БиХ је задата земља

Проблем је што су овдашњи политичари и људи натерани у неку причу о фингираној демократији која би, по правилу, требало да потврди протекторске намера о изгледу БиХ, каже Додик.

Од завршетка рата, политичка ситуација у Босни и Херцеговини – изазвана преговорима о реформи полиције и променама устава – није била гора него што је данас. Због тога је Управни одбор Савета за спровођење мира „озбиљно забринут” и најавио да „неће толерисати било какве покушаје угрожавања Дејтонског споразума”. Међу онима који су означени као одговорни за блокаду напретка БиХ ка Европској унији наведен је и премијер Републике Српске Милорад Додик, уједно и председник владајућег Савеза независних социјалдемократа. Додик не прихвата улогу сукривца и тврди: „Ја чврсто браним Дејтонски споразум и њиме одређену позицију Републике Српске”. Могуће смене од стране високог представника се не боји, јер – ако се то, у шта не верује, догоди – каже: „Мене ће бранити и одбранити народ који ме је изабрао.”

Многи тврде да се ситуација у БиХ погоршала због тога што пресуда Међународног суда правде у Хагу није испунила очекивања Бошњака – проглашавање Србије одговорном за геноцид у Сребреници. Да ли је ова пресуда – која је потврдила да је у Сребреници почињен геноцид над Бошњацима – узрок или повод за наглашено истицање захтева за укидање Републике Српске?

Основни проблем и узрок свих неспоразума у БиХ је то што ми немамо базични договор о томе како ићи даље. Зато је сваки догађај – па и пресуда Међународног суда правде у Хагу – повод да се рашчишћавају нерашчишћени рачуни у БиХ. Дакле, све док се не усагласимо о томе каква ће БиХ бити у будућности, политичка ситуација у њој неће се моћи нормализовати. Овде се сударају два концепта. Један, примарно бошњачки, који жели централизовану власт и унитарну државу, у којој би Бошњаци у сваком погледу доминирали. Други, рекао бих наш, који жели да БиХ остане децентрализована земља, онаква каква је утемељена Дејтонским мировним споразумом, са Републиком Српском која ће задржати своје садашње надлежности. Што се тиче пресуде, ми смо је прихватили и већ смо предузели низ активности у Сребреници, које по општој оцени воде ка превазилажењу тешког стања у овој општини. Али неки у Сарајеву, пре свих бошњачки члан Председништва БиХ Харис Силајџић, покушавају да пресуду искористе за свој политички обрачун са Републиком Српском. Њихова нескривена амбиција је да им пресуда послужи као разлог за укидање Републике Српске, иако она није била тужена па самим тим није могла бити ни осуђена страна.

Када је реч о реформи полиције и променама Устава БиХ, очигледна су настојања и одређених међународних кругова да се БиХ кроз ове процесе додатно централизује. Јесу ли таква настојања реална?

Дејтонски споразум, којим је успостављен мир и уставноправни поредак, имао је амбицију да изгради БиХ по најширим принципима либерално-демократских држава, који нису примењиви у БиХ. С друге стране, део међународне заједнице још мисли да сталним наметањем одређених решења од БиХ може да направи онакву земљу каква је била у мислима и жељама неких људи пре 10–12 година, као да у њој не живе три равноправна народа. Такво рефлексно кретање доводи присталице унитаризације БиХ у позицију да је промовишу на безочан начин. Без обзира на то, свима мора бити јасно: БиХ може опстати само као сложена земља или ће се распасти.

Најпре се говорило да није важно само слово него и „дух Дејтона”, а затим да БиХ треба из дејтонске да пређе у „бриселску фазу”. Под тим плаштовима Републици Српској и Федерацији БиХ одузимане су дејтонске надлежности и стварани бројни заједнички органи БиХ. Због чега се прибегавало и још увек прибегава оваквој пракси, када се и у Европској унији одвијају обрнути процеси, поготово њеним вишенационалним чланицама као што су Белгија и Шпанија?

Реалне процене рада заједничких органа немају утицај на њихово постојање, јер су они резултат задатих оквира БиХ која је, може се рећи, задата земља. Она је задата и у Дејтону је нацртано како она треба да изгледа. У заједничким органима БиХ је 21.000 запослених, а у Републици Српској је око 3.500 људи, а у Федерацији БиХ има их, због њеног унутрашњег уређења, знатно више. Указивати на неефикасност и слабе резултате оног што је централизовано на нивоу БиХ неће ништа променити. Јер, управо је тај начин организације био циљ, а не ефикасност, која се, често безуспешно, покушава постићи накнадно. Суштински проблем је што је БиХ до пола протекторат, а од пола демократија. У њој су локални политичари и људи натерани у неку причу о фингираној демократији која би, по правилу, требало да потврди протекторске намере о изгледу БиХ. Федерација БиХ се као концепт брани на свим нивоима од представника међународне заједнице. И то не би било спорно ако она, као таква, може да задовољи интересе свих. Проблем је што ми у Републици Српској такву праксу међународне заједнице доживљавамо као њено повођење за интересима само једног, бошњачког, народа.

Ако се може рећи да је БиХ, као држава, међународни експеримент, колико је он успешан? До које границе су Република Српска и њено руководство спремни да у њему учествују?

