Како се на улицама Москве организују ноћне ауто-трке

Прво правило учесника ауто-трка на улицама Москве је да не „трубе“ много о својим акцијама. Друго правило је да не мешају „бабе и жабе“.

Ваздух мирише на запаљене гуме. Две тјуниране Тојоте Марк II прилазе стартној линији. Окружује их гомила навијача.

Водитељ се кратко упознаје са једним и другим возачем и обојицу представља публици. Затим се сви осим једне девојке повлаче иза специјалне линије. „Спреман?“, пита она једног и другог возача. Они потврђују спремност аблендовањем, после чега девојка одмах подиже руке увис и даје знак за старт.

Покрет уличних тркача у Москви броји на хиљаде возача. Свако вози оно што има. Студенти возе руски „Жигули“ (у Србији познат као „Лада“), а они богатији Porsche или BMW, и сви се једном недељно окупљају да једни другима „стану на црту“. Чланови овог полулегалног „братства“ могу се препознати по карактеристичној налепници на задњем бранику.

Speedhunters

У ноћи уочи трке стотине аутомобила се окупљају на брду Воробјове Горе и ређају се у неколико колона дуж Улице Косигина. Заустављају се и скупи аутомобили стране производње, и јефтини домаћи „вазови“, често тјунирани толико да се не могу препознати.

На самом почетку те колоне постављена су два огромна стуба, а између њих је разапета застава незваничног покрета уличних тркача из Москве под називом Speedhunters. Црни смајли на наранџастој позадини делује помало изазивачки и симболизује храброст и бунтовнички дух „паклених возача“ који воле адреналин и пркосе правилима.

Поред заставе стоје два огромна звучника и човек са микрофоном.

„Прикочи мало! Опробај се у уличним ауто-тркама! Стекни гомилу позитивних утисака и осети море адреналина!“ – виче крупан момак, а плавуша поред њега гестовима позива аутомобиле који пролазе улицом да се придруже покрету. Многи се стварно заустављају.

„Пролазили смо овуда и чули позив, па смо хтели да видимо о чему се ради“, кажу два студента на траљаво тјунираној Тојоти. Међутим, изгледа да се мало праве наивни. Ауто им је дречаво обојен, има џиновски спојлер и наставке скоро до асфалта. Вероватно не желе да дају никакве информације непровереној особи.

Гласноговорник са микрофоном је познат под надимком „Гарпуха“. Право име му је Андреј. Он је главни шоумен покрета Speedhunters.

„Са муријом нема проблема. Шта мислиш, ако се трке организују већ девет година, од 2010, и ако се још увек одржавају, шта то онда значи? Дешава се да искрсне проблем, али се он брзо решава“, каже Андреј.

И поред Гарпухиног оптимизма организатори трка се труде да не изазивају позор јавности. „Ми нисмо у добрим односима са медијима“, одбруси главни организатор уместо одговора на наше питање, и одмах подиже затамњено стакло на свом ауту не желећи да настави разговор.

Организатори су заинтересовани да се тркачи што мање експонирају. Слава може донети братству нове чланове, али и нове проблеме са градским властима. Очигледно је да то никоме не иде у прилог.

Сва четири мигавца

Покрет „Speedhunters“ је последње уточиште љубитеља брзе вожње и мотора у Москви. Разговарамо са тројицом младића. „Постојало је друштво на територији Сверуског изложбеног центра, али се оно одавно растурило. Тамо сада више нема никога“, кажу они. Њих тројица су на Воробјове Горе дошли у прерађеном аутомобилу марке KIA. Музика из њиховог аута одјекује у целом овом крају, иначе познатом по томе што се у њему налази МГУ, главни универзитет у Русији.

„Возите ли данас?“

„Наша дисциплина је мало другачија“, каже један од њих и отвара сувозачева врата на ауту. У њих је уграђено десет звучника различите величине. И остала врата су изнутра начичкана звучницима.

Ближи се један сат по поноћи. Организатори пакују шатор, а возачи нагађају где се ноћашња трка одржава. Одабрано место се држи у строгој тајности. Сви стрпљиво чекају, друже се, слушају музику и пуше наргилу директно из гепека.

