Последњи Србин умреће 2225. године

Чувено пророчанство Митра Тарабића, да ће Срба бити толико да ће сви заједно моћи да стану под једну шљиву, могло би да се оствари већ за 250 година! Да није реч о пукој празноверици, већ о суровој статистици, потврђује податак да од 1992. године Србија бележи континуирани пад наталитета, а само током последње деценије тиме је изгубила више од 260.000 становника. Статистичари су израчунали да ће, ако се овако настави, Србија 2060. године имати 1,5 милиона становника мање него данас. Иста та рачуница каже да ће овим темпом последњи Србин у Србији умрети - 2225. године!

И поред свега, стручњаци Центра за демографска истаживања сматрају да нема места паници. Чињеница је да Србија сваке године остане без једног града величине Јагодине, Бачке Паланке, Руме или Вршца, али се са тим проблемом, по њима, суочава већина земаља Старог континента.

Према подацима објављеним у „Демографском прегледу”, аутора магистра Горана Пенева, од 2004. године у Србији се сваке године рађа тридесетак хиљада људи мање него што умре, а посебан проблем представља и чињеница да имамо све старије становништво. Просечни житељ Србије увелико је загазио у пету деценију живота, а по броју људи старијих од 65 година смо на високом четвртом месту на свету, одмах после Италије, Немачке и Грчке.

- Стање није добро, али смо далеко од тога да би требало да се бавимо спекулацијама да ли ће нас и докле бити - уверена је Мирјана Рашевић из Центра за демографска истраживања. - Штавише, проблем наталитета има већина развијених држава на свету, а да се наша земља одговорно односи према овом питању потврђује и прошлогодишње усвајање Стратегије рехабилитације рађања. Она обухвата низ потеза и мера, од популационе едукације, финансијске помоћи породицама, активирања локалне самоуправе, очувања репродуктивног здравља младих, па све до мера и акција везаних за здраво потомство. Неке од ових мера су већ детаљно разрађене, утврђени су носиоци посла и рокови, али треба знати да је реч о дуготрајном процесу који не може преко ноћи да донесе очекиване резултате.


Шумадинац Кунта Кинте

Ипак, сагласна је саговорница листа, чињеница је да ће нас у будућности бити све мање и мање. Једини начин да не будемо држава без становника, поред реализације усвојене Стратегије, јесте стварање услова да од емиграционе земље временом постанемо имиграциона, односно да створимо економске услове који ће допринети да становништво из Азије и Африке све више долази да живи и ради у Србији.

То би, вероватно, спасло Србију као државу, али не и Србе као народ. Тим пре што позитивни природни прираштај у региону имају само Албанци, Роми и Бошњаци (муслимани), али не верујемо да би икога обрадовала чињеница да временом постанемо мањински народ у сопственој држави.

Потпуно супротно од мишљења демографа, магистар Биљана Спасић, професор Економске школе у Крагујевцу и аутор књиге „Зашто нестају Срби”, упозорава да је стање више него алармантно. Није питање да ли ћемо, него када ћемо потпуно нестати, а начин како се бавимо овим проблемом, каже она, указује на то да ће последња година нашег бивствовања као народа доћи знатно раније него што очекујемо.


Села увелико изумиру

Права слика демографске катастрофе највише се огледа у руралним срединама, које чине чак 95 одсто укупне површине наше државе. Према подацима Завода за проучавање села, у Србији ће у наредних 15 године чак 700 села остати без становника. У сваком од њих већ сада живи мање од 100 житеља, и то углавном стараца. Према последњем попису из 2002. године, у шездесет села је било мање од 20 становника, просечне старости 65,5 година, што значи да су она већ сада практично избрисана са лица земље. Имајући у виду чињеницу да смо према стопи наталитета међу последњима у Европи, односно да просечна српска породица рађа 0,88 деце, или петину мање него што је потребно за просту репродукцију, нису без основа приче да смо на прагу биолошког изумирања. Ако би се оствариле лоше прогнозе, већ до краја овог века у средишњој Србији би могло да живи свега 2,1 милион становника, а у Војводини нешто више од 800.000. Другим речима, у односу на садашњих 7,4 милиона, број становника би могао више него да се преполови.

