Монструми за Бога не знају

Крдо животиња на путу - само је један од наслова у чешким медијима о понашању 44 навијача и београдских хулигана који су кренули на утакмицу Славија - Црвена звезда у Праг и дивљали на бензинским пумпама у Чешкој.
- Вјера Трехова, радница на бензинској станици у близини Брна посведочила је да су стигла два аутобуса, да су српски навијачи крали лименке пива и "ред була", да су на њу бацали плишане играчке, да су покрали ситан новац, док су путници другог аутобуса ишарали пумпу графитима црвене и црне боје. "Делије" су се понашале као крдо животиња - казао је новинарима Павел Шваб, портпарол регионалне јужно-моравске полиције.
Чешки медији упозоравају јавност да је за "Делије", "типичан крајњи национализам", јер спадају у групу најекстремнијих навијача у Европи. "Делије" за изазивање инцидента окривљују чешку полицију, али вреди напоменути да је Црвена звезда због изгреда својих навијача у последњих десет година платила УЕФА казне у укупној вредности од пола милиона евра. Сличне информације о српским хулиганима пренели су и остали светски медији.
- Ово је најгори могући пример али и потврда да је Србија земља насиља. Такав глас нас прати већ читаву деценију. Због наше неспособности да се као друштво обрачунамо са хулиганима, криминалцима и насилницима, ми као народ смо у свету препознатљиви по злу које наносимо другима. Уосталом, читава Србија је ишарана графитима "Правда за Уроша", које су исписали симпатизери СРС и црвено-белих. Овим се јавности шаље порука да је млади човек, који је покушао запаљеном бакљом да убије полицајца на дужности, српски јунак. Нико се јавно не пита како живи и шта ради жртва, жандарм Небојша Трајковић, којег је Урош Мишић покушао на стадиону црвено-белих да убије? - гласно размишља криминолог Душан Давидовић, директор Центра за превенцију криминалитета.
Нажалост, нису навијачи једини који су ових дана починили насиље и узнемирили српску јавност. Радослав Ј. (45), из Ропочева код Сопота, ухапшен је под сумњом да је силовао своје две ћерке. Звонко Пилчевић (37), пословођа продавнице "Дина" је на најсуровији начин, тучен до смрти, убијен због дугова и бачен на асфалт Светотројичине улице у Земуну.
Село Шајкаш крај Новог Сада постало је познато јер су се у њему, за само три дана, догодила два стравична силовања. Прво је жртва насилника била старица од 85 година, да би затим четворица мушкараца, од којих су двојица отац и син, два сата силовала 21-годишњу девојку.
Током ове године због насиља у Србији је страдало или убијено преко хиљаду људи. У породичном насиљу од 1. јула до 1. августа 2009. настрадала 51 особа. Углавном жене и деца. Силовано је 29 лица. У све бројнијим разбојништвима, према полицијским подацима, повређено је 57 људи.
- Србија, гледано према овим актуелним догађањима опет постаје земља насиља. Људски живот на овим просторима не вреди много. Прошле године су у породичним свађама у Србији страдале 22 жене. Од почетка ове године Саветовалиште против насиља у породици добило је 3.024 позива у помоћ - каже Весна Станојевић, координатор овог саветовалишта.
Насиља данас има свуда, у породици, школи, у парламенту, на културним манифестацијама, у саобраћају, на стадионима, у штрајковима, чак и у болницама. На приредбама високе културе испољавају се симптоми вербалне агресије и пражњења велике количине негативне енергије, па је Гуча имала 34 туче, а Фестивал пива једно убадање ножем.
- Ми имамо две врсте насиља, ситуацино и спонтано, које настаје као плод агресивне реакције људи, али и организовано, које је резултат деловања агресивних група криминалаца, навијача или чак и политичара. Међутим, иако полиција тврди да је насиља у Србији статистички све мање, оно је све суровије и морбидније - упозорава мр Душан Давидовић.
На подручју Новог Сада регистровано је чак 175 жртава насиља у породици, од којих 80 против деца. Јовица Н. из Смедерева је напујдао свог пса да до смрти изуједа Драгана Арсића. Новица М. (43) из Батајнице је пре двадесетак дана закуцао ексер у срце супрузи Јасминки. И узвикнуо: "Ето, истерао сам демоне из ње!"
Наши саговорници тврде да српски народ није по својој природи насилнички народ, али да га животна ситуација чини злим.
- Наш народ је имао проблеме са ратовима, санкцијама, политичким турбуленцијама, променама владе, са крахом привреде и визном изолацијом, и био изложен екстремном осиромашењу. А тамо где постоје сиромаштво и безнађе ту је и насиље у свим облицима - тврди Весна Станојевић.
Социолози и психолози тврде да су Срби постали депресиван и (само)убилачки народ. Насиље, батинање, силовања, а посебно убиства и суицид су за неке грађане излаз или често одушак од тегоба у којима се налазе.
