Како је Русија припојила Средњу Азију?

Средња Азија је постала арена за „Велику игру” између руске и британске империје. Управо појава Британаца у овом региону умногоме је подстакла Русе на освајање, пише Russia beyond.

1. Средња Азија, која се пружа од казашких степа до Авганистана и од Каспијског мора до граница Кине, била је последња велика територија коју је Руска Империја стекла пред њен пад 1917. године.

 

Public domain

2. Русија дуго није желела да се меша у питања средњоазијског региона. Територије на којима се данас налазе Казахстан, Таџикистан, Туркменистан, Киргистан и Узбекистан, биле су жариште нерешивих сукоба. На десетине племена и малих државица бескрајно су крваво ратовали и сурово се обрачунавали. 

 

Александр Орловскиј

3. Највећа државна творевина у Средњој Азији били су Кокандски и Хивински канат (Хорезм), као и Бурхански емират (до 1785. Бухарски канат). Чак и у 18. веку тамо су владали средњовековни феудални односи и цветало је робовласништво.

 

Library of Congress

4. 1714. године цар Петар I упутио је војну експедицију у Хиву, како би проценио снагу својих средњоазијских суседа. Најбоље обучен и технички опремљен одред кнеза Александра Бекович-Черкаског од 6 хиљада војника лако је разбио војску Шергази-кана од 24 хиљаде војника. Тада се хивински владар послужио лукавством и предложио примирје, током којег је извео изненадни напад, потукао и поробио Русе. Кнежеву главу је послао на поклон кану Бухаре.

 

Федор Васиљев

5. Током 18. века Русија је интензивно освајала казашку степу и приближила се границама средњоазијских држава. Под царску власт добровољно су прешла казашка племена такозваног Млађег и Средњег жуза (савеза), која су код Руса тражила заштиту од напада суседних Џунгара. Старији жуз је, с друге стране, био политички завистан од Коканда.

 

Public domain

6. Релативно мирна коегзистенција Русије и средњоазијских држава окончана је средином 19. века. Разлог је била појава новог опасног играча у региону: Велике Британије. Енглези, који су се стационирали у Индостану, интензивно су напредовали ка северу, покушавајући да прошире свој утицај на Авганистан, Бухару, Коканд и Хиву. Када су се у средњоазијским градовима појавиле британске дипломате и тајни агенти британске војске, Русија је одлучила је се припреми за превентивни напад. Средња Азија је постала арена за борбу две империје, која је широко позната као „Велика игра”.

 

Public domain

7. Руска експанзија у средњоазијски регион имала је и економске разлоге. Грађански рат у САД који је избио 1861. године довео је до наглог смањења испорука памука у Русију, што се одразило на текстилну индустрију у империји. У таквим условима било је потребно хитно пронаћи алтернативан и стабилан извор ове важне сировине, а то су могли да постану Коканд и Бухара.

 

Василиј Верешћагин/Третјаковска галереја

8. Средњоазијске земље практично нису имале шансе да се одупру руским армијама. Борбена спремност њихових војника није била на високом нивоу, а ватрено оружје је поседовала само четвртина састава војске. „Регуларна војска у Коканду не постоји”, записао је историчар Владимир Вељаминов-Зернов 50-их година: „Кокандци имају артиљерију; али она је тако лоша да се тешко може назвати тим именом.” 

 

Василиј Верешћагин/Третјаковска галереја

9. Вишеструка бројчана надмоћ Хивинаца, Бухараца и Кокандаца у сукобу са добро обученом руском војском понекад није играла никакву улогу. 29. јуна 1865. године омањи одред (1.300 војника) генерала Михаила Черњајева освојио је један од највећих и најбогатијих градова Кокандског каната, Ташкент, који је штитио гарнизон од тридесет хиљада противничких војника. Две године касније овај град је постао административни центар Туркестанског генерал-губернаторства, основаног у Средњој Азији.

 

Василиј Верешћагин/Третјаковска галереја

10. „Необично су изгледале те шачице наших војника, окружене и међусобно раздвојене масом бухарских коњаника, које су напредовале ка положају за који се сматрало да је неосвојив, а држао га је десетоструко моћнији непријатељ”, описао је у својим мемоарима „Освајање Туркменије” будући војни министар империје официр Алексеј Куропаткин освајање бухарског града Амарканда 27. маја 1868. године.

 

Василиј Верешћагин/Третјаковска галереја

11. 14. јуна 1868. године у бици на Зерабулашким висовима војску емира Музафара од тридесет хиљада војника разбио је одред од две хиљаде војника генерала Константина Кауфмана, што је на крају довело до пораза Бухарског емирата. 1873. године исту судбину је доживео Хивински канат, а три године касније и Кокандски.

 

К. О. Брож; Л. А. Серјаков

12. Једна од најсложенијих операција за руску војску током освајања Средње Азије било је покоравање племена Текинаца, који су настањивали територију данашњег Туркменистана. Само током опсаде и напада на тврђаву Геок-Тепе у јануару 1881. године изгубили су преко хиљаду људи. Притом су у најтежим биткама против Бухараца и Хивинаца губици руске војске били само по неколико десетина људи.

 

Николај Каразин

13. Са добровољним прикључењем мервских племена Руској Империји 1884. године и изласком руске војске на границе Авганистана, који се налазио под протекторатом Британије, завршено је освајање Средње Азије. Са доласком нове власти укинуто је ропство и окончани су вишевековни спорови међу локалним становништвом. Међутим, многи делови територије нису постали део империје. Мада веома смањени, Бухарски емират и Хивински канат формално су сачували независност, признајући руски протекторат. То је омогућило руководству земље да спроведе ефикасну контролу над овим регионима, притом не трошећи значајна средства. „Најбољи начелник среза ког имам је Бухарски емир”, говорио је генерал-губернатор Туркестана Константин Кауфман. Тек 1920. године бољшевици су коначно укинули независност ове две државе.

 

Виљгељм Гартевељд

14. Велика Британија, чија је појава у средњоазијском региону умногоме изазвала руску експанзију, беспомоћно је са стране пратила успехе свог геополитичког непријатеља. Лондон, који је 1857-59. доживео масовни устанак Сипаја у Индији, није имао снаге ни ресурсе да уђе у отворени конфликт са Русијом и упућивао је само дипломатске протесте.

 

Granger

15. Мада су Енглези изгубили Средњу Азију, брижљиво су од Руса штитили путеве ка Авганистану и Индији. Када је 1885. године између руске и авганистанске војске дошло до пограничног конфликта на реци Кушка, Велика Британија замало није објавила Русији рат. Током наредних година две стране су више пута седале за преговарачки сто, како би разграничиле сфере утицаја у региону. „Велика игра” између двеју империја завршена је тек потписивањем енглеско-руске конвенције 1907. године, чиме је окончано формирање војнополитичког блока, познатог као Тројна Антанта, који су чиниле Русија, Велика Британија и Француска.

 

Франц Рубо

Борис Јегоров, Russia beyond