ПРИВАТНИ ЖИВОТ У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

Карађорђева појава и физичка
снага биле су у складу са
његовим јунаштвом. По томе се
са њим још једино могао
поредити засавички херој, вођа
голаћа, Зека Буљубаша. Међутим, његовој импозантној
спољашности одударао је глас
који је био танак као глас у жене,
а и говорио је врло мало.
Путујући из Београда до Тополе,
уобичајено би изустио свега две речи: „Коњи“, када би издавао
заповест да се опреме коњи на
пут и „Угод 7 сати“, што би
значило да још толико предстоји
путовања до Тополе. У говору је
најчешће користио узречицу „Којекуде“, а карактеристична
псовка била му је – „По души те“.
Нокте није морао сећи, јер би их
све изгрицкао зубима.

Карађорђе је био веома радан и
онда када није био заузет војним
пословима, радио је у Тополи
око куће и на имању као и
остали сељаци. Једном је тако
надевајући обруч на буре искривио златну колајну – руско
одликовање, коју је носио на
прсима.

Док је већина устаничких
старешина настојала да свој
углед и достојанство нагласи и
спољном раскоши, богато се
одевајући и распусно живећи,
дотле се Вожд одликовао врло скромним потребама и крајње
умереним животом. Уобичајени
Вождов сиромашан оброк, који
је он сматрао највећом гозбом,
био је погача и папула уз пост, а
погача и суво месо уз мрс, и уз то чутурица шумадијске ракије.

Његово просто одевање није га
разликовало од осталих сељака.
После славне победе на пољу
Тичару (1810), на српској страни
Дрине, Карађорђе се састао са
турским преговарачима у пратњи Младена Миловановића, Проте
Матеје Ненадовића и Павла
Поповића. Лошије одевеног од
осталих војвода, Турци га нису
препознали, па су питали ко је
Црни Ђорђе. На то им је Карађорђе узвратио: „Ја сам
Црни Ђорђе некоме црн, некоме
бео“. Сумњајући да је то заиста
био Карађорђе, Турци су му ипак
пренели поздраве: „Поздравите
бива Карађорђа од наше стране“.

Поменуте Вождове особине
прелазиле су у тврдичлук. У оно
време, поштовао се стари обичај
да гост који се гости у туђој кући,
устајући од трпезе, дарује софру,
односно да на њу спусти какав новац. У таквим приликама се
Карађорђе уобичајено
изговарао. Он би се попипао по
појасу, и онда би рекао Петру
Јокићу, Јанићију Ђурићу, или
оном ко је са њим седео и ручао: „Којекуде, туриде што на совру:
није ми се десило угодних
новаца.“

Руски представник у Београду,
Константин Константинович
Родофиникин, веома се чудио
што Алекса, син прве личности
Србије, иде одрпан по Београду.

Карађорђе је за свој надимак
„Црни“ први пут чуо од неке
бабе, којој је због тога камењем
полупао судове на једном
извору.

Једна од Карађорђевих особина
била је и особита суровост.

Карађорђе је био јако немаран
према своме телу. У Смедереву
1807. године, Карађорђе се
после ручка у башти капетана
Косте Љотића извалио под један
дуд и посадио свог секретара Јанићија Ђурића више главе да
га бишти од вашију, док не
заспи.

Карађорђе је био побожан, јутро
је отпочињао молитвом и
чашицом ракије. Када се налазио
у војним логорима, за молитву се
будио пре свих, чак раније и од
четног свештеника. Код Сјенице, уочи боја са Нуман-пашом,
Карађорђе мало проспава, те
устане, умије се и стане будити
архимандрита благовештенског
Григорија, но овоме не буде
мило, али кад Карађорђе навали, он устане и стане се спремати на
јутрењу молитву.

Пре Устанка, архимандрит
Григорије Радојчић студенички, у
манастиру Благовештењу
рудничком, читао је Карађорђу
молитву за опрост убиства очуха,
а окупљени народ је викао: „Нека му је просто и од нас и од
Бога“. Тада је Карађорђе за душу
очуху поделио 200 ока вина и
200 ока ракије и 200 ока хлеба,
архимандриту је писао за труд
пет дуката, а једног је вола поклонио манастиру.

