Мирна Босна, пред распадом

ДЕЈТОНСКА операција стварања ”мирне Босне” у суботу је обележила четрнаести рођендан. Управо је у том градићу у Охају, у америчкој војној бази ”Рајт Петерсон”, 21. новембра 1995. године, потписан споразум којим је заустављен најкрвавији сукоб на тлу Европе после Другог светског рата.

Дејтонски споразум је постигнут после 21. дана непрекидног преговарања. Потписали су га 21. новембра 1995. године председници Србије, БиХ и Хрватске: Слободан Милошевић, Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман. Главни преговарачи били су Ричард Холбрук, Ворен Кристофер и Весли Кларк. Најспорнија питања су била Сарајево, Горажде, Брчко.

После америчког ултиматума да договор мора бити постигнут до Дана захвалности 23. новембра, први је попустио Слободан Милошевић, који је пристао да Бошњацима преда урбани део Сарајева. Договор је постигнут. Горажде је добило коридор до Сарајева, Брчко је привремено остало у Републици Српској, да би арбитражом постало заједнички дистрикт.
Договорено је данашње уређење у којем је БиХ састављена од два ентитета: Републике Српске (49 одсто територије) и Муслиманско-хрватске федерације (51 проценат), која је 2002. године преименована у Федерацију БиХ.

Мир је завладао, али проблеми су тек настали. Поверење између три конститутивна народа није умањено, разлике су чак и продубљене. Политички концепти Срба, Хрвата и Бошњака су се потпуно разишли, а протекторат међународне заједнице је потпуно изгубио компас и, по мишљењу већине, причињава много више штете него користи.

Готово да нема дана када неки од релевантних европских политичара или угледних листова не констатује да је туторство Канцеларије високог представника у БиХ (ОХР) постало највећи терет будућности ове државе. Протекторат са драконским ”бонским овлашћењима”, инструментом који је коришћен да би се углавном дисциплиновали Срби, а понекад и Хрвати, више не може да изађе из врзиног кола у које се уплео.

Бошњаци, као најбројнији народ, исувише су се навикли на повластице које је пристрасни страни фактор годинама несебично давао и не жели да их се одрекне. Не пада им на памет да, преко ноћи, почну да уважавају српске и хрватске интересе и да пристају на компромисе и политичка попуштања, која су у годинама после рата, под притиском странаца, била резервисана само за два хришћанска народа. Сада утеривање у централизовану БиХ не смета само Србима, већ и хрватски део Федерације почиње да тежи осамостаљењу.

Када је постало јасно да ће од Нове године БиХ и формално постати нестална чланица Савета безбедности Уједињених нација, међународна заједница је схватила да је бесмислено задржавати протекторат. Уместо брзим путем ка Европској унији, Босна више
клизи ка распаду.

Срби не желе више да попуштају и да се одричу уставом загарантованих механизама. Хрвати су потпуно мајоризовани у Федерацији БиХ, па желе да организују своју административну јединицу или трећи ентитет. Бошњаци желе централизовану државу у којој би доминирали. Тако је постало скоро немогуће испунити последњи услов за затварање ОХР - постизање нормалне политичке атмосфере.

Када се све сабере, није ни чудно што је БиХ од поменутог ”Рајт Петерсона” стигла до ”Бутмира” - војне базе ЕУФОР и седишта НАТО штаба у Сарајеву. Ту су шведски шеф дипломатије Карл Билт и заменик америчког државног секретара Џејмс Стајмберг, пре месец дана, покушали да направе ново уређење БиХ. Нажалост, опет по укусу Бошњака. Зато је предлог одбијен, а БиХ је наставила да се батрга између поделе, Европе,

НАТО алијансе и економске кризе.

Ако се занемаре политички проблеми, БиХ, ипак, може да се похвали да је од крвавог сукоба успела да израсте у земљу, која ће наредне две године бити нестална чланица Савета безбедности УН. Потписала је Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ и на прагу је чланства у НАТО.

Уместо три војске, сада има заједничке оружане снаге, које чак учествују у мировним операцијама у Ираку и Афганистану. Етнички мотивисаних сукоба готово да уопште нема, људи путују, сарађују, земља је значајно обновљена, гради аутопутеве, модерних тржних центара је све више... И све то у земљи у којој је пре 14 година беснео рат. Можда није довољно, али није ни мало.


БИТКА СА ХАГОМ

Потписници Дејтонског споразума нису више међу живима. Слободан Милошевић умро је у Хашком трибуналу у којем му се судило за ратне злочине. Изетбеговић и Туђман су ”предухитрили” Хашко тужилаштво и умрли пре подизања оптужница.

СЕДАМ ПРОТЕКТОРА ШТИТИЛО САРАЈЕВО
У БиХ је до сада радило седам високих представника:
* Карл Билт (Шведска) 1995 - 1997.
* Карлос Вестендорп (Шпанија) 1997 - 1999.
* Волфганг Петрич (Аустрија) 1999 - 2002.
* Педи Ешдаун (Велика Британија) 2002 - 2006.
* Кристијан Шварц-Шилинг (Немачка) 2006 - 2007.
* Мирослав Лајчак (Словачка) 2007 - 2009.
* Валентин Инцко (Аустрија) од 2009.


ОДУЗЕТЕ НАДЛЕЖНОСТИ БАЊАЛУЦИ

МОЖДА и највећи генератор неповерења међу три конститутивна народа у БиХ била је канцеларија високог представника, која је пристрасно укидала дејтонске одредбе, одузимала надлежности ентитета и подизала их на државни ниво. У РС су сабрали да су им одузете чак 54 надлежности, од којих су најважније: одобравање инвестиција, фискални суверенитет, обавештајно-безбедносни сектор, правосуђе, војска, изглед грба и химне, регистарске ознаке на возилима, издавање држављанстава.

МИЛОРАД ДОДИК, ПРЕМИЈЕР РС, ЗА ”НОВОСТИ”, О ”ДЕЈТОНУ”
ЧУВАР БОСНЕ И СРПСКЕ

ПРЕМИЈЕР Републике Српске Милорад Додик, у изјави за ”Новости”, каже да је највећа тековина Дејтонског споразума што је донео мир:

*Важно је то што је ”Дејтон” успоставио политички систем, који је данас једино одржив. Он је легализовао РС и успоставио БиХ као државу од два ентитета и три конститутивна народа. Сваки покушај да се ”Дејтон” наруши доноси неприлике.
* Дејтонски споразум је Српској у изворном смислу дао пуно одредиште и суверенитет у оквиру БиХ. Високи представници у БиХ узели су део наших надлежности за које ћемо наставити да се боримо.

*”Дејтон” је донео политички систем у који је РС унела своју вољу и територију. Свако нарушавање овог система значи опасност и ми ћемо учинити све да заштитимо интерес РС. Без ”Дејтона” нема ни данашње Босне.