Петар Милатовић Острошки: Oтворено писмо Војиславу Шешељу

Прво да ти пожелим да се излечиш од канцера колико је то могуће.
      
Престани да глумиш патриоту јер то ниси. Престани да глумиш визионара који папагајски сада понавља оно што су други говорили док си ти био заклети комуниста и задрти титоиста који је најобичнији плагијатор. Да си плагијатор потврђује слоган који користиш као свој „Србија је вечна док су јој деца верна“!
       
Како те није срамота да плагираш и не означиш да је то слоган др Слободана М. Драшковића (1910. 1982.)?
      
Тај слоган је изрекао др Слободан М. Драшковић 1963. године приликом већања српске политичке емиграције у Чикагу да емиграција одбије ултиматум Брозове верске комисије о црквеном устројству у емиграцији. Касније је та реченица Слободана М. Драшковића, објављена на сијасет места у србској емиграцији, постала крилатица патриотске емиграције. Војиславе, кад користиш туђе речи основно домаће васпитање и минимална интелектуална савест налаже да се назначи аутор, а у противном то се зове крађа, или плагијат.
     
Да те даље подсетим, први шешељевци су чули да уопште постоји тамо неки Војислав Шешељ из мојих текстова у емигрантској штампи док си чамио у зеничком затвору, а писао сам о теби афирмативно из чисто прагматичних разлога јер  је тада требало стварати кадар који ће комунизам рушити изнутра.
     
Ти се добро сећаш да сам ја тај који је у емигрантској штампи објавио коментар под насловом „Срећно ти војводство војводо србски“ тачно три месеца пре него ти је Војвода Момчило Ђујић доделио војводску титулу на Видовдан 1989. године.
     
Разлог мог обраћања теби је систематско сејање лажи, обмана и опасно угрожавање менталне хигијене. Наиме, одмах после изласка из хашког затвора сервирао си ноторну лаж како си тек у хашком затвору постао велики пријатељ са Слободаном Милошевићем. Како те није срамоте Војиславе да тако массно лажеш? Где ти је образ и част на које се вербално позиваш?
    
Ову твоју безочну и масну лаж не могу да отрпим, јер смо се управо нас двојица разишли поводом Милошевића у августу 1989. године у стану капетана Чудића у Минхену када си од  мене захтевао  да престанем са критикама Слободанан Милошевића у емигрантској „Србској борби“, што сам ја, разуме се, децидарно одбио и наставио да критикујем Милошевића као највећу српску заблуду после Јосипа Броза и агента америчке шпијунске организација ЦИА који је од ње добио домаћи задатак да би касније, као и све слуге,,завршио онако како је завршио.
    
Ти се добро сећаш да сам те питао ко ми то наређује да престанем са критикама Милошевића и да си ми ауторитативно рекао да ти наређујеш и мораш да се сећаш да се сам ти дословно одговорио: - Куме, тако нешто ћеш моћи да наредиш некој студентињи ако икад више будеш професор, а атвоме куму, Петру Миулатовићу, који је од тебе направио мит у штампи српске политичке емиграције, нећеш моћи никада, па ни после тога!
   
Ти се добро сећаш да си, да би избегао незгодну ситуацију у дијалогу са мном пред старим капетаном Чудићем, који је у Минхену превентивно хапшен кад год је Броз посећивао Немачку, д апрошетамо, што смо и урдаили, наставаивши разговор насамо и насамо смо водили дијалог а део преносим дословно.
- Куме, хвала ти што си ми помагао породицу док сам био угрожен. Сад сам се вратио са политичке турнеје из Америке, Канаде и Аустзралије и више немаш потербе да помажеш, јер сада имам довољно.
- Куме Војо, нема захвалности због осећања моралне дужности.
- Добро Петре, шта ти хоћеш од мене поводом Милошевића?
- Хоћу да му се супротставиш и да иза тебе стане цела емиграција, да се формира национални, антикомунистички блок на челу с тобом и да на првим изборима катастрофално поразиш комунисте и све неокомунистичке партије које намерава Милошевић да направи преко свог пиона Јовице Станишића који је на челу Службе државне безбедности!
- Нећу да сметам Милошевићу!
- Мислио сам да сам дошао на разговор са кумом, али видим да сам дошао на разговор са Милошевићевим шофером, међутим не можеш чак ни шофер да му будеш јер си пре пар месеци после 30 и кусур година положио возачки испит у Аустралији.
   
