Република Српска жртва централизације БиХ

За оне који воле којекакве коинциденције можда није неважан детаљ да је ново заседање у Бутмиру заказано за 20. октобар, дан када у Београд стиже руски председник Димитриј Медведев. По њима, Додик ће желети у Београд, а мораће на сарајевски аеродром


Сви који су недавно од сусрета водећих босанскохерцеговачких политичких лидера у војној бази НАТО-а, на сарајевском аеродрому Бутмир, очекивали спектакл – остали су разочарани. Уместо толико најављиваног пакета који садржи ’’свеобухватан приступ решавању кризе’’, светске телевизијске мреже су јављале и приказивале борна кола и борбене хеликоптере у стању приправности, па бодљикаву жицу и НАТО војнике са дугим цевима.
Пакета ЕУ и САД, дакле, није било. Да ли због процене главних медијатора Карла Билта, Џејмса Стајнберга и Олија Рена да су бе-ха лидери превише удаљени и да вреди са њима још радити, како тврде једни или је дошло до концепцијског размимоилажења Билта и Стајнберга, како тврде други – тешко је проценити, али у нагађањима се иде и дотле да се тврди како је на усаглашени папир Брисела и Вашингтона накнадно нешто дописивала и Медлин Олбрајт. Биће, по свој прилици, још оваквих и сличних, истинитих или оних других конструкција, јер простор за њих су дали сами организатори скупа тврдећи да доносе решења којих на крају није било.
Следеће заседање је заказано за 20. октобар на истом месту, а у БиХ су остали прилично бројни експерти из бриселске и вашингтонске администрације који ће крстарити на релацији Сарајево – Бања Лука, а делимично и Мостар, како би, објашњено је, усаглашавали и уобличавали коначна решења за бројне овдашње заплете.
Сама драматургија на првом скупу је прилично јасно показала да ће се ићи на стратегију ’’одговорног лидерства’’ што ће рећи да медијаторе не занима ни најшира а ни стручна јавност већ само желе да сломе и придобију кључне политичке факторе за решења која су готова. Уосталом, и сами учесници скупа тврде да су пленарна заседања више личила на причу примерену каквој школи демократије, док су појединачни сусрети, који су однели и знатно више времена, били конкретизација општих принципа.
Лидер СНСД-а и премијер РС Милорад Додик је на такву стратегију одмах након изласка из војне базе пожурио да одговори како ’’само институције РС у предвиђеној процедури могу дати пристанак на коначна решења’’. Не треба то разумети само као причу о Додику легалисти, већ пре свега као чињеницу да ће се од Републике Српске тражити велики уступци. Још прецизније, цео концепт је изгледа постављен тако да се обезбеди већи степен унитаризације и централизације.
Уосталом, уочи самог скупа организатори су обелоданили платформу по којој ће се сва решења темељити на три принципа: ’’суверенитет и територијални интегритет БиХ, као светиња; Дејтонски споразум као основа реформи; функционалнија власт на државном нивоу’’.
Први принцип би, ваљда, требало да задовољи Бошњаке – остаје Босна. Други, Србе – остаје Република Српска. А трећи су сви разумели као скуп нових закона, решења и мера, који треба да обезбеде више власти Босни и Херцеговини у односу на ентитете.
Први корак у свему томе је био захтев да се у Устав уграде већ пренесене надлежности са ентитета. Разуме се, Додик се томе озбиљно успротивио и поновио да ’’то није пренесено, то је отето’’. И бошњачки политички лидери нису изашли претерано задовољни, поготово Харис Силајџић, јер су, како кажу, очекивали већа овлашћења за, како је они називају, ’’централну власт’’. Посебно траже укидање или знатно редуковање „ентитетског гласања’’ које обезбеђује равноправност ентитета али спречава и мајоризацију. Велика спорења ће, по свој прилици, настати и око креирања Савета министара. Према Дејтону, то је било тело са три министра, а до сада је порасло на једанаест, тражи се још неколико министарстава и прерастање у класичну владу. Тако би, по проценама и најнепристраснијих, пала основна идеја Дејтона о децентрализованој држави, остала би форма без суштине.
