Патријарх Српски г. Павле

Његовa Светост Патријарх Српски г. Павле упокојио се 15.XI 2009. године у 10,45 часова у 96-тој години живота.

Његова Светост Архиепископ Пећки, Митрополит Београдско-карловачки и Патријарх Српски Г. Павле(световно име Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији (данашња независна држава Хрватска) у земљорадничкој породици. Његова породица је пореклом са југа Србије.

Рано је остао без родитеља – отац је отишао на рад у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“. У то време дечаку је било три године. Исто се убрзо догодило и с мајком. Гојка је одхранила тетка. Имао је и три године млађег брата, који је за време Другог светског рата погинуо од усташке руке. О свом детињству у једном интервјуу рекао је следеће: „Ја сам са села родом. Ја сам 1914. рођен, аутомобила тада није било. Били су коњи и кола, али то се није могло тако често користити. Човек се морао навикнути на пешачење. Родитељи су ми рано умрли, па сам одрастао код тетке, њене кћери и зета и с њима ишао на рад. Као богослов и студент, кад дођем лети кући, одмах мотику у шаке, настаје прашење кукуруза и тако редом. Како сам растао, тако сам улазио у послове. А када сам стасао стигао сам и до орања. Ја сам, иначе, по природи био слабачак. Чуо сам да су ми као детету још у повојима били упалили свећу мислећи да сам умро, али сам ипак преживео“.


Пошто је био „врло слабашно“ дете штедели су га од сеоских послова и омогућили му да се школује. Основну школу завршио је у свом родном месту, нижу Гимназију у Тузли (један од млађих школских другова био му је Меша Селимовић), а вишу у Београду. Иако је био склон „предметима где не мора да меморише као што су математика и физика“, иако је из веронауке имао танку двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. Шесторазредну Богословију у Сарајеву завршио је 1936. године, а Богословски факултет у Београду, иако је најпре уписао Медицински факултет. Једно време је био секретар Хора студената Богословског факултета, а пред сам Рат и секретар код тадашњег министра вера Војислава Јанића.

Године 1940. одлази у војску као војни болничар у Зајечар. Немачка окупација га затиче у Славонији. Практично као избеглица испред усташа прелази у Срем и стиже поново у Београд.


Монашење

Други светски рат прво проводи у Београду до 1942. године, где најпре ради као физички радник на рашчишћавању рушевина и другим пословима, а затим, због слабашног здравља, почиње свој искушенички живот у манастиру Свете Тројице у Овчару. У овом мастиру преживео је и бугарски терор над овим крајем. Једно време 1943. године ради и као васпитач и вероучитељ деци избеглицама у Бањи Ковиљачи. Тамо му лекари открију туберколозу и предвиде још само три месеца живота. Одатле одлази у манастир Вујан у селу Прислоница између Чачка и Горњег Милановца, где остаје до 1945. године и где је дошло до чудесног излечења и одлуке о одабиру монашког живота. У том манастиру се данас, као посебна вредност, чува дрвени крст који је искушеник Гојко урадио својом руком.

Замонашен је у манастиру Благовештење у Овчар Бањи уочи Благовести 1946. године, где је унапређен и у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као суплент у призренској Богословији Светих Ћирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао исте године, а архимандрит 1957.


Епископ Рашко-призренски

Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама Новог Завета и Литургике на Богословском факултету у Атини, где је одбранио докторат. По једној причи, када се један српски црквени великодостојник распитивао о новом атинском постдипломцу добио је следећи одговор: „Када би наша Грчка Црква имала пет свештеника какав је Ваш Павле, не би се бојала за своју будућност, већ би била најјача Црква на свету“.

На свом редовном заседању у то време, Свети архијерејски сабор СПЦ приметио је исту ствар и млади доктор теологије је изабран за епископа Рашко-призренског 29. маја 1957. године. Ова вест затекла га је на поклоничком путовању у Јерусалиму. Хиротонија је извршена 22. септембра 1957. године у београдској Саборној цркви од стране тадашњег Патријарха Српског Г. Викентија. У трон епископа Рашко-призренског уведен је 13. октобра исте године у призренској Саборној цркви.

У епархији Рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се посебно о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног појања и црквенословенског језика. Често је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Сам је одржавао свој двор, није имао ни послуге ни секретара, дуго ни аутомобил, већ је свуда ишао пешице и обичним превозом.

Као епископ Рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима о лошим међуетничким односима на Косову и Метохији. Иако у том периоду није био познат широј јавности, бројне биографије и сведоци тврде да водио практично свакодневну борбу за национална права косовско-метохијских Срба, писао надлежнима у Цркви и Држави, обилазио и најзабаченије цркве и манастире, куцао на врата свима за које је проценио да би могли помоћи у спречавању сукоба. О ономе што је лично преживео, о свим шиканирањима и малтретирањима од стране Шиптара, никада није говорио. Никаквих реакција државних органа није било.


Божји избор новог Патријарха

Трећег децембра 1990. изабран је за 44-ог Патријарха Српске православне цркве, наследивши тако Патријарха Германа. У древни престо српских патријараха у манастиру Пећке патријаршије уведен је 2. маја 1994. године.

