Како је СС бригада прешла на страну совјетских партизана

Стотине хиљада совјетских грађана су се у Другом светском рату бориле на страни нациста. Колаборационисти су сврставани међу најљуће непријатеље СССР-а. Њих војници Црвене армије често нису заробљавали него су их стрељали на лицу места.

Са друге стране, онима који су издали отаџбину а затим пребегли на њену страну понекад је пружана шанса да „крвљу искупе своју кривицу“. Практиковало се чак и примамљивање колаборациониста на страну совјетске власти. Прелазили су појединци, а понекад и читави одреди, али је највише одјека имао случај када је цела СС бригада „Дружина“ прешла на страну партизана.

Казнене експедиције


СССР, Минск. Парада Орднунгсполицај (униформисане немачке цивилне полиције) на Тргу Лењина (раније Трг независности).
Archive photo

Прва руска национална СС бригада „Дружина“, као и друге сличне њој колаборационистичке јединице, углавном се борила против партизана и изводила казнене експедиције против непокорног становништва на окупираним територијама.

Костур бригаде су чинили бивши совјетски војници који су доспели у немачко заробљеништво и затим пристали да сарађују са нацистима. Такав је био и њихов командант Владимир Гиљ (који је узео псеудоним „Родионов“), некадашњи потпуковник Црвене армије. Поред тога, у јединици је служио одређени број белих емиграната који су желели да се реванширају бољшевицима за пораз у Грађанском рату.


Владимир Владимирович Гиљ
Archive photo

„Дружина“ је изводила казнене експедиције на територији Белорусије. Спаљивала је села која помажу партизанима, стрељала цивиле и силом их одводила да раде за Рајх. Немци су сматрали да су после таквих крвавих акција есесовци заувек изгубили могућност да пребегну на другу страну.

Руководилац СС јединица Гестапоа и полиције у овом региону био је Курт фон Готберг. Он је високо оценио ефикасно деловање „Дружине“ током антипартизанске операције „Котбус“ у мају и јуну 1943. године. У његовом извештају послатом у Берлин 13. јула каже се да ће „јединица врло брзо постати ударна снага која изгледа поуздано у борби против банди“.


Аркадиј Шајхет

У стварности ситуација у Првој руској националној бригади није била толико ружичаста. Њено људство је било дубоко потресено неуспехом немачке армије на Курском фронту. Поред тога, ни операција „Котбус“ није текла глатко. Наиме, војници су били јако деморалисани због тешких губитака које су имали у борбама против партизана.

У неком тренутку је Гиљ фактички занемарио командовање и одао се пићу, картању и женама. Док је један број официра тајно разматрао са њим има ли смисла вратити се на страну СССР-а, други је отворено изражавао незадовољство таквим командантом и позивао Немце да га смене. Патризани су одлучили да искористе тај раскол.

Придобијање


Заробљеници
Јевгениј Халдеј/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

У почетном периоду рата ухваћени колаборационисти су најчешће стрељани на лицу места као издајници, а од 1942. године однос према њима је промењен. Циљ је био да се помоћу пропаганде деморалишу јединице које су Немци на окупираним територијама формирали од грађана СССР-а, а уколико је могуће и да се примаме и пређу на совјетску страну. Централни штаб партизанског покрета посебну пажњу је посветио „Дружини“ када се сазнало да познати колаборациониста Андреј Власов планира формирање Руске ослободилачке армије на бази те јединице.

За пропагандни рад са СС бригадом Гиља-Родионова био је задужен партизански одред „Железњак“ који се налазио у непосредној близини. На локацији где је била размештена „Дружина“ упућивани су илегалци и агитатори. Партизани су убацивали колаборационистима пропагандну литературу и летке. Чак су лично сваком официру предлагали да „крвљу искупи своју кривицу“.


Битка код Курска
Аркадиј Шајхет/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

За припаднике „Дружине“ евентуалани прелазак на страну партизана није био нешто незамисливо. Још у новембру 1942. године једна чета ове бригаде, која је бројала 75 људи и чувала мост преко реке Друт, побила је 30 немачких војника, а затим отишла у шуму и придружила се „народним осветницима“. У лето 1943. године на такав корак се одважио и сам Гиљ-Родионов са већином својих војника.

Прелазак


Официри „Дружине“, у центру пуковник Константин Кромиади, са десне стране Гиљ.
Archive photo

Гиљ се 16. августа тајно састао са руководством партизанског одреда „Железњак“ на неутралној територији. Том приликом су договорени услови придруживања есесоваца партизанима. Свим припадницима „Дружине“ (осим белогардејаца) обећана је неприкосновеност, шанса да се рехабилитују пред отаџбином, да им се врате чинови и пружи могућност да се дописују са члановима породице. Гиљ је инсистирао да остане на челу бригаде.

