, с посебним камењарским жаром прионули стварању хрватске државе, верујући како ће и Херцег-Босна бити део хрватског културног, а можда и државног круга.

Пре неколико дана сам у својим Грудама присуствовао пригодничарском евоцирање успомена на "дане поноса и славе", дане када је пре пуних осамнаест година основана Хрватска заједница Херцег-Босна. За оне који не знају, то је онај простор, она творевина у југоисточној Европи која се, зарад уравнотежене прекомпозицијом тог дела света (Хрватска и Србија у тзв. Авнојевске границама, Босна и Херцеговина као троједина, троентитетска држава), одрекла сна огромне већине својих становника, и не слутећи јадна како ће и тако горки компромис бити додатно оспораван, у режији њених отворених непријатеља, али и уз нијемо статирање сопствених политичких елита и оних који су у њено име преговарали. Ове свечаности су, како су године пролазиле, све више припадале обичним људима и (у најбољем случају) средњерангираним политичарима, а све сте ријеђе могли видети неког потентна хрватскога хомо политицус, заокупљена настојањем да се не замјери онима који би га могли доћи каријере, у широком распону од Високог представника преко домаћих или (још горе) страних тужилаца до мање или више важних амбасадора. Ко је хтео сарајевску (а онда у догледно време можда и бриселску) каријеру "хрватскога" политичара, прећуткивање је и игноранција посебно пазио да не стане на жуљ неком босанском фратру или медијским пропагатори идиличног унитарног Шупљак и (самим животом компромитирани) "институционалне конститутивности" . Заговорник идеје Херцег-Босне, многобројни а тихи, међу Хрватима Херцеговине и Босне већински, у ових осамнаест година пролазили су трновит пут од егзистенцијалне тескобе до утемељена оптимизма и назад, па тако више пута. Још прије, пуно прије него нас је почео бранити Миљенко Јеговић а Денис Куљиш, Вилијам Монтгомери и Весна Пусић да даје нам за право, та тиха већина је знала, једноставно је знала да су на њеној страни природни и Божији закони, правда сама, али требало је отрпјети терор (медијски, политички, кривични) који је долазио од сарајевских продаваца магле, најчешће професионалних. Свих националности. Има међу њима и пристојна света у чије добре намере не треба сумњати. Међутим, добре намере су нужан али не и довољан услов (рекли би математичари) да се дође до "исправних" решења, такве намере врло често одведу (пословица каже да је пут њима поплочан) тамо где нико од нас не би хтио завршити. На отприлике таквом смо месту (ваљда је то неко место) пре петнаестак година већ једном били, и врагу доста.

Кад смо већ код Пакла, често се питам (сав онако геополитички набријан) како би данас држава Босна и Херцеговина изгледала (ако би уопште изгледала) да су различити хрватски и бошњачки утописти у задњих двадесет година силну енергију трошили, уместо на демонизацију Херцеговине и Херцег -Босне, на изградњу троједине државе истински равноправних конститутивних народа, државе са три ентитета, не ексклузивно већ доминантно етнонационална? Да су настојали разумети наше разлоге, а не на нашим замишљеним "граничним прелазима" вјешали натписе на којима је отприлике стајало "Ласциате огни сперанза вои цх ентра"? Моја ноторно сељачка памет (а каква би друго могла бити) ми каже да бисмо ми данас имали три пуно демократскија и плуралистичкија друштва, која би истина била етнонационално одређена, али зато не нужно мање праведна и просперитетна за све своје грађане. Да смо се сви ухватили изградње управо такве државе, Босна и Херцеговина би можда већ сада била не само пуки механички, него у становитој мери органски збир својих саставних делова. Овако, док год траје наметање неприродног, унитарног модела уређења, количина љубави и интереса Хрвата и Срба за ову државу предвидљиво је као транд учесталости конзумације брака како пролазе године (немилосрдним статист ичким речником: лани замало, ове године ријеђе). Једно је сигурно, да смо имали стабилне и неупитне етнонационалне ентитете данас бисмо имали, свако у свом дворишту, пуно више снаге за обрачун са сопственим аутентичним врстама будала и криминалаца (политичких, економских, војних), имали бисмо развијеније институције цивилног друштва, дјелотворније и модерније институције уопште. За фудбалску репрезентацију тако сабране државе, државе трију сретних ентитета чије су елите давно морале преузети одговорност на сопственом територију, вероватно би навијао далеко већи и разноликији број њених држављана него недавнопротив Португала. Таква би се можда и била пласирала на Светско првенство.

