Две Албанке за српску браћу

Пештер – Најповерљивији оперативац српско-албанске љубавне дипломатије својим „ренџом”, неопеваном „реноовом” крнтијом, набуџеном за планински рели, свакодневно подиже прашину по пештерској земљаној магистрали, у потрази за очајним српским нежењама.

Лепушкастог двадесетједногодишњег Ивана геополитичка будућност западног Балкана занима таман колико и идеја о уређењу пешчаних плажа поред пештерских појила, али човек за везу између албанских невеста из околине Скадра и нежења из „српског Сибира” могао би без проблема да се ували у некакву међународну организацију за унапређење регионалне сарадње. Хајде што је два пута скућио свог ујака, него је у последње две године бар 20 пута одлазио на исцрпљујуће и компликоване романтичне преговоре у Скадар, као претходница делегација српских зетова. Судећи по писању албанског листа „Шкип”, тек га чекају напорне љубавне мисије јер, наводно, више од осам хиљада младих Срба чека на судбоносно „да” албанских невести.

Хитамо с пештерским Ђенком по висоравни на којој се годишња доба мењају на неколико минута, као када убрзавате филм. Пештер је непрегледна џиновска тамница без чувара, зидова и осматрачница па, ипак, као да је неко осудио хиљаде сточара на доживотно служење казне у области у којој лето наступа када се измери плус 10.

Једна од таквих самица је имање Матовића, у селу Буђево. Село је било пред изумирањем, из дубоке коме нису могле да га прену ни експлозије с полигона, где се повремено одвијају бојева гађања свих видова и родова војске. Иван ме је одвезао до Радете Матовића, тамо где је прича, која помера мозак скупо плаћеним чиновницима за имплементацију мира, заправо и почела.

Радета је дуго тражио жену по Србији. Излизао је зимске гуме свог старог камиона, јурећи за драгом која би желела да проведе живот у архаичним пределима – тамо где је сат стао у доба када се веровало да су апарати за мужу провокација нечастивог, а да је парола „Братство и јединство” у ствари назив за нову фарму оваца у Сјеници.

Три генерације Матовића
Радета је први Србин који се оженио Албанком из околине Скадра. Пре три године, када је изгубио сваку наду да ће нека Српкиња пристати да дели с њим самицу на прелепом брежуљку, чуо је за мистериозну проводаџику из Скадра са смислом за демографију и бизнис.

Радета је имао 43 године и неколико хиљада евра у џепу. Проводаџика га је спровела у неколико породица и, коначно, када је у једној кући ставио 50 евра под тацну, пошто је испио врућу кафу на екс, знао је две ствари: да је посао склопљен и да ће га непца болети неколико дана. Вера се сада смеје начину на који је испрошена, док шета по дворишту с петомесечним Марком. Његов хиперактивни трогодишњи брат Милош прави шоу, вуче деду Радосава, који намешта шајкачу, а онда одлазимо у стару кућу у којој тек чека изненађење. Упознајем Виолету, још једну Албанку, која се прошле године удала за Радетиног брата Радибора. У том собичку, Виолета држи деветомесечне близанце Бојана и Бојану. У тој енклави, површине пет с три метра, кафу ми кувају две Албанке удате за двојицу српске браће, док четворо деце праве хаос, у забити у којој време стоји, иако, проверено, часовници раде.

– Дрхтао сам док Радета није довео снају. Шта ако ми доведе неког баксуза? Али, с Вером ми је срећа ушла у кућу. Она кува, чисти, копа, музе краве и слуша. Ове наше спавају до 12, пуше цигаре, а кад виде да мора да се ради беже у град. И, баш ме брига што је Вера католик – прича свекар, који је недавно угостио Верину браћу, на породичном самиту који је учврстио нову српско-албанску брачну коегзистенцију.

Радетин брат Радибор је поновио романтичну стратегијску операцију свога брата, с тим да је избегао посредништво скадарске проводаџике, која за склопљени брак узима провизију од око 2000 евра. Замолио је Веру да га споји с неком девојком из фамилије. Тако је у Буђево стигла Виолета. Њени су бацили бомбоне за њом да јој живот буде сладак.

Синоћ су још четири Албанке, удате у Буђеву, кафенисале код браће Матовић.

– Постали смо мала Албанија – смеје се свекар.

Али, као и у свакој причи, има једно „али” које срећу квари. Млади брачни посредник Иван препричава своје компликоване посредничке операције између Србије и Албаније. Наиме, када се у Скадру склопи договор између фамилија, младе подносе захтев за српску визу у Тирани. Пошто се на визу чека месец дана, Иван их спроводи без виза у Србију на два начина: пограничне власти понекад падну на емоције и жмуре док прелиставају пасоше. Ако то не упали, Иванов „ренџо” пролази кроз шумарке ван погледа пограничне полиције, затим се зауставља испред полицијске станице у Сјеници, где МУП одобрава дозволе за привремени боравак српских снајки. Све већи број албанских држављканки које се удају за Србе приморао је полицијску постају да одреди жену која искључиво брине о продужењу боравишних виза. Она невесте редовно зове телефоном, упозорава када је време да продуже боравак, што је Радети већ дозлогрдило. Годишње плаћа наметнути брачни порез од око 150 евра, а када поменете ову тему старом Радославу он побесни:

– Моје снаје су ми родиле четворо унука, али оне не добијају матерински додатак јер још нису добиле држављанство. Питам државу зашто им не издаје српске пасоше!

Радослав је у праву. Ако је Ивица Дачић по хитном поступку издао пасош Адријани Лими, супрузи Марка Јарића, и примио је уз невиђену помпу, хајде, одговорите, да ли су Вера, Виолета и остале невесте заслужиле слабији третман? Добро, оне нису топ-манекенке, никада неће изађи на насловној страни женских магазина, неће их се сетити ни продуценти ријалитија „Фарма”, а евентуално ће се о њима и њиховим мужевима распредати када буде био потребан аргумент да се докаже како смо ипак постали нормални.

До сада су све Албанке остале уз своје мужеве, ако не рачунамо прву Иванову ујну. Иван је пронашао у Скадру, али жена је напустила Буђево после извесног времена, што није деморалисало упорног ујку, па је ангажовао сестрића да му пронађе још једну Албанку.

Неформални љубавни дипломата зато се не плаши се да ће га његове операције, често на ивици илегалних, довести у непријатну ситуацију. Све девојке које је превео преко границе биле су у пратњи мужева. Када су дошле на Пештер или Голију родиле су децу, у области у којој постоје мушкарци који ни после четрдесете нису били са женом.

И, док влада и друштвена елита теоретски наклапају о сузбијању беле куге, браћа из Буђева и још стотине нежења, њихових верних следбеника, путујући до Скадра, само трагају за срећом.