То је био крај нашег разговора кад смо се први пут видели у животу, иако си пре тога ти крстио двоје деце у Београду, мада ја и ти добро знамо да је то било само политичко кумство како бисмо обојица изазвали ондашњи комунистички режим...
      
Поводом Милошевића разишли смо се знатно раније, још 1988. године када сте ви мени у телефонском разговору рекли: - Ако Милошевић нареди да висим на Булеврау револуције, ја, Војислав Шешељ, висићу!,  а ја сам вам тада, сећате се добро, дословно одговорио: - Ти куме, виси на твом Булевару револуције, а ја ћу усправно да ходам булеваром Еволуција! Разлика није самао у једном слову него суштинска.
    
Према томе, твоја шупља прича о почетку твог пријатељства са Милошевићем пада у воду, нарочито ако се има у виду да сам у каснијим интервјуима увек прецизно означавао све Милошевићеве слуге на аполитичкој сцени, почев од тебе и Вука Драшковића до осталих националних штеточина и политичких дилетаната.
        
Да си баш ти национална штеточина и политички дилетант потврдио је наш телефонски разговор кад си се први пут кандидовао за председника Србије. Наиме, тада си ме позвао и у току разговора поменуо си у Бечу опскурног Миливоја Чанића, бившег полицајца, неписменог гастарабајтерског шпијуна. На моје питање: Шта ће ти таква будала и такав олош комунистички, покушао си да ублажиш, и, каkо је касније сведочио извесни удбаш Жељко Марковић, из чијег стана си мени телефонираао, црвенео си као рак у току разговора са мном. Тај Жељко Марковић, лажни доктор који је фалсифиовао диплому своје жене запослене у осигуравајућем друштву „Дунав“, био је твој политички партнер са неокомунистичким СКК и он је ликвидирао др Рајка Томовића у Чикагу, лидера СНО у Америци, оног човека који  је одбио теби да организује предавање у Дому СНО, рекавши да бивши комунисти немају шта да кажу ново србској емиграцији, али и поред одбијања да ти организује предавање поклонио ти је 500 америчких долара, а све си ми то ти лично испричао у Минхену. Је ли тако, или није? Дакле, после нашег телефонског разговора послао сам ти телеграм  (прилажем факсимил) следеће садржине:
„Обавештавам вас да ја, Петар Милатовић, четнички син који никада није био комуниста ни по убеђењу ни после убеђивања, себе више не сматрам вашим чланом после бољшевичке инфилтрације бивших и садашњих комуниста у Србски четнички покрет, што је увертира у предстојећу превару србског народа. Српству и истини одани, Петар Милатовић Острошки, Grosse Sperlgasse 21-23/7, 1020 Wien, Austria“.

    
Да си национална штеточина и политички дилетант, или да си Тројански коњ који оставља магараће отиске по образу народа, потврдио си својом кадровском селекцијом у странци. Наиме, по налогу СДБ разбио си Народну радикалну странку, Вељка Губерину сте сви заједно прогласили хомосексуалцем и довео си полуписменог Томислава Николића, а као трећу виолину у странци поставио си Александра Вучића који је претходно завршио шпијунски курс у Брајтону, где је и заврбован да ради за енглеску обавештајну службу која тесно сарађује са ЦИА. У међувремену, од себе си одбијао све паметне, способне и образоване, окупљајући послушне медиокритете, најчешће из комунистичко-полицијског миљеа.
     
Сада си дошао из Хага и није ни требало да идеш тамо, а ми, мало боље обавештени, добро знамо да си отишао у Хаг како би спасио кожу, јер је био на видику обрачун између тебе и Ђинђића.
     
Нећу да коментаришем твој долазак из Хага баш сада, јер ћеш ти то сам својим радом у корист српске штете објаснити целом србском народу касније.
Ја сам рекао шта сам имао да ти кажем, мада бих био најсрећнији да сам то могао да ти кажем очи у очи и брк у брк, као у Минхену 1989. године.



Богу, Српству и истини одани,
Петар Милатовић Острошки