Како се Русија проширила на Далеки исток

1. Током тридесетих година 17. века Руска држава се већ увелико одомаћила у Сибиру и кренула је у истраживање и освајање Далеког истока. Козачки одреди су напредовали према обалама Тихог океана оснивајући успут утврђена упоришта, окупљајући „под високу цареву руку“ локална аутохтона племена и узимајући од њих одговарајући порез у натури, пише Russia beyond.

2. Царска власт у овом региону није увек успостављана мирним путем. На пример, житељи чукотског полуострва су се жестоко противили новим правилима. Дешавало се да је у окршајима и са једне и са друге стране учествовало преко хиљаду ратника. У чукотском фолклору је дубоко уврежена не баш похвална представа о Русима: „Одело од гвожђа, бркови као код моржа, очи округле и гвоздене, копља дугачка до лакта, понашају се кавгаџијски и изазивају нас“.

"Јермак Тимофејевич осваја Сибир"

Василиј Суриков

3. Чукче су успеле да задају руским одредима неколико болних удараца. На пример, у бици код реке Јегаче 1730. године погинуо је козачки пуковник Афанасиј Шестаков, а у окршају код Орлове 1747. године потучен је одред мајора Дмитрија Павлуцког, а сам Павлуцки је убијен. Проблем ратоборног народа решила је тек императорка Катарина Друга препустивши Чукчама значајну дозу самосталности у решавању унутрашњих проблема у замену за покорност.

Козаци прикупљају „јасак“ (порез у виду самуровог крзна).

Регионални музеј у Краснојарску

4. Чукче су пружале отпор, а Корјаци на Камчатки су такође периодично дизали устанке, али су се Руси и поред свега тога успешно пробијали на север Далеког истока. Тако су већ од краја 18. века почели да колонизују Аљаску. Далеко је теже било на југу, у басену реке Амур, где је Русија наишла на отпор моћног Царства Ћинг.

„Сибирски Козаци истражују нове земље“

Николај Каразин

5. Долазак „далеких варвара“ у земље Даура које су Пекингу плаћале данак Кина је доживела као грубо мешање у зону њених интереса. Зато је 1685. године армија династије Ћинг са 5.000 војника опколила руско упориште Албазин на реци Амур. Гарнизон је успео да се одбрани иако је непријатељска жива сила била десет пута бројнија. Тек када је постало јасно да никаква помоћ неће стићи браниоци су пристали на капитулацију под погодним условима и препустили утврђење Кинезима.

Гравира која приказује опсаду Албасина из књиге Н. Витсена „Северна и Источна Тартарија". Амстердам, 1692.

Public domain

6. Кинези и Манџури (Манџурска династија је у Кини дошла на власт 1636. године) су раскопали утврђење, али када су отишли руска војска га је поново запосела. Армија династије Ћинг је по други пут стегла обруч око утврђења и држала га под опсадом, али овога пута силовити напади нису уродили плодом. Па ипак, жестока конфронтација са Кином исцрпљивала је ионако ограничене ресурсе које је Руска држава поседовала на Далеком истоку. Стране су 1689. године потписале Нерчински мировни споразум према коме су Руси били дужни да уступе Царству Ћинг утврђење Албазин и део припојених територија, а самим тим и да обуставе своје напредовање Амуром према Тихом океану.

Руски посланици у Кини, 17. век.

Public domain

7. За непуних 150 година руске власти су изгубиле интересовање за Приамурје. Са једне стране, у Санкт Петербургу је владало уверење да Кинези чврсто контролишу овај регион, а заправо Царство Ћинг није ништа учинило у правцу његове колонизације. Са друге стране, у Русији је доминирала погрешна представа о томе да ушће Амура није нимало погодно за пловидбу, а да је Сахалин полуострво, што ствара додатне компликације у пловидби.

Кинески војници са артиљеријским оруђем.

Public domain

8. Појава нових актера приморала је Русију да се активира на Далеком истоку. Наиме, на Охотском мору све чешће су примећивани британски, француски и амерички бродови. „Од двадесетих и тридесетих година 19. века на пустим руским обалама су се из године у годину у све већем броју појављивале читаве ескадре страних китоловаца који су често нападали приобална насеља и пљачкали становништво... Русији је претила велика опасност да изгуби овај регион или да поднесе знатно већу штету од оне коју су страни морнари већ наносили становништву и државној имовини у приобалним водама Тихог океана“, написао је у својим мемоарима адмирал Генадиј Невељски. 

Бродови са опијумом код острва Линдин, 1824.

Вилијам Џон Хагинс

9. Генерал-губернатор Источног Сибира Николај Муравјов добро је знао какву опасност по Русију представља ситуација у којој би нека европска сила или Америка заузеле Приамурје: „Лева обала Амура не припада никоме. Ту само повремено бораве Тунгузи који воде номадски живот, и Гиљаци на самом ушћу. Чим Енглези сазнају за то они ће неизоставно заузети Сахалин и ушће Амура. Учиниће то изненада, без икавих контаката са Русијом по том питању. Тако Русија може да остане без целог Сибира, јер Сибир држи онај у чијим рукама су лева обала и ушће Амура...“

Портрет грофа Николаја Николајевича Муравјова-Амурског

Константин Маковски

10. Муравјов је 1849. и 1850. подстакао неколико експедиција под командом (у том тренутку) капетана Невељског у Приамурју. Када је Невељски сазнао да је Сахалин заправо острво, а ушће Амура је пловно и да кинеске власти ту нису ни привириле, почео је да дејствује смело и одлучно. На ушћу реке је основао Николајевски истурени положај (сада је то град Николајевск на Амуру), а локалним племенима је поделио повеље на неколико језика које су намењене страним морнарима и у којима се објављује да „цео Приамурски крај до корејске границе заједно са острвом Сахалин припада Русији те се стога не могу овде допуштати никаве самовољне одлуке и наредбе, као ни вређање народа који овде обитавају“.

Град Николаевск на Амуру на Далеком истоку Русије на прелазу 20. века. „Панорамски поглед на западни део града и реку Амур“.

Public domain

11. Руска власт је још увек страховала од гневне реакције кинеске династије Ћинг и хтела је да за толику дрскост ражалује Невељског у ранг обичног морнара, али се Муравјов заузео за њега код цара Николаја I који је на крају рекао: „Поступак Невељског је јуначки, благородан и патриотски, а где је једном подигнута руска застава више се не може спуштати“.

Генадиј Иванович Невељској

Public domain

12. Русија је почела незадрживо да повећава своје војно присуство у Приамурју. На крају је Кина, ослабљена Опијумским ратовима против западних сила, признала да Приамурје и велики део Усуријског краја припадају Русији. Најважнији у низу билатералних споразума био је Пекиншки трактат из 1860. године у коме су поменуте територије и формално припале Русији. Да би власт Царства Ћинг пристала на склапање овог споразума руски амбасадор у Кини Николај Игнатјев је посредовао у преговорима са Французима и Британцима чије трупе су већ ушле у кинеску престоницу и убедио их да поштеде и не уништавају град.

Потписивање Пекиншког уговора

Public domain

13. Управо тада су у целини биле дефинисане контуре граница руског Далеког истока у којима он уз мање измене функционише и данас. Дуго је остајало нерешено само питање државне припадности Сахалина и Курилских острва која су каначно прешла под јурисдикцију Москве после Совјетско-јапанског рата 1945. године.

Колона тенкова Т-26 улази у насеље на Јужном Сахалину. Август 1945.

Archive photo

Борис Јегоров, Russia beyond