Подсјећање на живот и дјело Слободана Јовановића

Септембра мјесеца 2009.године већина штампаних медија у Србији и Републици Српској објавила је интервју са Јовом Капичићем, некадашњим помоћником савезног министра полиције Александра Ранковића. Повод је био истина о страдању генерала Драгољуба Михаиловића од стране бољшевичког титоистичког режима након такозваног другог свјетског рата.
Оно што је мене нарочито заинтересовало је признање таквог једног високог функционера комунистичког режима да је у Србији наметнута комунистичка диктатура. Наиме он каже:''Србија је била већином за четнике, не за партизане, то вам ја кажем. Србија је била везана за краља, династију, цркву, која је у души народа и интелектуалце какав је био Слободан Јовановић.''
На велику жалост српског народа, њему је насилно наметнут комунизам и нове квази величине попут Броза, Кардеља, Ранковића и других, а одбачени људи попут великог Слободана Јовановића.
Имајући у виду значај и дјело Слободана Јовановића мишљења сам да широј јавности, а поготово омладини, треба предочити и приближити тог великана.

Слободан Јовановић рођен је у Новом Саду 1869. године од оца Владимира и мајке Јелене. Имао је сестру по имену Правда, а његово и сестрино име њихов је отац Владимир дао према вриједностима које је највише поштовао (занимљиво је да прије њих у Србији није било Слободана и Правди).
Јовановић Владимир, такође врхунски интелектуалац Србије тог времена, рођен у Шапцу, школован у Београду и Њемачкој, био је надахнут националистичком идеологијом. Најважнији догађаји у Владимировом животу били су његово учешће у Омладинском покрету и његов улазак у Владу, као министар финансија, која је водила турске ратове. Био је срећан што му је било дано да, пре него што склопи очи, види да су се све политичке струје у Србији у другој половини деветнаестог вијека слиле у једно, за велико дјело народног ослобођења и уједињења.
Иначе у првој половини деветнаестог вијека, национализам је највиталнији револуционарни принцип кога је подржавала већина филозофа тога времена. Сваки народ је осјећао да има заједничку душу, која не може бити слободна док год се границе држава разликују од граница нација.
Слободан Јовановић је писао дуже од шест деценија, али није могао предвидјети да ће се политичка идеологија једног новог облика самодржавља испријечити на путу великог дјела стваралачке интелигенције. Народу за који је писао, његово дјело било је забрањено готово пола вијека. Од тога су имали штете и писац, који је ипак наставио свој рад, и они којима је његово дјело било намјењено и који су могли имати користи од истог. У једном значајном временском периоду српском народу је ускраћена могућност да се упозна с његовом мишљу, његовим приповједањем и изразом који је значио сјајну обнову српског језика и стила, који је и даље могао обавезивати све учеснике у писмености једног народа. Иако су се многи пркосно довијали и налазили Јовановићеве књиге да би из њих учили и у њима, бар у претежном броју, уживали, ова забрана је свакако учинила своје. Она је, поред осталог, изазвала и штетну појаву да се о једном писцу сувише говори умјесто да се читаоци баве његовим дјелима.
Слободан Јовановић је неколико деценија заправо владао својим изразом у свеопштој српској писмености. О стварима је цијелог живота судио према својој памети, коју је обогатио током темељног школовања и стално освјежавао проучавањем свега што му се, као најбоље, нудило из свијета. Остајао је супериорно самосталан и када се ослањао на туђа мишљења, судове и доказну грађу.

Професор Јовановић је био свестран. Бавио се и писао о правним и политичким студијама, историји, књижевности, привреди итд.
У дјелу ''Из историје политичких доктрина'' бави се проучавањем Платона, Макијавелија, Берка, Маркса, антимарксиста и савременим политичким проблемима тог времена. О Марксу, марксизму и противницима тог гледања на свијет Слободан Јовановић је написао читаву књигу. Он то није учинио да би се обрачунао с једним правцем у историји политичких доктрина с којим се, као либерал и припадник грађанског друштва, није могао слагати. Он то није учинио ни с циљем да протумачи марксизам као његов борбени присталица. Појаву и ширење марксизма узео је као важну и озбиљну интелектуалну манифестацију која је посљедица изласка широких маса на историјску сцену услијед друштвених разлика изазваних развојем индустријског капитализма. Пишући о антимарксистима на аргументован и научан начин побијао је основне тезе марксизма.
Пишући опрезно и са посебном пажњом о појавама на британским острвима, представио је великог говорника и злослутног противника револуције Берка. Тако каже: ''Енглези се више одушевљавају за историјску непрекидност него за револуционарне обнове...''
Једно од највећих дијела Слободана Јовановића, ''О држави-основи једне правне теорије'', теоретски и научно посматра државу.
Цитирам: ''Само она држава чији ред живи у души њених грађана јесте држава у правом смислу ријечи.''
''Примјери политичке социологије'' састављени су на основу предавања које је професор Јовановић држао на докторском течају Београдског правног факултета у току школске 1939/40. године. У дјелу се социолошки објашњавају политички догађаји у Енглеској, Француској и Њемачкој. Посебно је обрађена социологија религије.
У најобимнијем дјелу ''Из историје и књижевности'' могу се наћи детаљи, студиозно обрађени из српске и свјетске историје и књижевности.
Дјела горостаса научне, правне, књижевне и историјске мисли професора Слободана Јовановића извор су мудрости и могу бити од драгоцјеног значаја и за рјешавање данашњих проблема. Препоручио бих младима и старима, правницима, инжињерима, економистима и студентима да их читају, те да се надахњују знањем, идејама и мудрошћу којима су богата. Професор Слободан Јовановић је умро 1958.године у Лондону, а његова дјела настављају да живе, свјежа и актуелна.