“Рођена Србија, Сестра Велике Русије...”

Од тренутка своје појаве на историјској позорници, руски козаци су себе називали витезовима православља, борцима за чистоту вере. Настрадати у борби с непријатељем сматрали су за највишу част, знак Божанског благослова. Зато је заштита православних балканских народа што су се патили под бременом османског јарма увек била једна од најважнијих тема усмене традиције козака. Војни историчар генерал-потпуковник Н.Н. Головин овако је писао о разлозима уласка Русије у Први светски рат: “То је било саосећање с увређеним млађим братом. То се осећање вековима васпитавало у руском народу који је за ослобађање Словена водио дуги низ ратова са Турцима. Приче обичних учесника различитих похода те вековне борбе преношене су с колена на колено и служиле као једна од омиљених тема у разговорима сеоских политичара. Оне су навикавале на осећање својеврсног националног витештва. То је осећање заштитника увређених словенских народа нашло свој израз у речи “братушка” којом су наши војници током ослободилачких ратова крстили Бугаре и Србе и која је прешла у народ”.
У самом етнониму “Србин” за Русе је одувек било очито спајање конфесионалног и етничког обележја. Није случајно А.С. Хомјаков у чувеној “Посланици Србима” (1860) за главну учвршћујућу силу “словенског братољубља” прогласио православну веру. “Посланица” је јасно тврдила да најважнију и непроцењиву срећу Срба представља њихово “јединство у православљу”. “Православац  речено је даље  задржавајући своју слободу... потчињава је једногласној одлуци саборне савести. Управо зато општинска самоуправа није могла очувати своја права изван православних земаља; управо зато Словен изван православља и не може бити сасвим Словен”. Зато је у Русији и словенским земљама православног ареала буквално узгајано сопствено словенство, за разлику од словенских али католичких земаља где су се трудили да га посебно не наглашавају.
Значење речи “Србин” језикословци обично тумаче као “сусед, савезник”  од словенског “сјабр”, ”шабр”. Сјабри су у белоруском језику пријатељи. А шабр (истог корена) је врло стара руска реч шaбьр, шaбърь  сусед, члан исте општине. Код Некрасовљевих козака сјабри су суседи. Тако да језик никада неће Руса преварити: Срби (сјабри, шабри) су пријатељи, суседи. Наши пријатељи! “Та Срби су Словени  говорио нам је С.Ј. Дамницки из станице1 Мингрељске.  Наши! Југославија нам је као братска!” А.И. Новоселецки из станице Старовеличковске је констатовао: “Срби  то вам је исто што и Руси. Управо тако! Сретао сам се са Србима у овом рату (Великом Отаџбинском2  О.М.)”.
Ништа мање важну улогу у уобличавању таквих представа одиграле су вековне историјске везе српског народа са козацима. Њихов настанак поклопио се с масовним одласком Срба у руску службу што је било изазвано успоном ослободилачке борбе балканских народа против Отоманске империје. Не желећи да се помире с потчињеним положајем, Грци и јужни Словени су после пораза антитурских устанака одлазили на територију руске државе за коју су везивали наду у ослобођење. Н.И. Костомаров је, истичући “дубоку унутрашњу сродност” између српског јуначког епа и “дума” запорошких козака, писао да “судбина тих народа садржи исувише тога сличног и српски јунак је ипак род малоруском козаку”. Има података да су у Запорошкој Сечи3 међу придошлим јуначинама Срби заузимали истакнуто место: било их је у јединицама Богдана Хмељницког; међу козачким чиновницима наилазимо на досељенике из Србије. Присуство Срба у козачким редовима забележено је и у пореклу појединих презимена. Код црноморских козака у Батуринском курењу4 забележен је Фјодор Сербији, у Брјуховецком  Игнат Сербији, а у Поповићком курењу код козака Михаила Рјабокоња 12-годишњи радник се презивао Сербињенко.
Од Петровог доба Срби су се радо насељавали на југу Русије и у Украјини, обраћајући пажњу јавности на судбину јужне браће. Њихови су позиви увек наилазили на одзив и саосећање међу житељима Русије.
Мисао о ослобађању православне браће-Срба и Цариграда од власти “бусурмана”5 постала је популарна у Русији, у књижевности и народној поезији, од средине XIV века. Забележена је и у билинама6. “Стари козак” Иља Муромец, сазнавши да “у Цариграду није ко што негда би (...); свете иконе све су сломљене, све у црном блату изгажене”, одлази тамо и побеђује непријатеље. Како се цар Константин Богољубович захваљује њему, Иљи Муромцу: “Хвала теби, Иљи Муромцу, козачини старој, што нас још једаред избави”.

