ИП интервју: „Развуците им памет, да не могу спавати”

Цијеле бх. породице су обољеле од ПТСП-а, али то игноришемо.

Један од великих проблема у данашњем свијету су управо психолошки проблеми и поремећаји који се јављају као посљедица трауматских, стресних догађаја. Природне трауме, земљотреси, поплаве, пожари, и велике друштвене трауме, које човјек изазива, као што су ратови и све што рат носи са собом, могу да узрокују тешко подношљив стрес и поремећај код индивидуе, али и породице, па чак и читавог друштва.

ТИП је припремио интервју са др. Мевлудином Хасановићем, шеф ом Одјељења за социјалну психијатрију Клинике за психијатрију УКЦ Тузла.



ТИП: Како тече опоравак демобилисаних бораца који долазе на групне терапије у Клинику за психијатрију УКЦ-а Тузла?
Др. Хасановић: Људима који су дошли на лијечење на нашој клиници, стање душевног здравља се поправило. Опоравак је видан, то виде најбоље њихове породице и они сами. Међутим, наша друштвена заједница неке ствари не види адекватно и стога се и не односи према овом проблему како треба. Прво, ми немамо систематизирано праћење ветерана рата: гдје се лијече, ко их лијечи, како се лијечи, колико лијекова троше, колико се лијекова на њих троши, колико болничких дана проведу на лијечењу, колико се тих људи врати на посао, колико се пензионише. Какав је тренд пораста или пада овог поремећаја у заједници. Тренутно нема статистике о ветеранима који пате од посљедица рата, јер нема центра за ветеране који би водио рачуна о сваком ветерану са овог подручја. Ми се залажемо већ дужи низ година за отвсарање једног регионалног или федералног ветеранског центра, по угледу на постојеће ветеранске центре у савременом свијету, задње вијести говоре да ће тај центар бити отворен сљедеће године, но ако однос одговорних из власти буде као до сада, ја у то не вјерујем. У том центру ће сви живи ветерани бити адекватно праћени, а коме се установи да му треба психолошка и социјална помоћ и подршка, у том центру би могли да је нађу. Ови људи, ратни ветерани, избјегавају Психијатријску клинику, јер је психијатрија у логици људи повезана за тешким душевним болестима. Чињеница је да се овдје повремено нађу душевни болесници у тешком стању, али то стање је пролазна ствар, међутим они због тога не желе долазити. Други проблем је присуство стигматизације у друштву. Људи у Теочаку су нам рекли да, кад једном дођу на Клинику за психијатрију, доживотно ће имати звоно да су „луди”. Они нису „лудаци”, како их пежоративно зову у народу, они који дођу у Клинику су сигурно паметни и изађу опорављени, а они који около ходају и муче се, они имају проблем који се не може назвати добрим менталним здрављем.

ТИП: Др. Хасановићу, може ли се особа обољела од ПТСП-а употпуности опоравити?
Др. Хасановић: Сви они који дођу на лијечење се опораве до одређеног степена, а проблем је што они дођу прилично касно, јер рат је завршен 1995. године, а сад је 2009., и кроз све ове године, њихово стање се погоршава, јер се не лијече адекватно под стручним надзором. Што они буду касније долазили, ми ћемо им мање моћи помоћи. Хронифицирани пост трауматски стресни поремећај током неколико година прелази у трајне промјене личности, а долази и до других потешкоћа попут повишене масноће у крви, холестерол који ствара склерозу, висок крвни притисак, високог шећера у крви, а то доводи до срчаних и цереброваскуларних болести. Ти се људи „шлагирају”, добијају срчане ударе, шећерну болест и они се на крају не лијече код нас, него на другим клиникама, а имају све те душевне проблеме. Они врло често заврше смртно на другим клиникама, када се то деси они се не рачунају да су то људи/ратни ветерани обољели од ПТСП-а. То је тамна цифра ветерана. За све оне који су се убили ми о њима немамо информација, јер се нису лијечили код нас. Они који су се хтјели убити због душевних проблема изазваним ратним повредама и дошли су код нас да се лијечле, они се опораве и то више неће хтјети учинти. То је цијела прича о социјалној улози коју имамо у опоравку ових угрожених људи. Према томе кад се ти људи нађу на мјесту гдје могу причати о свом проблему и кад се адекватно приме и третирају, онда послије тога престаје разлог за извршење својих самоубилачких намјера.