Ако би све ово решили, међународни медијатори обећавају да би дошло до брзог гашења OHR-а, односно његовог прерастања у канцеларију специјалног представника ЕУ, затим до либерализације визног режима, убрзаног уласка у НАТО и брзог стицања кандидатског статуса за пријем у ЕУ.
Када се разгрну све магле, занемаре све слаткоречиве приче о демократији и економском просперитету, ту се у потпуно огољеној форми види да се једино траже уступци од Републике Српске да пристане на додатну централизацију БиХ. Због тога су и сви погледи усмерени према Бањој Луци, на Додика пре свих јер према парламентарној снази са својим СНСД-ом практично може изгласати све одлуке. Он, засад, према ономе што прича, нема намеру о било чему сам одлучивати, позива се на институције, покушава, мада понекад прилично неспретно, укључити и опозицију како би довео до тога да ’’РС говори једним гласом’’. Зна да су уставне промене срце целе приче, па маневрише од тезе ’’Република Српска није заинтересована за промене Устава јер и садашњи омогућава европске интеграције’’ до ’’спремни смо на неке мање промене које не задиру у суштину организације БиХ’’. Истина, кад га наљуте, говори о БиХ као ’’немогућој, виртуелној земљи, што ће се на крају видети’’.
Није он, међутим, једини који ствари види из те оптике. Бивши амерички дипломата који слови за доброг познаваоца Балкана, Вилијам Монтгомери, огласио се уочи заседања тезом да међународна заједница грдно греши што жели успоставити централизовану државу. По њему, решење би могло бити три ентитета са правом отцепљења, које би било условљено. Слично размишља и професор Емил Влајки који сматра да сваки народ треба добити свој ентитет, а други који у њима живе добили би пуна права и заштиту као националне мањине. И један и други верују да би се само тако могле релaксирати опште прилике у БиХ.
Харис Силајџић, као једини човек од актуелних политичких играча који је био у Дејтону, добро зна да ће у коначници на крајња решења у БиХ утицати и број савезника и однос снага у свету, па је само два дана након Бутмира успео издејствовати сазивање Контакт групе за БиХ која делује у оквиру Организације исламских земаља . У време писања овог текста тај састанак у Истанбулу још траје.
Мада је у Републици Српској било доста приче о томе због чега Русија и Србија као потписнице Дејтонског споразума не присуствују састанку у Бутмиру, ипак оглашавање руске амбасаде у Сарајеву и званичника у Београду делимично је умирило јавност. Наиме, тезе ’’Дејтон је основа, промене могу ако су резултат консензуса три народа’’ доживљене су као изравнавање позиција ове две земље.
Бутмирски састанак најоригиналније је оценио словеначки политичар Јелко Кацин који сматра да је то само спектакл у режији Карла Билта који се и тако бори за неку од важних позиција у Бриселу.
За оне који воле којекакве коинциденције можда није неважан детаљ да је ново заседање у Бутмиру заказано за 20. октобар, дан када у Београд стиже руски председник Димитриј Медведев. По њима, Додик ће желети у Београд, а мораће на сарајевски аеродром.
Сви домаћи учесници скупа се надају да заменик Хилари Клинтон неће опет говорити како их је Обама поздравио, јер први пут су се на ове речи само осмехнули.

Билт у Београду
На самим преговорима међународни медијатори су изгледа имали подељене улоге. Карл Билт је у појединачним сусретима разговарао са Србима, Џејмс Стајнберг са Бошњацима, а Оли Рен са Хрватима док су њихови помагачи, експертски тимови, били комбиновани од представника бриселске и вашингтонске администрације. Аналитичари сматрају да ово није случајно, јер се процењивало ко на кога више може утицати. У причу се лагано увлаче и официјелни Београд и Загреб. У суботу је у Београду боравио Карл Билт и састао се са Борисом Тадићем и Вуком Јеремићем. Ову вест објавила је и Радио-телевизија Републике Српске, али са два дана закашњења, а београдски медији још један дан касније. У Београду је једино званично саопштено да је стигао Милорад Додик који је ’’обавестио Тадића о разговорима у Бутмиру’’.
Карл Билт пре свих медија објавио је на свом сајту како је шетао Калемегданом, и разговарао са Тадићем и Јеремићем.

Бранислав Божић