- Пијани клинци харају Београдом. Мешају енергетске напитке и екстази са пивом и ракијом. Изазивају туче, саобраћајке, пуцњаве. Дешава ми се да возим пијане девојчице и да ми повраћају у колима. Понекад их возим и бесплатно само да не остану на улици - признао нам је београдски таксиста Миленко О.
Малолетници и мафијаши јавно изводе застрашивања и нападе са бомбама. А како тврди наш водећи криминолог др Добривоје Радовановић, и покушаји самоубиства на Бранковом мосту у Београду постали су јавна парада насиља.
Случајеви морбидних убистава и сакаћења људи су последица огромне агресије, која је настала као реакција на немоћ и очај у коме се починиоци налазе. У многим случајевима то је и облик тешке психозе, у коју наши људи упадају. Стојадина П. из Белегиша убио је његов син и бацио га у септичку јаму, како би узимао његову пензију.
- Насиље није изоловани инцидент већ образац понашања. Срби као народ имају много врлина, али је, нажалост, списак негативних особина, доста дужи. То су сујета, инат, нарцизам, склоност насиљу, анархичност и недостатак стрпљења. Народ има велики унутрашњи проблем, а то је живот који је разапет између великих очекивања, која је донала демократија и лажних политичких обећања. Како држава не успева да реши основне проблеме егзистенције људи, већина у себи гомила незадовољство и бес, који у тренуцима
тешке кризе експлодирају као насиље над супругом, децом или пријатељима - каже психолог др Жарко Требјешанин.
Наши саговорници упозоравају и на недостатак државних мера борбе против насиља, што га, такође, подстиче.
- Држава годинама није способна да се обрачуна с фудбалском мафијом и навијачким бандама. "Гробари" су ми убили сина, а жена ми је пресвисла од туге. Људи из клубова, полиције, правосуђа и здравства учинили су све да се смрт мог сина заташка - каже Томислав Радовић из Опова, чији је 17-годишњи син Александар убијен на стадиону Партизана 30. октобра 1999. године.
- У нашој земљи правосуђе је неефикасно, а казнена политика блага. Имамо десет година старе и нерасветљене случајеве убиства. Имамо казнену политику која чак стимулише насилнике да чине нова недела. Непособни судови и велики број осумњичених за злочине на слободи, стварају утисак да је насиље у Србији део нормалног живота - упозорава Весна Станојевић.
После инцеста који је починио Радослав Ј. (45), из Ропочева код Сопота, када је силовао своје две ћерке, морао је да реагује портпарол тужилаштва Томо Зорић предлогом да се казнена политика заоштри, а да се силоватељи кастрирају.
- У Србији се за силовања најчешће изричу најблаже казнене мере. Код нас има пуно случајева такозваног поврата, па неко чим одлежи казну понови дело, попут вишеструког силоватеља Игора М. Треба боље заштитити слабији пол од неког ко користи силу и снагу над њим. Треба пооштрити казнену политику за кривична дела силовања. У скандинавским земљама за вишеструке повратнике и случајеве свирепих силовања и обљубе над децом млађом од 14 година имају меру превенције над починиоцем у виду хормонске ињекције или кастрације. То нису афричке, већ цивилизоване земље, попут Данске и Норвешке. Такве мере дају добре резултате - истиче Зорић.
Председник Републике Србије Борис Тадић изјавио је 2008. године да у држави не сме да буде насиља и угрожавања живота људи. Насиље у Србији све је опасније и по наш углед у свету. Уосталом, већ од раније постоји стереотипно мишљење о Србији као земљи препуној мржње и насиља.
На питање постоји ли у Србији институција или екипа експерата која прати кретање насилничког криминалитета и припрема стратегију да му се супротстави, наши саговорници одговарају негативно.
- Србија покушава да смањи насиље. И тиме што се проблему насиља придаје велика медијска пажња, пример је тог државног напора, али недовољан. Јер, после много година толеранције насиља и криминала, тешко је нешто урадити преко ноћи - искрена је Весна Станојевић.
- Наша држава нема никакву слику о насиљу у земљи, јер нема систематизовану статистику криминала. МУП Србије је својевремено иницирао неколико пројеката стратегије превенције криминалитета, који су рађени на основу искуства и неких истраживања, али не и на основу базе података. Ми немамо статистику и аналитику криминала, иако су нам Уједињене нације нудиле да помогну око њихове израде. Неко у Влади Србије је тај пројекат зауставио. Уосталом, у Уједињеним нацијама статистику криминалитета у свету води један Београђанин, али ми га не користимо, јер је некоме у Србији важније како ће да прода неко државно предузеће, него како ће да заустави пораст насиља и криминала - објаснио нам је др Добривоје Радовановић.