Када би кога убио знао је
заплакати и узвикнути клетву:
„Бог убио онога ко је крив
кавзи“.

Поштовао је народне обичаје и
празнике, па је гледао ако би
како угодио да се бојеви не туку
недељом.

Велико поштовање показивао је
према моштима српског
првовенчаног краља. За време
фрајкоровања носио је мошти
Светог Краља из Студенице у
Београд.

На ратној застави Вожда био је на
једној страни насликан лик
Светог Стефана Првовенчаног.

Као угледни домаћин, крсно име
Светог Климента прослављао је
код куће у Тополи, у присуству
великог броја гостију. Некада су
се на слави решавала и крупна
устаничка питања, па је гошћење знало да потраје и по неколико
дана.

У Тополи је 1811. године
завршио са изградњом и
живописањем цркве посвећене
Светој Богородици.

Обесни и самовољни,
Карађорђеви момци, у селу
Жабари, ухватили су Пауну, жену
Павла Станојевића, под сумњом
да је вештица. Привезали су је уз
ражањ и пекли између две ватре. Најпосле када се није хтела
одати, спалили су је.

Задовољства и одушка налазио
је Карађорђе у лову. Био је
велики ловац, а уз то ионако
одличан стрелац. У предаху од устаничких
послова, Карађорђе је у зиму
1807. године на Руднику, у
друштву Јеремије Гагића, шест
дана провео ловећи без икаквог
другог посла.

Омиљена Карађорђева песма је
била „Шта промиче кроз
шибљиче“. Карађорђе није
уживао у музици, али је волео да
дуго игра у колу и био је играч на
гласу. Но био је слаб свирач (свирао је мало од шале док је
био шипарац од петнаестак
година, а после никада). Више
би пута од шале узео гајде и
дувајући у њих из све снаге
рекао: „Сад ћу иј распући“, но наравно да то није могао. Није
претерано марио за гусле и епску
песму.

Црни Ђорђе расположио би се
када би попио мало више него
обично. Руски посланик
Родофиникин који је пио далеко
више него Карађорђе желео је
да Вожда потпуно одвикне од ракије. Покушао је да код њега
створи навику пијења чаја и
послао му је уз чај упутство како
се напитак припрема и уз то још
и рума. Међутим, Вожд је пио чај
док је било рума, а када га је понестало, чај је поново заменио
ракијом. Вожд, мада је волео
своју жену Јелену, којом се, по
хајдучком обичају, оженио
отмицом, био је слаб према
женској лепоти. Додуше, у љубавним авантурама Вожд је
далеко заостајао за већином
устаничких војвода.
Најинтересантнија је љубавна
афера са Маријом из Бруснице,
младом женом чијег су мужа убили Турци пре Устанка. Лепа и
млада жена запала је за око
Карађорђу. Вожд ју је одмах
обукао у мушко одело, заденуо
јој за пас оружје, уврстио је међу
своје момке и дао јој заставу. Учествовала је у неким биткама.
Чак је добила и мушко име –
Маринко. Међутим, ова тајна
љубав није задуго остала
неоткривена. Јелена је убрзо
сазнала за Марију и успела је да организује њено убиство преко
Павла Цукића. Вожд је тешко
поднео овај губитак.

Војвода Младен Миловановић
(министар војни, председник
Правитељствујушчег совјета)
одговоран је за каменичку
пропаст. Круг руских посланика
у Београду био је нерасположен према Младену Миловановићу, у
коме су видели свог најжешћег
противника. Занимљив и
хуморан одраз оваквог
расположења налазимо код
руског колешког асесора Бантиша-Каменског, који је
боравио у Србији и у Београду
1808. године, у његовом
драгоценом путопису
штампаном две године касније.
Деградирање Младенове личности (у крајњој инстанци и
српске државе) остварено је
путем спољашње
карактеризације јунака. У својој
кући, Младен је сањив и
неприпремљен дочекао госта, Бантиш-Каменског. Приказ
команданта Београда и
председника српског Совјета,
непосредно по буђењу, босог у
папучама и огрнутог црвеним
огртачем, дало је Каменском широке могућности комичних
опсервација. Тако, сањиве
Младенове очи даваше „још
више лепоте његовом црвеном
пуном лицу“, његов велики
трбух доказивао је да он „ради у корист свог стомака.“ За све
време, „он је зевао, трљао је своје
очи песницама, гладио је дугачке
црне брке, и нудећи нас вином,
показивао нам је своју вештину у
пићу, испијајући трећу чашу док смо ми пили тек прву.“