За време од када је Српски Патријарх обновљено је и основано више епархија и богословија (Цетињска 1992, Крагујевачка и Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи 1997). Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.

Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметност и конзервацију са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), највише на његову иницијативу настава веронауке враћена је у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Највећи је путник међу српским патријарсима после Светог Саве, иако је на ту дужност дошао када му је било 76 година. Обишао је све континенте и све епархије Српске Цркве. У 91-ој години живота отпутовао је у Аустралију и остао две недеље. Посетио је и већину Помесних Православних Цркава и бројне европске и светске државе и државнике, увек и свуда радо приман и поштован од свих. Ретко ко од значајних светских личности је долазио у Београд а да није посетио Његову Светост. Српски народ, који је дотакао максимум медијске сатанизације на крају 20. века, у Патријарховој личности, када није било другог одговора, имао је оличење свог правог моралног лика и пуне истине о себи. Њеова Светост највећи је и најчистији живи симбол српског народа и саборности који данас имамо. Рођен у Српској Крајини Славонији, школовао се у Српској Босни и Београду, провео више деценија на Косову и Метохији, једини устао против избијања црквеног раскола у политичкој емиграцији и био најзаслужнији што је раскол превазиђен, попут Светог Саве мирећи завађену браћу.

Тек, у току ратова на бившим југословенским просторима 90-их година 20. века, новоусташки злочинци срушили су цркву Светих апостола Петра и Павла у његовом родном месту само зато што је у њој крштен Српски Патријарх, иако у том делу данашње независне државе Хрватске у кругу од 40 километара није било ратних дејстава.


Велики научник и пастир

Његова Светост се са великим знањем и трудом бавио и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу: Девич, манастир Св. Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године.

Заслугом Патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле је дуго година био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Светог Писма Новог завјета, чији је први превод, који је службено одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овога превода 1990. године и у неколико наврата касније. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремала и штампала Служебник на српском језику.

До сада су изашле три књиге његових изабраних текстова: беседа, изјава, писама: Молитве и молбе (БИГЗ, Београд, 1996), Живот по Јеванђељу (Приштина, 1996) и Пут у Живот (Београд, 1999). О Његовој Светости написано је и више биографија од којих треба издвојити две: Јован Јањић: „Будимо људи – реч Патријарха Павла“ (Зограф, Ниш, 2007) и Радмила Радић: „Патријарх Павле“ (Компанија Новости, Београд, 2004). Важан избор Патријархових текстова направљен је и у зборнику „Помози нам, Вишњи Боже – Савремени српски духовници (разговори, поуке, беседе)“ (Образ Светачки, Београд, 2007).

Имајући у виду заслуге на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Недовољно је примећено и оцењено да је Његова Светост један од најобразованијих српских епископа и да иза себе оставља импозантно богословско научно дело. Његова скромност и лично неистицање, избегавање медијске прашине и светске славе, нефорсирање својих ученика и школа, представљају велики морални узор, али не и разлог да се његово теолошко и пастирско дело не истакне. У времену у коме нам највише недостаје унутрашње мисионарске делатности и духовничко-пастирског рада, редовни одговори Његове Светости на питања верника у распону од скоро 30 година представљају јединствен пример.


Љубитељ богослужења

О свакодневном животу Његове Светости једну од лепших слика оставио је православни публициста Владимир Димитријевић (у предговору књизи „Помози нам, Вишњи Боже“, Образ Светачки, Београд, 2007, стр. 9): „Патријарх Павле један је од последњих монаха старе епохе, оне која је прошла кроз Други светски рат и послератна страдања под комунизмом. Каква су то времена била, то само Бог и они знају. Као и многи други србски монаси и монахиње, Патријарх Павле је човек старинског, чврстог кова, велики радник и трудбеник, који зна, као прави син србског села, скоро десетак разних заната и вештина, и који се никад није либио да на цркви поправља кров, а себи да крпи ципеле.

Замонашен у Благовештењу под Кабларом, он је баштиник оног духа који је описао, у XIX веку, Феликс Каниц, путујући клисуром Западне Мораве, рекавши да су овчарско-кабларски калуђери „контемплативни и слободољубиви“, „са ралом у једној, а Библијом у другој руци“. Трудбеник, молитвеник, скромни сведок Христов, без јаких речи, али са делима која остају.

**Деведесете године XX века, тако страшне по србски народ, Патријарх Павле је поднео као серафим у телу, крепећи се свакодневним служењем Литургије. Увек је служио јасно, лепо, разговетно, без патетике, по Предању. Колико пута смо ишли у капелу Патријаршије да се укрепимо на тим раним Литургијама, које су умивале душу попут воде с планинског потока. (…) Уметник типика, љубитељ богослужења, тихи глас правде и истине Божје… Скроман, али одлучно православан и спреман на одговор, духовит по монашки и мудар, животно мудар…

Такав човек је, у најтежим временима наше пропасти, својом човечношћу указивао на то да „није све пропало кад пропало све је**“ (Рајко Петров Ного)“.