ТИП: Шта се дешава када демобилисани борци, обољели од ПТСП-а, изађу из болнице?
Др. Хасановић: Чињеница је да по изласку са лијечења на Клиници за психијатрију, као и када су дошли из рата, имају лош пријем у породицама, и у ужој и широј заједници јер су обиљежени. Људи не вјерују да се људи који пате од душевних поремећаја изазваних ратом могу поправити. Врло често се њихово стање зове „безобразлук” што наравно није тачно, јер су то траумом изазване промјене личности, што ови унесрећени људи немогу контролисати. Нарочито нису добро дошли у својим предузећима, јер им послодавци нису обезбиједили услове за њихов повратак на посао. Врло често им, након опоравка, одмах или ускоро дају и отказе јер их доживљавају као будућу сметњу. Због тога се они плаше доћи на лијечење, јер страхују да би по повратку, добили отказ. То је проблем ове друштвене заједнице - што се људи који су се борили у рату, што су оштећени на свом тјелесном и психичком плану, третирају на радном мјесту као неспособни. Умјесто да се рехабилитирају, они се инвалидизирају. Зато многи људи траже неке врсте заштите, јер ако изгубе посао, изгубили су егзистенцију што може бити разлог за самоубиство.

ТИП: Можемо ли посљедњи талас насиља, убистава и самоубистава, повезати са неадекватним третирањем ПТСП-а?
Др. Хасановић: Очекивано је да тај талас наиђе, међутим ако анализирате починиоце тих дјела, онда видите да то нису ветерани рата који се насилно понашају у јавности. Они су насилници унутар својих породица. Они су агресивни, импулсивни и туку своје жене и своју дјеца. Починиоци ових насилничких дјела које видимо и чујемо путем медија су били дјеца у току рата. То су адолесценти и младићи и рјеђе дјевојке који за вријеме рата нису били војно способни, већ су све то посматрали са стране. Њих је рат на свој начин оштетио, као свједоке онога што им се дешавало очевима и блиским рођацима и нијеми свједоци онога што се дешавало у породицама ветерана који су постепено упадали у ПТСП. Радећи свој магистарски рад 1999. године са средњошколцима првих и других разреда и основцима седмих и осмих разреда. Испитивао сам посљедице рата на младој популацији избјеглих и расељених који су сво вријеме били у домовини и оних који су били у иностранству па су се вратили у домовину али не и у завичај. Нашао сам уз друге психолошке проблеме и посттрауматски стресни поремећај - ПТСП код њих 67 посто. Они се нигдје не лијече, иду у школу и својим понашањем имитирају ратне игре, а оне су игре насиља, агресивности, изазивања опасности, пребрза вожња, наркоманија, прерани секс, лош успјех у школи. Ми стављамо у фокус недозвољене психоактивне супстанце, али и алкохол се много конзумира, наша популација много пуши, у степену од око 60 посто. Ветерани рата често кажу да дневно пуше и до четири кутије цигарета, а четири кутије цигарета ако се испуше у континуитету, једна за другом, посједују смртну дозу никотина. Нажалост наши људи мисле да себи тако помажу да си ублаже симптоме трауме од којих пате, и радије посежу за тим јер је то опће прихваћено, него да траже стручну помоћ на Клиници за психијатрију или код психијатара у домовима здравља.