У доба Устанка, пороку пића
одавала се већина устаничких
старешина. Браћа Недићи су
уочи боја на Чокешини пили
целу ноћ, а у време битке били су
скоро потпуно пијани. И најпопуларнији јунак из Првог
српског устанка, чувени Хајдук
Вељко Петровић, водио је
нимало узоран начин живота.
Хајдук Вељко је у Неготину имао,
на врху своје куле, чардак, који се звао „Баба-Финка“. Ту се са
својим јунацима одмарао и
забављао уз свирку Цигана, док
су их Чучук-Стана или снаха му
Станојка двориле, служећи вино
и ракију, чему је кад било време. И војвода Јаков Ненадовић је
уживао у старом добром вину и
песми. У једном писму, Јаков
јавља митрополиту Стевану
Стратимировићу да је рањен и
моли га за лек да би митрополит учинио „архипастирску милост“
и послао му „2 акова вина
старога, бела, чиста, које није
мешано ничим, но старо, чисто,
таково бо преписано ми је.“ А
приликом предаје Ужица, поред богатог плена, Јакову је турски
заповедник града, Али-ага,
поклонио сву његову градску
банду која је Јакова свим путем
до Ваљева пратила. После тога,
сви ти бандисти су своје жене и децу довели са собом у Ваљево.
Стеван Јаковљевић, војвода
левачки, је био велики јунак, али
би седнувши за вечеру са својим
братом Јованом и мајком, до
зоре попио аков вина, па би се сутрадан умио, и отишао на рад
без икакве главобоље. Међутим,
нису само устаничке старешине
пиле, већ су се овом пороку
одавале и друге личности. Иван
Југовић је до подне пио ракију, а послеподне неготинско црно
вино. Југовић је умро у 38.
години живота 1813. године.
Пиће му је прекратило живот. И
Доситеј Обрадовић радовао се
добром роду и берби грожђа. У Београду је имао пространу
башту, у којој је запатио „лозе
чудотворне“, како сам каже у
једном писму. Надао се да ће му
оне већ треће године родити за
петнаест акова вина, па ће онда бити весеља. За његову љубав
спрам добре капљице знали су
његови читаоци и поштоваоци
широм Србије, па су му слали на
дар и вина, и бермета, и
шљивовице, што је он све умерено пио.

Руски чиновници у Београду
разбијали су друштвену
чамотињу неумереним пићем.
Што се тиче гурманских нарави
појединих устаника, војвода
Младен Миловановић није био умерен у стицању иметка, али ни
у јелу. Његов хедонизам је ишао
до перверзних размера, а поред
свега, волео се частити чак и
жабљим батацима.

Прота Матеја Ненадовић је у
Ваљеву на Посни понедељак
заједно са Карађорђем и
Живаном буљубашом јео печену
јагњетину. Доситеј Обрадовић је
волео јела од теста.