Тачно у један сат по поноћи поред паркираних аутомобила јури ауто организатора и свима даје знак да крену за њим. Сви седају за волан и убацују се у колону.

Формира се огромна „река“ у неколико трака. Само крајња лева трака се оставља за обичне аутомобиле. Свима су упаљена сва четири мигавца, тако да се колона лако може уочити и из ваздуха када се на Лењинском проспекту као змија протегне на неколико километара. Организатори је воде у правцу Московске области.

Четиристо метара

У одређеном тренутку се „мигавци“ сабијају у гомилу и праве застој. Љубитељи уличних ауто-трка скрећу са главног пута на петљу, а после кривине стижу у рај за страствене возаче.

Уско скретање води на идеално раван и широк асфалтни пут. Он је затворен за редован саобраћај. Отворен је само за уличне тркаче. Класичних 400 метара слободног, равног асфалта. Ту се развијају максималне брзине!

Организатори наплаћују 500 рубаља по аутомобилу. Од једне трке могу да зараде 250.000 рубаља, бар судећи про броју аутомобила. Сви трошкови организације ауто-трка држе се у тајности.

По речима анонимног уличног тркача, сав новац се потроши на го-го плесачице, музичку опрему, ватромет и „договор“ са саобраћајном полицијом. „Од прикупљеног новца организаторима остане можда само за бензин“, цитира његове речи лист МК.

Свим „легалним“ аутомобилима се у угао шофершајбне лепи минијатурни папирић одређене боје. Тако се на старту препознају „илегалци“, тј. они који нису платили.

Уљези увек врло лоше прођу. Две шкоде су морале брзо да се „евакуишу“ и избегну гнев организатора. Могуће је да су ти аутомобили заувек изгубили право учешћа у уличним тркама.

„Легитнимни“ такмичари са својим аутомобилима улазе на затворену деоницу и паркирају своје машине укосо дуж пута. Толико је много возила да се до старта мора ићи пешке око пет минута. Ту узбуђење почиње да расте.

Аутомобили се у бескрајном низу ређају један иза другог од стартне линије, која је опремљена прецизним уређајима за бележење преурањеног старта или изласка изван линије. Возачи сами бирају да ли ће приликом старта гледати у уређаје или у девојку која даје знак.

Са обе стране од старта ређају се гледаоци. Ту се продају врућ чај и кафа, чак се пече и „шашлик“ на роштиљу. Виски се точи онима који данас нису за воланом. Многи пуше наргилу смештену у гепеку. Поједини такмичари имају и своје навијаче који их бурно поздрављају. Атмосфера је празнична. А мало даље од старта влада „пословна“ атмосфера.

„Који ти је мотор? А вуча? А мењач?“ – тако такмичари траже достојног супарника. Сви се труде да пронађу ривала чији ауто има сличне карактеристике. Правило је да се не мешају „бабе и жабе“. Турбо мотори се не такмиче са обичним моторима, нити се ручни мењачи такмиче са аутоматским.

„Ја учествујем у свакој трци“, каже Антон који вози KIA Rio. „Ове године сам имао четири трке и само једном нисам победио. Када сам последњи пут изгубио много сам тешко поднео пораз. Сада ћу то да надокнадим“.

Овде се не кладе ни возачи ни гледаоци. Ривалима је једина побуда спортски дух, мада им није забрањено да се лично договоре о новчаној надокнади, независно од организатора.

Два аутомобила полако прилазе стартној линији. „Још мало, још мало...“ – организатори их наводе на саму линију. „Спреман?!“, пита девојка првог возача. Он одговара аблендовањем. „Спреман?!“, пита и другог. Он на исти начин даје потврдан одговор. Девојка нагло подиже руке увис, затим их пружа од себе и даје знак за старт. Шкрипе гуме, урлају мотори, а циљ је негде далеко у мраку...

Свиће нови дан. Ноћашњи тркачи су утопљени у градску вреву, не прекорачују ограничење од 60 км/ч, а често и миле у саобраћајној гужви. Али и ту препознају једни друге по налепници на задњем бранику.

Николај Шевченко, Russia beyond