ЗАБОРАВЉЕНИ ЖАНДАРМ
Жандара Трајковића, који је већ две године на боловању, нашли смо у болници.
- Налазим се у Институту за психосоматске болести, јер ми глава непрестано трне и имам мигрене. Здравствено стање ми је погоршано и одређено ми је болничко лечење. Наставак суђења је најављен са средину септембра. Јавност и МУП Србије су на мене потпуно заборавили. Сам се борим за свој живот, док се насилник Урош Мишић у свим медијима и по читавој Србији велича као неки херој - каже Небојша Трајковић, који је постао трајни инвалид.

МАФИЈАШКО ЗЛО
Експерти МУП Србије тврде да у Србији има око 150.000 наркомана, који се у кризним ситуацијама претварају у пљачкаше, нападаче, отимаче и разбојнике. Чак 75 одсто свих ситуационих кривичних дела са насиљем у Србији чине дрогирани или пијани млади људи. Старица Миља Реч (77) из Београда је убијена оштрим предметом, а потом је њен стан запаљен да би се прикрили трагови злочина. Сумња се да су наркомани покушали да је опљачкају.
С друге стране, у Србији постоји 35 мафијашких група, које се међусобно боре за територију и тржиште наркотика, оружја, аутомобила и људи. Рат банди већ годинама траје у Београду, Новом Саду и Нишу, који су, иначе, по броју разбојништава и убистава обележени као опасни градови.

КАСТРАЦИЈА КАО ПРЕВЕНТИВА
ПРЕДЛОГ Томе Зорића да се најопаснији силоватељи, који нападају децу и мајке, кастрирају специјалним ињекцијама, изазвала је бурну реакцију. Портпарол тужилаштва зато жели да појасни своје мишљење: - У Србији постоји силовање као агресивни чин насиља, али и као медицинска болест. У развијеним земљама Скандинавије, САД и Данске, примењује се превентивна мера лечења ињекцијама силоватеља, који имају полну и психолошку болест насиља. На тај начин и у Србији могу силоватељи да се лече од ове социјалне и медицинске болести - каже Томо Зорић.

АНКЕТА - ЗБОГ ЧЕГА ИМА СВЕ ВИШЕ НАСИЉА У СРБИЈИ?

СЛАЂАНА ДЕДИЋ, економиста
- Свака генерација има своје муке, па мислим да их испољава насиљем. Старији су незадовољни финансијском ситуацијом и све мање су мотивисани да нешто промене. Тако утичу и на децу, која виде физичке сукобе у породици, па се тако понашају и на улици.

ЈЕЛЕНА ДЕЛИЋ, комерцијалиста
- До насиља долази због недовољне комуникације између људи. Сви себи дају много за право. Проблеми се данас решавају песницама, а не разговором. Родитељи више не причају ни са најмлађима, већ су препуштени телевизији, учитељима и вршњацима.

НИКОЛА КОВАЧЕВИЋ, студент
- Мислим да су млади људи све више искомплексирани јер не могу да добију оно што желе. Постају агресивни, бесни на цео свет, а најмање су свесни да су сами криви за своје неуспехе. Незадовољство испољавају свуда - у клубовима, на улицама...

ВЛАДИМИР РАДОВАНОВИЋ, економски техничар
- Деца су свакодневно изложена насиљу. Чак и у цртаним филмовима се стално смењују сцене у којима се јунаци бију. Када је реч о насиљу у породици и повећаном броју силовања - мислим да институције у Србији не пружају довољну заштиту жртвама.

ВЕСНА ВЕСИЋ, приватник
- И медији су делимично криви што је насиље постало свакодневица. Стално приказују мафијаше који су богатсво стекли силом. Они се чак ни не стиде тога. Обичан човек тако верује да је насиље једини пут да постигне оно што жели.

СТЕФАН СИМИЋ, студент
- Моји вршњаци су навикли да су стално окружени насиљем - у видео играма, на спортским теренима, чак и на факултету. Не постоје игрице у којима се играчи не ударају, убијају међусобно. Тако "груба игра" постаје нормална, јер то гледамо сваки дан. (М. Л. Ј.)