Како је совјетска војска окончала опсаду Лењинграда?

Немачка војска је 8. септембра 1941. године затворила обруч око Лењинграда са стране копна. Град под опсадом са остатком слободне територије повезивао је само водени пут преко језера Ладога – „Пут живота“, који, међутим, није био у стању да прехрани огромни мегалополис.


Пут живота; Рафаил Мазелев/ТАСС

Током зиме је у Лењинграду завладала страшна глад. „Све је било поједено: и кожни каишеви, ђонови, у граду није преостала ниједна мачка ни пас, да не спомињем голубове и вране“ – присећао се становник града Јевгениј Аљошин. „Није било струје, по воду су гладни, испијени људи ишли на Неву, успут падајући и умирући. Лешеви се више нису склањали, просто би их покрио снег. У становима су умирале читаве породице.“

Од првих дана опсаде Црвена армија је покушавала да изврши пробој. Међутим, велике офанзивне операције 1941. и 1942. године претрпеле су неуспех. Није било ни довољно људства, ни ресурса, ни борбеног искуства.

„Напредовали смо 3-4. септембра од Црне речице према Келколову без артиљеријске подршке“, присећао се учесник Сињавинске операције 1942. године заменик команданта 939. пука П. А. Чипишев. „Муниција коју смо добили за топове дивизије није одговарала нашим топовима 76 милиметара. Гранате нисмо имали. Минобацачи са немачких бункера били су незаустављиви и пешадија је трпела огромне губитке.“


Григорий Чертов/Sputnik

Још један покушај предузет је после грандиозног успеха Црвене армије код Стаљинграда. Овога пута совјетска војска је постигла делимичан успех. Током операције „Искра“ у јануару 1943. године пробила је узак коридор који је Лењинград повезао са слободном територијом.

Међутим, ширење офанзиве није успело и непријатељ није потиснут. И даље је држао положаје у близини града и редовно га гађао из артиљеријског оруђа.

После совјетског тријумфа у Курској бици команда Црвене армије је одлучила да је дошло време да се опсада сасвим оконча. На јесен 1943. године почеле су припреме за велику офанзиву ка северозападу земље.

Почело је масовно пребацивање војне технике у рејон Лењинграда и на Оранијенбаумски мостобран. Био је то део обале Финског залива западно од града који је држала совјетска војска и који је био у обручу Вермахта.


Григорий Чертов/Sputnik

Овакву концентрацију снага било је немогуће сакрити од непријатеља. Припадник ПВО Иван Шалов се присећао да су се у рејону Пулкова Немци извесно време пре напада обратили совјетским снагама преко звучника: „Руси, зашто тако много оружја? И тако ћемо отићи...“

Заправо, командант групе армија „Север“ генерал-фелдмаршал Георг фон Кихлер није размишљао о повлачењу. Његова формација од 740 хиљада војника припремала је снажну одбрану са више прстенова до дубине од 260 километара са пољским утврђењима од армираног бетона, гомилом бункера, системом жичаних ограда и минских поља.

„Јединице ове групе нису имале велико искуство у борби“, записао је маршал Совјетског Савеза Кирил Мерецков“. „Посебно им је недостајало искуство у офанзиви и одбрани у шумско-мочварним теренима. Али ми више нисмо заостајали за непријатељем по квалитету војске, имали смо бројчану надмоћ у личном саставу од 1,5 пута, у оружју и минобацачима били смо двоструко јачи, у авионима четвороструко, у танковима 3,5 пута.“

Лењинградско-новгородска стратешка офанзивна операција совјетских снага почела је 14. јануара 1944. године покретањем 2. армије са Оранијенбаумског мостобрана у правцу насеља Ропша и Красно село. Наредног дана из рејона Лењинграда у сусрет јој је кренула 42. армија.

Истовремено у рејону Новгорода напредовале су снаге Волховског фронта. Оне су имале задатак да ту задрже немачке снаге и спрече команду Вермахта да резерве пребаци ка северу.

Први дани борби били су за Црвену армију веома тешки. Војник Јуриј Никулин, који је касније постао познати глумац, присећао се: „Повремено смо се заустављали јер напредовање није било могуће. Или порушен мост, или би возило или тенк у првим редовима наишли на мину које су биле постављене свуда наоколо... Разнета возила и коње бацали смо у страну, мртве и рањене товарили на празна возила, и поново се кретала та црна громада гвожђа, челика, бензина и људских срца, од којих је свако ударало само за једно: напред, напред, напред“.


Јуриј Никулин; Дмитрий Чернов/Sputnik

Када су се прикључиле резерве, офанзива је кренула набоље. 20. јануара две совјетске армије су се сјединиле у рејону Ропше, одсекавши део немачке војске која није успела да се повуче од главнице њихових снага. Истог дана ослобођен је Новгород.

Пробој на два места довео је до осипања немачког фронта. 21. јануара Црвена армије је заузела изузетно важну железничку станицу Мга, коју су Немци називали „источни катанац“ опсаде Лењинграда.

22. јануара 1944. године немачка артиљерија је послењи пут гађала Лењинград из града Пушкин. Два дана касније Немци су морали да га напусте.

Крајем месеца совјетска војска је потиснула Немце 70-100 километара од Лењинграда и ослободила главне везе града са остатком земље. 27. јануара Војни савет Лењинградског фронта је прогласио потпуно ослобођење града од непријатељске опсаде.

Велики догађај у Лењинграду је прослављен свечаном плотунском паљбом из 324 топа. „Сви који су се тада тамо налазили су ликовали: славили, грлили се, љубили, узвикивали УРА!, плакали од среће и истовремено од туге – због толико губитака. Толико емоција! То се не може заборавити!“ присећала се Јелизавета Доброва тога дана.


Семен Нордштейн/Sputnik

Црвена армија је наставила да потискује непријатеља ка западу, удаљивши га од Лењинграда за још 120-160 километара. Али совјетске снаге нису успеле да опколе и униште групу армија „Север“, како је планирао Кремљ.

Немци су се повукли на линију „Пантера“, део великог система одбрамбених утврђења „Источни зид“. Ту су планирали да зауставе све моћнију совјетску навалу.


ИЗВОР: Russia Beyond