Љубавни живот знаменитијих
устаничких војвода и
команданата био је веома богат.
У детињству војводе Јанка
Катића, Турци су му на силу
одвели сестру Перунику у Београд, потурчили је и удали за
Омер-агу. Касније као младић,
Јанко је проводио доста времена
у кући своје сестре и зета
Турчина. Ту се тајно волео са
Омер-агином лепом и младом рођаком Емиром. За љубав је
знала и кришом је помагала
Јанкова сестра. Једном је Омер-
ага затекао у загрљају Емиру и
Јанка, па је полетео да га посече
сабљом. Пред мужа се у томе испречила Јанкова сестра,
рекавши: „Расеци мене, па брата
мога!“ И Чолак-Анта Симеоновић,
потоњи крушевачки војвода, као
бујно и окретно момче ступи у
љубавне везе с једном лепом Арнаутком, а кад девојчини
рођаци то сазнају, склону девојку
некуда у род па дигну хајку
против младог љубавника, који у
одбрани рани једног Арнаутина,
после чега му више није било останка ни у родном Призрену
ни у околини. Тако се Чолак-Анта
из Призрена преселио у Београд,
где је убрзо изашао на глас као
добар мајстор ћурчијског заната.

Један од највећих и
најпрослављенијих љубавника
епохе Првог српског устанка,
Хајдук-Вељко, оженио се у јануару 1804.
године удовицом Маријом,
рођаком хајдучког харамбаше Станоја Главаша. Кад је исте
године избио устанак, пресвукао
се у хајдучко одело и стао тако
одевен пред жену, која није
знала да живи са хајдуком, па се
бусала у груди и кукала: „Куку мене! Међер сам ја пошла за
‘ајдука!“

Током Устанка, Вељко се
прославио јунаштвом, а такође је
и његов заповеднички углед
порастао. Док је 1810. године
боравио у Поречу код свог
пријатеља и заштитника војводе Миленка Стојковића, заволео је
лепу девојку Чучук-Стану.
Потплатио је исте године
београдског митрополита
Леонтија, који му је допустио да
се растави од Марије и венча са Чучук-Станом.

Срби су од Турака били
попримили многе обичаје, о
чему сведочи и једна необична
појава у источној Србији – харем
војводе Миленка Стојковића.
Наиме, када је 1806. освојен Београд, многе су устаничке
старешине задржале виђеније
турске буле за љубавнице или
слушкиње. Све преостало турско
становништво отпремљено је
лађама низ Дунав. Код Пореча, лађе је зауставио Миленко
Стојковић и одабрао најлепше
жене и девојке од којих је
створио харем, а остале пустио
да наставе пут. О његовом
харему брујала је цела Србија. Његова жена Милена, родом из
кнежевске породице
Карапанџића, науми да се освети,
па је у Кличевцу од Миленкове
куће начинила сопствени мушки
харем. Живела је слободно и распусно са сеоским момцима.
Кад је пукла брука, Миленко је
Милену тако испребијао
топузином да је након три дана
умрла од убоја.

У Пореч су као гости навраћале
многе српске старешине, којима
је Миленко као својим
пријатељима дозвољавао да
наврате у харем. Међутим, кад би
спазио да се неко од обичних људи, ко није припадао том
ужем кругу његових пријатеља
из редова српских старешина,
некој од његових лепотица само
умилно осмехнуо, дотичног је
кажњавао смрћу. У Пожаревцу су грађани и ђаци са учитељима
приређивали дочеке војводи
Миленку, који се увек кретао у
пратњи својих девојака.

Године 1811, због сукоба са
Карађорђем, Миленко је у
изгнанство повео са собом цео
харем.

И трговац Стефан Живковић-
Нишлија је вредно трагао за
лепим и младим покрштеницама
које је узимао за своје
љубавнице.

У Србији тога времена,
интересовање српских устаника
за Туркиње и покрштенице било
је опште распрострањена појава.

Након ослобођења Београда, и
стари капетан Радич Петровић,
Карађорђев поочим, оженио се
младом и лепом Туркињом
покрштеницом. Касније, 1809.
године, жена му је одбегла из Београда у Турску и однела му
све што је год имао, премда није
ни био нарочито богат. Но, Радич
се 1810. године, као старац од 72
године, поново ожени младом и
лепом Сарајком.

Војводу Младена Миловановића
су красили сви пороци, изузев
склоности ка прељуби. С
обзиром да је већина устаничких
војвода и старешина итекако
показивала наклоност ка супротном полу, ондашње
Београђанке биле су помало и
увређене равнодушношћу
команданта Београда.