Све некад не верујем својим очима, али изгледа да се ситуација убрзано мења. Од пре неки дан и формално пунољетном идеји Херцег-Босне смеши се светла будућност. Ако ћемо поштено, и заслужила је. Свест да је троентитетска држава, па онда и Херцег-Босна, разуман компромис за све три стране шири се попут пандемијске грипа. Њено жариште вероватно јесте негде у Херцеговини, али она не бира жртве, не познаје границе, веру ни нацију. Не шири се она (нажалост) захваљујући нашим хрватским лидерима, они су се вероватно цијепили, него је идеја Херцег-Босне преживела и шири се захваљујући природној основаности на коју се наслања. Данас је свима јасно да више ништа није као пре петнаест или осамнаест година, сви смо зрелији и ваљда паметнији. Ја сам, напримјер, пре осамнаест година још могао правити децу (што сам, све у шеснаест, и чинио; неоспоран доказ су тренутно троје мојих херцегбосанаца у локалној средњој школи) и ноћу нисам морао устајати ради бешике. Срби су у међувремену - где год су стигли - направили бројна срања, али им је и сврнути понеки рог. Бошњаци (народ брже него политичари) полако увиђају да су им лагали непосредно пре и током рата, обећавајући им државу по њиховој мери, и то на целом територију данашње Босне и Херцеговине. Они се стидљиво окрећу према идеји властитога ентитета, био он у склопу федералне државе или, зашто не, посебна национална држава Бошњака. Хрвати се у (поглавито) Херцег-Босни ослобађају комплекса колективне кривице за неке неподопштине направљене у њихово име, уверени како оне ни по обиму ни по "организованости" (а боме ни по, колико год то морбидно звучало, реципроцитету са друга два народа) не могу довести у питање њихово природно и демократско право на федералну јединицу у Босни и Херцеговини. И код нас се то брже дешава у народу него код наших политичких првака.

(Да не бих заборавио, поред симболичким сличности на историјско-политичком плану, споменут ћу овде и неке опипљивије, земаљске аналогије између Херцеговине и Пијемонта. Кренимо редом. Италијанска регија Пијемонт смештена у подножју Алпа (аналогија прва: Херцегова земљица у подножју моћних планина, херцеговачких Алпа, са Чврсница као највишом планином у Хрвата на челу) је покрајина у којој извире важна италијанска река По (аналогија друга: земља у којој извире опјевана, дивља и податна река Неретва), позната је италијанска винородни регија (аналогија трећа: онима који су икада пробали Блатино или жилавка ово не требам посебно објашњавати). Четврта (анти) аналогија са фабриком ФИАТ (Фаббрица Италиана ди Аутомобили Торино), смјештеном у главном граду Пијемонта, у Херцеговини би нажалост могли бити свеприсутни неуредни ауто-отпади и слава коју смо стекли као идилични крај за "прекуцавање" бројева на моторима аутомобила, са посушким Вранићем као митским местом. Мостару, у сврху поређења са Торино, остаје утешна титула најважнијег државног седишта алуминијумске индустрије. Нису цео аутомобили, али се многи његови делови од алуминијума врло често праве. Тај наш Мостар је остао закинути и тиме што није барем накратко био главни град целе Државе, попут Торина, али зато је фудбалски клуб Зрињски готово једнако стар као Јувентус. За пету аналогију, ону која би требала означити херцеговачког Ђузепеа Гарибалдија, пустолова који је одиграо једну од кључних улога у уједињењу Италије, дакле неког свехрватски релевантног револуционара, војсковођу или политичара, неког несретника чији је родни град на крају остао ван (не) уједињене Хрватске (као што је Гарибалдија Ница на крају остала изван Пијемонта и Италије, пуно је у Херцеговини квалитетних кандидата. Баш као Гарибалдија, многе од њих краси и очијукање са љевичарством и разним комунама, али нећемо им гледати у зубе.)

Моја Херцеговина (признајте да ме је баш лепо чути како јој фамилијарно тепам), тај замало хрватски Пијемонт, нападана и осуђивана, данас се више никоме не жели испричати. Ако је пројекат Херцег-Босне наш, онда га данас желимо да прогласи отвореним пројектом, па ко воли нек изволи. Отприлике као и пре осамнаест година, све општине (или компактни делови општина) у којима су Срби по попису из 1991. године имали апсолутну или релативну већину добродошле су. Срби који остану ван хрватског ентитета имат ће сва људска и национална права, над чијим остварењем ће опрез хрватске ентитетске и паритетни конституисане државне институције. Ми желимо Херцег-Босну као заједницу која је у стању преузети одговорност на припадајућем територији на начин како то пристоји уљуђен друштвима. То се посебно односи на заштиту права Бошњака и Срба који ће живети на њеном територију.Више нас није ни брига ко је већ схватио да је троентитетско уређење најбоље решење за сва три народа у Босни и Херцеговини, а кому ће требати још која година. Такво уређење је од самог почетка на трагу "регионално постављеног пројекта", приступа којег данас, као једино могућег, заговара гђа Весна Пусић. Она иста Весна Пусић која нам је у ових осамнаест година, до неукуса, безброј пута приговарали стављање овог проблема управо у такав контекст. Ако је схватила Весна, ваљда ће и сви ти Ивани, Сенади, Драгани, Боже, Сулејмани, Хариси ...