Правни положај три хришћанске светиње (2)

И историјске чињенице, а посебно и необориво правни документи јасно свједоче да је Митрополија црногорско-приморска власник три хришћанске светиње. Свима је познато да је њихов законити власник био краљ Југославије Петар ИИ Карађорђевић, који их је оставио у Манастиру Острогу у априлу 1941. године. Светиње су у депо државне тајне полиције УДБ-е доспјеле 18. септембра 1952. г. што се јасно види из записника о претресу стана и канцеларије архимандрита Манастира Острога Леонтија Митровића. У записнику је наведено да су "приликом претреса пронађене сљедеће ствари: 1) у соби спаваћој пронађена је већа количина разног накита, као и три кутије са иконама позлаћеним, које су власништво Петра Карађорђевића, бившег краља Југославије...". Приликом претреса у Манастиру Острогу пронађене су и "од стране органа Управе државне безбједности узете из манастира" (тако је наведено у записнику - прим. В.Џ) и друге ствари. Претрес и узимање светиња и других предмета наведених у записнику су, у присуству архимандрита Леонтија и свједока игумана Герасима (Чечура) и јеромонаха Серафима (Кашића), извршили припадници УДБ-е: Владо Поповић, Гојко Максимовић, Љубо С. Петровић, Лука Копривица и Видак Поповић. УДБ-а је о одузимању предмета снимила и петоминутни нијеми филм који је годинама чуван у депоу тајне полиције и који је јесенас први пут приказан преко РТВ Црне Горе и НТВ Монтена. И на филму се јасно види да су светиње узете из Манастира Острога. Оне нијесу биле, и то је важно нагласити, примарни предмет интересовања УДБ-е пошто је њих интересовало државно злато које су оставили краљ Петар и краљевска влада.
Светиње су од 1952. до 1978. г. биле смјештене у каси замјеника републичког секретара за унутрашње послове СР Црне Горе. Икона Богородице Филермосе је у том периоду оскрнављена, јер је са ње скинут највећи и централни драгуљ и поклоњен је за огрлицу супрузи једног тадашњег моћника што јасно свједочи да "одговорни" представници тадашње државне власти у том периоду нијесу чували него скрнавили, искоришћавали и пљачкали светиње. Какав је даљи пут три светиње?
Нико од тадашњих представника власти није сматрао, а није ни могао да сматра, да три светиње представљају државну или народну својину. Таква својина није ни постојала према тадашњем социјалистичком законодавству. То се јасно види и из Записника о примопредаји драгоцјености - црквених реликвија (подвлачење - В.Џ. Дакле, није ријеч о државним или народним реликвијама) "које су се налазиле на чувању у каси замјеника републичког секретара за унутрашње послове СР Црне Горе друга Момира Пејановића". Записник је сачињен 18. јануара (на Крстовдан - случајно или не? - прим. В.Џ.) 1978.г. и има ознаку "пов.бр. 2". Присутни су били Владимир Кековић, тадашњи помоћник руководиоца СДБ, Цвјетко Радоњић, руководилац сектора у СДБ, и Радивоје Радмиловић, секретар Републичке комисије за вјерска питања. Тројица наведених су својеручно потписали записник у коме је констатован пут светиња од Манастира Острога до касе тајне полиције. Констатовано је да саставни дио записника из 1978.г. чини, између осталог, и записник о претресу стана и канцеларије архимандрита Леонтија Митровића од 18. септембра 1952.г. у коме се наводи да су светиње "власништво Петра Карађорђевића, бившег краља Југославије".
Овдје у помоћ морамо позвати и ондашњи уставно-правни систем Народне Републике Црне Горе. Више је него јасно да су представници ондашње власти на исти начин на који су узели три светиње из Острога могли да однесу и мошти Светог Василија Острошког, слава му и милост, и ставе их у неки депо УДБ-е или музеј. Да ли би то значило да су светитељеве мошти данас "државна, народна или интернационална својина"? Наравно да светитељске мошти не могу бити ни државна, ни народна, ни интернационална својина ни по Божјим законима, а ни по одредбама тадашњег, а и свих потоњих, устава и закона Црне Горе. Зашто је овај одговор више него јасан?
У вријеме одношења три светиње из Манастира Острога на снази је био Устав Народне Републике Црне Горе од 31. децембра 1946. године. У ставу 2 члана 14 поменутог Устава прописана су и набројана добра која представљају општенародну имовину. Дословно преносимо норму првог републиканског устава Црне Горе: "Сва рудна и друга блага у утроби земље, воде укључујући минералне и љековите, извори природне снаге, средства жељезничког и ваздушног саобраћаја, пошта, телеграф, телефон и радио јесу општенародна имовина". Као што се види, међу "општенародним добрима" нема цркава, манастира, црквених непокретности, моштију, икона, реликвија, црквених књига, а нема ни три светиње о којима говоримо.
Такође, у вријеме одношења светиња из Манастира Острога није постојао ни републички ни савезни закон о правном положају цркава и вјерских заједница. Правни положај цркава и вјерских заједница је све до 1977. г. био у надлежности савезне државе. Системске уставне норме о цркавама и вјерским заједницама у комунистичком систему први пут су детаљније разрађене нормама Основног закона о правном положају вјерских заједница ("Службени лист СФРЈ" бр. 22 од 27. маја 1953.г.). Оно што је за нас овдје битно јесте да је и комунистичко законодавство у погледу правног својства цркава и вјерских заједница признавало и гарантовало њихово својство правних лица. У члану 8 поменутог закона прописано је да су "вјерске заједнице и њихови одговарајући органи правна лица по грађанском праву". Уставним и законским нормама комунистичке државе је, дакле, умјесто уставног система признатих цркава и вјерских заједница из Краљевине Југославије (имплементиран Видовданским уставом Краљевине СХС од 1921.г. и Септембарским уставом Краљевине Југославије од 1931.г) уведен систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе. Системом одвојености цркава и вјерских заједница од државе укинута су јавно-правна овлашћења цркава и вјерских заједница која су све цркве и вјерске заједнице имале у Краљевини Југославији, али нијесу укидана својства правних лица цркава и вјерских заједница. Све цркве и вјерске заједнице су имале својство правних лица у пуном капацитету, а на почетку смо у кратким цртама објаснили шта то значи. Црквама и вјерским заједницама чак ни у првим годинама социјализма након завршетка Другог свјетског рата и није одузета сва него само дио имовине, који је, као што се зна, данашња држава дужна да у законском реституционом поступку врати или правично надокнади.