- Свака иоле озбиљна земља се крајње одговорно односи према овом проблему, док ми, по правилу, завлачимо главу у песак. Скоро да нема земље на свету која нема министарство за бригу о породици, о деци, о становништву или како се већ зову, сем, наравно, наше - каже наша саговорница. - И док озбиљне државе плански пројектују број деце по породици, при чему је циљ да се обезбеди барем проста репродукција, податак да наши брачни парови у просеку имају мање од једног детета (0,88) као да никог не забрињава. Шта значи податак да сличан проблем имају Немци или Французи, који броје по неколико десетина милиона становника, када је према последњем попису из 2002. године Срба било једва нешто више од шест милиона? Штавише, убеђена сам да нас је и мање, што ће се, вероватно, и показати већ током наредног пописа.

Нестало 20 милиона Срба
Биљана Спасић сматра да се овај проблем дефинитивно мора пренети у институције система. Сходно искуствима популационе политике, која је у свету присутна још од средине 19. века, држава мора да омогући здраво економско полазиште за решавање овог питања. Према њеним речима, бела куга у Србији је директна последица ратова, чедоморстава, самоубистава и сеоба! Управо ова четири узрока су током последњег столећа допринела да нови век дочекамо са 20 милиона људи мање!

- Први и највећи проблеми су абортуси! - тврди наша саговорница. - Само у Русији се изврши већи број оваквих захвата, док се ми поносимо некаквом либерализацијом у овој области. Само код нас је могуће да малолетна тинејџерка без сагласности родитеља обави чедоморство, при чему често остану и трајне последице као што је, рецимо, потпуни стерилитет. Имајући у виду да се годишње у Србији обави скоро 300.000 абортуса, није тешко израчунати да смо тиме изгубили најмање 14 милиона људи само током последњих пет деценија.

Други проблем, према њеним речима, представљају ратови, у којима смо током минулог столећа изгубили најмање четири милиона становника! Најгоре у свему, подсећа Спасићева, јесте чињеница да је обично реч о младим људима у најбољем репродуктивном добу, који нису ни стигли да оформе породицу. Можда су током 20. века у ратовима горе од нас прошли само Јермени.

- Када говоримо о самоубиствима, испред нас су само Мађари - тврди Спасићева. - Годишње на тај начин изгубимо скоро две хиљаде људи, а када је реч о расејању широм света, верујем да само Јевреји имају већи проблем. Скоро четири милиона Срба је расејано широм планете, од Аљаске до Огњене земље, а највећа невоља је у томе што се они веома брзо асимилују и практично већ са другом или трећом генерацијом губе сваку духовну везу са матицом.

Срби нестају и ускоро их неће бити, баш као што више нема ни Сумера, Маја и других изумрлих народа, убеђена је Спасићева, а да ли ће на територији некадашње Србије касније живети некакви Кинези, Шиптари или Суданци, према њеним речима, потпуно је неважно. Под условом, наравно, да у међувремену не ставимо прст на чело и под хитно нешто не предузмемо.


Најпре изгинемо, па се обновимо

Историчар Предраг Марковић не воли да размишља о томе „шта би било, да је било”, али подсећа на један необичан феномен који иде у прилог томе да смо прилично издржљив и жилав народ.

- Највећи демографски „бум” смо остваривали управо после највећих несрећа и страдања - подсећа Марковић. - Највећи пораст становништва смо забележили двадесетих година прошлог века и крајем четрдесетих, дакле управо после два највећа светска рата. Стога је веома тешко процењивати колико би нас било да су нас заобишле ратне недаће и да ли ћемо и када нестати.

С друге стране, Марковић подсећа да и поред суморних прогноза има појава која охрабрују.

- Од 2000. године наовамо континуирано се повећава број ђака првака и верујем да ће се стање поправити и стабилизовати на једном ниском нивоу, какво је сада у земљама централне и западне Европе - каже Марковић.


Убио читав град

Почетком деведесетих година прошлог века, јавност је шокирала исповест доктора Стојана Адашевића, који је скоро четири деценије радио у КБЦ Дедиње и који је током каријере „убио” читав један град величине Смедерева!

- Урадио сам око 50.000 абортуса и свестан сам да сам тако убио читав град. Прекинуо сам онда када сам урадио један захват и када сам видео живо и формирано дете. То ме је ужаснуло и почео сам да схватам да у ствари убијам децу - рекао је својевремено др Адашевић.