Коме смета Његова Светост?

Чак и таква личност каква је Патријарх Павле могла се, и то небројено пута, наћи на мети неуморних јахача денацификације у Србији. Од прозивки због Патријархових посланица у којима је указивано на проблем абортуса и беле куге, преко оптуживања за „отворено“ експонирање на страни вођства прекодринских Срба и Срба уопште (?!?!?), па до крајње безобразних иживљавања на интернет страници Б92, ни оваква светитељска личност није могла остати непоштеђена у великом говору мржње на све што је српско. Известан број политичких странака, медија и невладиних организација, ако нигде друго, овде је показао своје право лице. Није, дакле, уопште битно ко је и какав је било који Србин – он је „лош по дефиницији“.

Примера ради, извесни „Документациони центар“ у једном броју недељника „Време“ о Његовој Светости пише „како је баш за Његовог управљања СПЦ-ом ова инстутуција дозволила себи да се под њеним окриљем благосиља оружје и у бој испраћају потоње убице, као и то да се њени представници помињу у контексту педофилије, корупције, непримерених националистичких иступа, политичког деловања и осталих марифетлука“, док јавност од одговорности за све то чува Патријарха, „толико да се већ по инерцији заборављају неке језиве реченице које је изговорио, неки поступци који му не служе на част и неки „детаљи“ који би му се и те како могли замерити“.

За неке опет Србе Његова Светост је превише благ и хришћански смирен. Потребно је да учини нешто више и јаче. Заборавља се да се ради о старцу од 93 године, који је на својим владичанским плећима изнео 33 године на Косову и Метохији и 17 година на месту Патријарха, дакле укупно пола века службе Богу и роду.

Било како било, Његова Светост остао је ретка (ако не и једина!) личност коју сви они који се осећају православним Србима подједнако поштују и која нам је остала један од последњих неуништених ауторитета и стубова свенародног поверења. Коначно, сви можемо да се у Његовој Светости огледамо као у огледалу и лако уочимо где смо, ко смо и шта смо и као појединци и као народ у целини, како у позитивном смислу узора, тако и у негативном смислу великог одступања од узора.


Свети Николај Српски и Патријарх Павле


Како је то први луцидно уочио Јован Јањић у својој књизи „Будимо људи – реч Патријарха Павла“, Његова Светост „наставио је време и мисију Светог Владике Николаја Охридског и Жичког“ (Зограф, Ниш, 2007, стр. 85-95).

Патријарх Павле свој монашки живот започиње у епархији Жичкој на чијем се челу налазио у то време од Немаца интернирани епископ Николај Велимировић. Прихватају га управо монаси и манастири ове епархије: Свете Тројице, Вујан, Благовештење и Рача, посебно они овчарско-кабларски, које је Свети Владика са великом љубављу обнављао и градио. Симболички гледано, на просторе са којих је одведен у немачко заробљеништво тада најважнији епископ СПЦ, Бог доводи будућег српског патријарха који постаје, како сам каже у писму Светом Николају Српском из 1955. године, „клирик Епархије Жичке“, који осећа обавезу да се јави „своме“ епископу, који ће се већ следеће године упокојити.

И Владика Николај и Патријарх Павле били су озбиљно болесни у младости, један од тифуса, а други од туберколозе, и лекари су им давали тек неколико месеци живота. Будући патријарх се излечио у једном од манастира епархије Светог Николаја, ту постаје искушеник и потом монах.

На крају Другог светског рата њихови путеви се раздвајају: Владика Николај одлази у емиграцију, а монах Павле остаје у Отаџбини. Четрдесет и пет година касније тај монах постаје Патријарх Српски, и већ следеће, 1991. године на београдском аеродрому лично дочекује мошти свога индиректног заштитника, Светог Николаја Српског.

Под председништво Његове Светости Патријарха Српског г. Павла, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 19. маја 2003. године унео је епископа Охридског и Жичког Николаја Велимировића у Календар Светих СПЦ.

На овом примеру духовних и историјских веза између два великана Српске Цркве у 20. веку изнова је потврђен континуитет Предања Српског Завета.


Молитве за српски народ

Његова Светост Архиепископ Пећки, Митрополит Београдско-карловачки и Патријарх Српски Г. Павле аутор је и неколико предивних молитви које су постале део богослужбеног поретка Свете Литургије Српске православне цркве. И ово ауторско дело га представља на посебан начин и даје завршну реч свим нашим заједничким молитвама, које ће остати печат Патријарховог житија:

„За милост Божју нама недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дела и да усели у нас љубав несебичну, по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божји, као и Свети преци наши, те да се увек знамо определити за истину и правду Царства небескога, Господу се помолимо.

За све оне који учинише неправду ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, мржњом узвративши на мржњу, да им Бог подари покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према непријатељима, Господу се помолимо.

Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружи руку своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје – не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј.

Још се молимо Богу, Спаситељу свих људи, и за непријатеље – да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим; да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј“.