Федерација БиХ је неуспешан експеримент. Разлог је план који је неко имао када је стварана дејтонска БиХ, чија је крајња намера била да од Републике Српске направи празну љуштуру, које ће се, бар су планери Дејтона мислили, одрећи и њени становници. Можда је таква могућност постојала пре неколико година, али ствари су се драматично промениле. Ми смо спремни да кажемо да нас искључиво и једино интересује Републике Српска, и да нас БиХ интересује само у оној мери у којој може да допринесе добробити Српске. Све што је ван тога, нас не занима. Ми смо, дакле, спремни да део свог капацитета градимо у оквиру БиХ, уколико смо у њој прихваћени као партнери. Ако нисмо прихваћени као партнери, и ако нисмо партнери, ја не видим разлога да пристанемо на нешто друго. Сви народи овде имају легитимно право да кажу шта хоће. Одатле и наше право да кажемо да нас искључиво интересује Република Српска и да ће наши људи у Сарајеву радити на спровођењу тих интереса. И то морамо да изградимо још више, а не да раде онако како то неко други жели да постави за неку комбинацију која се зове БиХ.

Док сте били у опозицији, нисте били мета напада ни политичара ни медија из Федерације БиХ. После доласка на власт, проглашени сте „чуваром Караџићеве злочиначке политике”. Како објашњавате ту промену односа према Вама?

Одговорићу вам вицем који се прича у Сарајеву. Питају Хаса: „Шта би урадио када би ухватио Радована Караџића?”, а Хасо одговара: „Заменио бих га за Милорада Додика!” Но манимо се шале, ја сам дуго у политици, био сам и посланик у првом сазиву вишестраначке Скупштине БиХ, а када се она распала остао сам посланик у Народној скупштини Републике Српске. Због тога ме је Алија Изетбеговић, иако сам рођен у Бањалуци, прогласио агресором на БиХ и одузео ми посланички мандат. Ствар је проста: ја се не бавим политиком да бих се свиђао неком у Сарајеву или међународној заједници, па ни свима у Републици Српској. Бавим се политиком зато што мислим да могу да дам допринос стабилизацији и јачању Републике Српске. И то ми је основни циљ. Како мене или било кога доживљавају у Сарајеву, то је њихова ствар. Сада имамо овакву ситуацију: ко год оде у Сарајево убрзо постаје гори од оног уместо кога је дошао. За њих нико није прихватљив ако, по њиховој мери, није послушан. Наравно, проблем настаје онда када се појави неко кога они не могу утерати у своју политичку бразду. Небојша Радмановић, који има потпуно толерантан однос, стрпљивост која је готово немерљива, не ваља у Сарајеву, као што раније нису ваљали ни Мирко Шаровић и други који су часно обављали своје дужности и били срушени једном безочном пропагандом која се, пре свега, водила у Сарајеву, у којој су лажи биле постављене као истине. Ја мислим да логици која се промовише из Сарајева нису прихватљиви ни они који ће се тек родити овде, само због тога што, верујем, неће мислити као они.

Пред крај свог мандата, високи представник Кристијан Шварц-Шилинг је рекао да је за БиХ бољи „грам договора него тона наметнутих решења”. Делите ли његов став?

Човек је потпуно у праву, само што су неки радикални представници међународне заједнице оценили да је то лоше и зато Кристијан Шварц-Шилинг од 1. јула неће више бити високи представник. Неки међународни службеници желе да овде управљају, уместо демократски изабраних представника три народа. Ти међународни чиновници су заузели добре и добро плаћене позиције. На крају крајева, многима је лепше и јефтиније да службују у БиХ него да оду у Ирак или не знам куд.

„Телеком Српске” је за 646 милиона евра купио „Телеком Србије”. Руси су за 121 милион евра пазарили Нафтну индустрију, Чешка електропривреда ће у рудник и термоелектрану „Угљевик 2” уложити више од милијарде евра, аустријске фирме су заинтересоване за градњу аутопутева... Осим јачањем привреде, чиме ће се још бранити Република Српска?

Република Српске се највише брани свешћу њених људи о томе да им је она потребна и да она мора да траје. Сигуран сам да су људи спремни да се за њу боре, чак и са мањим и још лошијим социјалним статусом. Народу је примарно да Република Српска постоји. Наравно, на међународном плану је потребно да имамо добре услове и да овде доведемо знатан број људи који ће видети да оно што се раније причало није истина. Да се увере да овде живи један сасвим пристојан народ који има намеру да остане нормалан и да овде направи једну нормалну заједницу која ће с много поштовања дочекивати сваког оног ко уважава ту заједницу. Ја сам уверен у потпуну трајност Републике Српске, уверен сам да ће овде бити доброг живота и да се неке ствари крећу ка томе циљу. Република Српска ће бити земља коју ће људи који живе у њој још више волети.

Србија и Космет

Какве ће односе убудуће Република Српска имати са Србијом, поготово што неки страни кругови непрекидно тврде да без јаке Србије не би било ни Републике Српске?

Та теза није тачна. Ко год нема аргумената за напад на Републику Српску, а има их све мање, он потеже причу о концепту „Велике Србије”. Ми имамо нескривену намеру да направимо велику Републику Српску – велику по развоју, јачини и добром животу. Ми морамо да будемо партнер Србије и зато побољшавамо нашу сарадњу. Она мора да буде дугорочна и прихватљива и за нас и за међународне факторе. Да они то разумеју на прави начин, а не да иза сваког састанка нас и људи из Србије неко из света покушава да нађе неке мрачне намере и теме које, можда, никада и нису биле реалне. Али, биле су добре за пропаганду. Што се тиче решавања коначног статуса Косова и Метохије, сигурно је да ћемо ветом у Председништву БиХ, које води спољну политику, спречити једнострано признавање независности јужне српске покрајине.