Истог дана је почео прелазак бригаде на совјетску страну. Гиљ је са официрима и оданим војницима обилазио села где су били размешени пукови „Дружине“ и пред стројем држао говор у коме је тврдио да су их Немци преварили, да нацисти „не планирају никакву ’нову Русију’ и да имају само један циљ, а то је да поробе руски народ“. „Обећавајући и уверавајући нас, фашистички гадови су се уједно крваво обрачунавали са невиним, ненаоружаним цивилним становништвом“, говорио је командант „Дружине“. Гиљ том приликом, наравно, није помињао своју улогу у том обрачунавању, као ни улогу оних који су му били подређени.


Партизани
Георгиј Петрусов/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Затим је Гиљ-Родионов издао наређење да се „немилице уништавају Швабе све док не буду потпуно протеране са руске земље“, што су борци дочекали са великим одушевљењем. Одмах су приступили убијању запањених Немаца, а такође хапшењу белих емиграната и официра који нису били лојални команданту.

Тако је 16. августа 1943. године 1.175 припадника „Дружине“ са оружјем прешло на страну партизана. Касније им се придружило још око 700. Међутим, нису се сви есесовци обрадовали тим променама, преко 500 људи је побегло на страну немачких гарнизона. Кога год су од њих бивши припадници „Дружине“ ухватили, стрељали су га на лицу места.

„Народни осветници“


Група белоруских партизана комсомолаца.
Сергеј Коршунов/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Прва руска национална бригада „Дружина“ је престала да постоји, а уместо ње је проглашена Прва антифашистичка партизанска бригада. Као што је и обећано, за команданта је именован Владимир Гиљ-Родионов.

Новоформираној бригади је као појачање придружено око 400 партизана и политичких радника. Поред тога, оперативна група „Август“ органа државне безбедности, извршила је проверу људства бригаде и пронашла 23 скривена агента немачке обавештајне службе.


Анатолиј Јегоров/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Односи између бивших есесоваца и партизана нису увек били идеални. Ови други су добро памтили учешће „Дружине“ у операцији „Котбус“ у којој су изгубили много ратних другова и чланова породице.

Па ипак, новопечени „антифашисти“ су се храбро упуштали у најжешће окршаје и борили се као лавови, заиста „намеравајући да крвљу искупе своју кривицу“. И поред тога, Гиљ је осећао извесну нервозу јер није знао шта га чека кад се рат заврши.

Совјетска власт је у својој пропаганди интензивно користила прелазак „Дружине“. Владимир Гиљ-Родионов је 16. септембра 1943. године, понајвише у пропагандне сврхе, унапређен у чин пуковника и награђен орденом „Црвене звезде“. Многи борци су добили медаље „Партизану отаџбинског рата“.

Слом

У априлу 1944. године Немци су кренули у свеобухватну операцију „Пролећни празник“ са циљем да униште Полоцко-Лепељску партизанску зону. У обручу се нашло 16 јединица „народних осветника“, укључујући и Прву анитфашистичку бригаду.


Спомен-плоча са именом В. В. Гиљ-Родионов. Меморијални комплекс „Прорыв“ („Продор“), Ушачи, Белорусија.
Dr.mabuse (CC0)

Партизани су имали огромне губитке. Били су стиснути на малом парчету земље из кога су успели да се извуку тек почетком маја. Гиљева јединица је изгубила преко 90% људства и фактички престала да постоји. Командант је погинуо у борби 14. маја.

„Можда је и боље што се тако завршило и нико није револтиран, као што би био да је Гиљ после рата дошао у Москву“, рекао је Владимир Лобанок, један од организатора партизанског покрета у Белорусији. Нису уследиле никакве посмртне репресије против Владимира Гиља. Његова породица је добила новац у висини зараде официра Црвене армије за период 1941-1944. Поред тога, имена пуковника и његових бораца овековечена су на плочама меморијалног центра „Продор“, посвећеног херојским и трагичним догађајима везаним за казнену операцију „Пролећни празник“.

Поштовани читаоци, на нашем Tелеграм каналу можете пратити све вести о специјалној операцији Оружаних снага Руске Федерације у Украјини, као и о дешавањима у Доњецкој и Луганској Народној Републици. Такође, можете погледати видео снимке, карте и фотографије које стално пристижу.