Увереност у то да управо Руси треба да ослободе Цариград и у њему обнове хришћанску веру била је блиска козацима који су водили непрекидан дугогодишњи рат са Турцима и другим народима муслиманског Истока и били свесни своје улоге заштитника православне вере. У “Историјској повести о заузимању Азова 1637. године” насталој у козачкој средини где су се сачувале успомене на азовске подвиге, каже се: “Умримо, браћо, за свету Божју цркву и за свету истинску нашу православну хришћанску веру. Нико нас не принуди, нико нас не посла, но сами усхтедосмо и по својој нашој вољи зарад имена Христа истинскога Бога нашега и за увреду Руске државе једнодушно да помремо и крвцу своју пролијемо”. Била је раширена представа: ко умре у рату за Христову веру, Господ ће му све грехе опростити.
Религиозна страна родољубивих расположења руских козака најизразитије се испољила у вези с ослободилачким покретом на Балкану 1876-1878. године и руско-турским ратом 1877-1878. године. Устанци у Босни и Херцеговини, у Бугарској, вести о почетку српско-турског рата и о српско-црногорском савезу изазвале су на Кубану дубоко саосећање. Локални лист је саопштавао да “сви имућни и убоги дају свој допринос. Прилози стижу и од оних који једва састављају крај с крајем”.
Једно од сјајних испољавања солидарности са војујућим Словенима представљао је добровољачки покрет. Изгледа да је тада настала варијанта песме “Објавио Турчин рат” (забележила је фолклорно-етнографска експедиција под руководством Н.И. Бондарја 1981.г.) у којој се каже и ово: “Јој, Турчин сече, те Турчин и бије. Турчин Србију поробљава. Ура! Ура! Јој, те ура! Турчин Србију поробљава. Јој, ти православни руски царе, пусти наш одред у бој, да Турчина пре зоре заробимо...”
Наравно да не треба преувеличавати богословску образованост обичних козака. Она се ограничавала поукама козачког свештеника “о погледу православног сина Цркве на допуштеност рата”. А судови су тамо били крајње прости: на силу  сила. Непромишљено је не борити се са злом, јер ће онда зло победити добро. Суштина је у томе да се злу не противи злом. Ама и шта ту има да се премишља кад је још апостол Павле рекао: “Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника” (1 Тим. 5,8).

Обичном козаку је било лакше да се од узвишено-религиозних мисли окрене овоземаљским стварима: међу Кубанцима се јавило доста добровољаца спремних да с оружјем у руци крену у одбрану српске браће. У станици Иљској су шесторица козака који нису били обухваћени војном обавезом изразила жељу да иду у Српску војску “на подвиг ослобођења напаћених Словена на Истоку”. У Јекатеринодару се пријавило дванаест добровољаца, с тим што се уз редова из резерве Константина Орбилијанија за полазак на Балкан пријавила и његова жена Наталија Семјоновна, за шта је добила одобрење од начелника Кубанске области.
А у XIX веку лист “Ново време” саопштава (октобра 1876.г.) да је мајор А.Н. Хвостов обишао кубанске и терске станице и “тамо прикупио око 270 козака-добровољаца, од којих је предвиђено да се у Србији формира посебан ”кавкаски козачки ескадрон”. Прва партија тих козака, око 80 душа кренула је 29. септембра у Србију... Сви су они већ људи у годинама, али крепки и бодри, прекривени медаљама и већином су већ учествовали у борбама. Међу тим козацима што су отпутовали било је 37 носилаца георгијевског крста7”. Сам Хвостов је у писму И.С. Аксакову саопштавао: “Штета што словенски комитети Москве и Петербурга, трошећи велике паре на одрпанце, игноришу изванредан елемент, понос наше армије, кавкаске пограничне козаке, саборце Слепцова, Бакланова и других; у свакој се станици налазе десетине једнообразно одевених, од главе до пете наоружаних носилаца георгијевског и других одликовања. Њихово опремање захтева незнатне трошкове, и само терски, најсиромашнији, моле новчану помоћ. Кад би се имало времена и довољно средстава, могле би се формирати читаве бригаде хероја”.
У светлу реченог постаје разумљивији и редак текст песме који је Д. Јелански забележио почетком ХХ века: “С Малке, с Терека, с Кубана, деца руске земље, на пир светог боја у помоћ Србији притекосмо: сетимо се, браћо, Слепцова, вође-делије: смело заподенимо крвав бој за нашег Цара. Знају брђани нашу славу, и свет нашу славу зна; да збацимо непријатеља у гроб  у бици за нашег идола. Черњајев ће нам пут показати, архистратег Србије, у бици с нама ће заједно полећи, ако се непријатељ не преда”.