ТИП: Које посљедице рата можемо очекивати у овом послијератном периоду?
Др. Хасановић: Због рата можемо очекивати рано умирање због карцинома плућа код мушкараца, код жена због малигних обољења. Нарочито имамо повећан број можданих удара и то тзв. црвених, крвавих можданих удара када се распадне мождани крвни суд од притиска, затим шећерна болест као посљедица трауме. Пацијенти који преживе мождани удар завршавају на неуролошкој клиници на интензивној њези. Уколико не умру током лијечења, остаје висок инвалидитет, тако да уз претходну трауму имају још ову, али остају изван досега за психолошку помоћ, некима је дефинитивно касно због органског оштећења мопзга. Оне жене које су остале без мужева, оне посебно тешко живе, а живе са ПТСП-ом, међутим оне се не третирају као ветерани рата, јер је њихова улога у рату минимизирана. Њихово чекање вијести по седам или 15 дана да ли им је муж мртав или рањен је стресно и велика животна траума која је трајала готово четири године. Испраћање мужа на ратиште у могућу смрт је стресно, као и дочек мужа који се мијења сваким повратком из крвавих борби. Током времена трауматизирани мужеви су постајали шутљиви, скачу у сну, почињу да пију, то је све за супруге и породице било трауматично. Ми немамо систематско посматрање како би видјели колико је таквих жена. Ја сам сигуран да сви ветерани који долазе овдје, имају породице које су у својим кућама заробљене ПТСП-ом. Ми разговарамо и с њиховим породицама, што је од велико користи за мијењање негативних ставова о ПТСП-у. Када једном прихвате да су им мужеви, очеви, синови, браћа болесни, другачије се према њима односе и опоравак је бољи и успјешнији. Имамо велики број ратних ветерана код којх смо дијагностиковали атрофије коре великог мозга. То им смањује способност концентрације и памћења, они то осјећају и почиње им се јављати и страх да ће изгубити памет. Тај страх их додатно угрожава, ствара се страх од страха. Тако се они заврте у зачарани круг и нама долазе јако касно, са озбиљним органским посљедицама које се практично тешко могу лијечити.

ТИП: Познато је да се ПТСП може појавити два мјесеца послије преживљене трауме, али и годинама касније. БиХ је ограничила појавност ПТПС-а као посљедицу рата на 23. 12. 1997. године.
Др. Хасановић: Наша држава има проблем, јер је законски неоправдано ограничила могућу ратну инвалидност од посљедица на психолошком плану до 23. децембра 1997. Значи ко год се јави послије тога датума на лијечење, он нема шансе да добије ратну војну инвалидност. Они добијају цивилне пензије које су јако мале, јер су у рат ушли млади и претходно су неки радили кратко а неки нису никако радили, те осим ратног немају никаквог радног стажа. Док су трећи дошли из иностранства гдје су напустили добра радна мјеста, послије се тамо не могу вратиоти па су практично због одбране домовине остали без посла и егзистенције. Они добијају пензије од 290 марака и бивају бачени на ивицу егзистенције. Живот испод људског достојанства. Они се често и тиме задовољавају, јер имају могућност да набаве лијекове. Међутим, постоји други проблем. Они врло често имају осјећај кривње што су преживјели. Породице њихових мртвих сабораца имају пензију око 450 марака. Они гледају овако „Он погинуо, а његова породица добија 450 марака, ја преживио, немам ништа или имам 290 КМ, а и то морам трошити на лијекове”. Они сматрају да оптерећују своју породицу тиме што су живи. Проблем је дакле врло комплексан. Нажалост, немамо јавну нити политичку свијест да се поштује медицинска струка, да наши политичари узму наша практична знања која смо стекли у раду са ветеранима у рату и након рата, о чему пишемо и објављујемо код нас и у свијету како би направили заједно адекватан и свеобухватан концепт збрињавања ратних ветерана према којем ће се помагати тим људима.

О оправданости ветеранског центра регионалног или федералног нивоа, као и о оправданости укидања овог бесмисленог датума ограничења 23.12.1997. године смо много пута говорили у име струке и заговарања правде за ове погођене људе на јавним форумима, чак и у Федералном парламету пред федералним посланицима. Било је пуно обећања, али до данас нема реализације ниједног обећања, у међувремену нам нестају са лица земље највреднији људи које су наше мајке родиле и спремиле за одбрану светих принципа слободе и правде, нажалост за оне који нису погинули у рату свједочимо како се убијају у миру или умиру од различитих болести са својим психичким патњама далеко од јавне свијести да нам умиру ветерани због болести изазваних ратним траумама.

Подсјећам Ваше читаоце на познате наредбе ратног злочинца Ратка Младића када је давао инструкције својим официрима како да гађају Сарајево ноћу. Наредио је да се пуца повремено и по цијелом Сарајеву уз коментар: „Развуците им памет, да не могу спавати”. Чињеница је да у главама ратних ветерана због неадекватних услова у њиховом послијератном збрињавању и даље ратовање, њихова памет је развучена и немају сна. Здрав и спокојан сан је услов доброг душевног здравља, њима је оваквим односом друштвене заједница то ускраћено