Песма је записана у терској станици, али како одвојити терске ратнике од кубанских, ако их је иста судбина повезивала? У крајњој линији, почетак “с Малке, с Терека, с Кубана” среће се и у песмама кубанских козака.
Један добровољац се сећао: “Тако ми је снажно, тако радосно куцало срце; чинило ми се да стижем у другу Отаџбину, да ћу сада загрлити своју драгу браћу”.
А ево утиска Н.В. Максимова о сусрету са српском војском: “Иза њих се отегао батаљон носећи црну заставу с белом лобањом и укрштеним белим костима. Значи, припадала је извидници, најхрабријем делу српске војске. Ево звуци трубе и добоша умукоше, неколико гласова загрмеше песму:
Ох, ти, трему мој, трему,
Трему нови мој.
Боже! То су били Руси! Похрлио сам ка том батаљону и некако пожудно, дечје знатижељно почео да загледам руска лица. Испред свих, у првој линији, ишли су искључиво Руси који су започињали песме...”
Искрено одушевљење с којим су добровољци кретали у бој за истоверну браћу дало је нови дах наизглед већ безнадежној борби. Како је наводио српски историчар Слободан Јовановић, добровољци који су из Русије приспели у Србију “донели су ново надахнуће српској војсци”, појачали отпор турској офанзиви и у пресудним окршајима, премда и завршеним поразом, борили се одважније од неискусне српске милиције. Један српски официр је говорио учеснику бојева П. Гејсману: “Крајње је опасно дејствовати заједно са Русима; то су некакви смели људи који уопште не цене ни свој ни туђ живот; они мисле само на напад, а повлачење је сасвим недопустиво”. Исцрпан коментар уз речи: ”На пир светог боја у помоћ Србији притекосмо”!
“Докажите Светој Цркви Православној  говорио би обично приликом испраћаја козака у рат сеоски свештеник  да сте верни синови њени и Свете Русије, да сте достојни следбеници својих дедова и очева, да сте способни да изведете оно што је раније могло да изведе само вековно козачко прегалаштво”. И козаци су доказивали. У бугарским и српским песмама Руси се с љубављу називају “Руснаци, донски козаци”. Уопште није случајно што се управо 1876. године појављује нови изванредан превод “Тараса Буљбе” Н.В. Гогоља на српски језик. Одређену улогу у Гогољевој популарности код Срба одиграло је његово обраћање козачком животу; са српским реалијама је зближавала и сличност историјских судбина, борба за православну веру, слободу и независност, блискост језика, нарави и обичаја, народног стваралаштва. По сведочанствима српских књижевних критичара, то дело је постало омиљена књига у српским породицама. Читали су је с оним одушевљењем какво су у Србима обично изазивале народне епске песме. Лик легендарног запорошког козака Тараса Буљбе умногоме је подсећао на лик омиљеног српског јунака Краљевића Марка.
Човекољубљем, вером у непобедивост православља, у вечно пријатељство међу браћом-Словенима одишу стихови (а сада  песма!) “Србији” војног свештеника 1. Кавкаског пука Константина Образцова (аутора омиљене химне кубанских козака “Кубану, ти си наша Отаџбина”): Рођена Србијо, сестро Велике Русије, Како тежак крст на себи носиш! Под навалом немилосрдне и дивље хорде Искрвавила си у тешкој борби... Рођена Србијо, сви с тобом патимо, Љубљена сестро, ми верујемо као и ти, И молимо се с тобом, и чврсто уздамо Да ће нам Бог помоћи да носимо своје крстове... Буди храбра, издржи!... Бог је у правди, а не у сили. И истину ће свету опет показати Божанство: Христос беше на крсту, патећи, и беше у гробу, Но управо тамо Он је показао тријумф правде. Та песма је постала народна и у извођењу Кубанског козачког хора изражавала је у дане садашњих бомбардовања НАТО на Балкану истински однос Кубанаца према трагедији словенства у поновној борби за православне светиње. Народна свест се није помирила с понижењем Русије и Србије, она се препорађа и препорађаће се родољубивим подвизима Руса који некористољубиво и самопрегорно служе светој ствари.

1 Станица  козачко село (Овде и даље: прим.прев.).
2 Други светски рат.
3 Сеч  самоуправна организација украјинских козака.
4 Курењ  козачка војна јединица.
5 Бусурман  муслиман; иноверац.
6 Билина  руска епска народна песма (тј. оно што је некад било).
7 Крст св. Ђорђа  највеће војничко одликовање за храброст.