Језик као мост међу народима: Др Тања Милосављевић

Ако пођемо од чињенице да је основна улога моста да спаја две речне обале и тиме олакша путовање и повеже људе, онда ћемо лако схватити да језици и те како представљају битну спону међу народима. Култура дијалога је врло битна у свакодневној комуникацији, како у домаћој, тако и у међународној. Уосталом, свако решење се доноси дијалогом. У вези са тим, рећи ћу да језик може и те како да представља баријеру међу народима. А када већ правимо асоцијацију са мостовима, подсетимо да је сваки мост грађен да би се победила нека препрека. Они управо подсећају да не треба престати градити споне међу људима, јер је то оно што човека покреће ка бољем. Језик је симбол једне заједнице, симбол припадности и личног идентитета. Међутим, живимо у доба када је значај мултилингвизма изузетно важан. Толерантност према другим језицима и културама је неопходна. Језичка и културна различитост су лепота и свест о томе треба ширити. Поред тога што је учење страних језика забавно, оно је и корисно. И мудра пословица каже : „Вредиш онолико људи колико језика говориш“. Парадоксално, али једина стална ствар у једном језику је уствари његова промена. У језик ће увек улазити нови термини, фразеологизми, креираће се сленг. Сведоци смо да српски језик данас обилује туђицама. Развој технологије, пре свега интернета и дигиталних медија је довео до тога да позајмљујемо речи из других језика, највише из енглеског. По мени, употреба страних речи је оправдана онда када оне именују појам за који немамо домаћу реч. Иако се слажем да је некада много лакше употребити страну реч него домаћу. Али том употребом, корист коју добијемо је мала, а штета немерљива за матерњи језик. Када би се Вук Караџић нашао данас међу Србима, сигурна сам да нас не би разумео, а у Кнез Михајловој би се осећао као да је у Лондону ! Називе продавница не би умео ни да изговори, а ни да разуме. „Само онај човек који је способан да сагради невидљиви мост према човеку који му је по природи потпуно различит, биће у стању да гради чврсте мостове на којима ће се дешавати историја.“

 

Колико интернет и друштвене мреже могу да „премосте“ језичке баријере ?

 

Појавом друштвених мрежа у наш језик су муњевитом брзином ушле нове речи, па су тако корисници друштвених мрежа у обавези да се прилагоде новим технологијама, да науче нове термине. На тај начин су се много тих речи са друштвених мрежа преселиле у свакодневни говор, a нарочито међу млађим генерацијама који имају ту способност да се лако уклопе у савремене модерне изазове. Врло често ћемо чути да селфи можемо публиковати као пост, а онда док кулирамо, неко ће скриншотвати, шеровати или лајковати пост. Страшно, ако мене питате. Иако сам свесна да ће човек морати да иде у корак са временом и пратити развој технологије. За мене је ипак жива реч најбитнија, очување свог језика, културе, идентитета, наравно уз поштовање различитости тј. других нација и језика. 

 

Шта као експерт за лингвистику мислиш о разним апликацијама за превођење?

 

Развој технологије нуди апликације које могу у многоме да олакшавају живот данас. Њихово коришћење је изузетно једноставно. Рецимо, могу да преведу конверзацију уживо. Изговоримо оно што желимо да преведе апликација и превод је урађен. Тај превод није увек синтаксички сјајан, али је могуће водити разговор са особом чији језик не говоримо. Нарочито уколико је у питању нека хитна ситуација. Тако да ја лично нисам противник коришћења тих апликација али, понављам, само у служају нужде. Понекад се деси да користим превод на гуглу за неко истраживање али само као идеју, да бих добила неке оквирне смернице. Никако се не ослањам на тај превод стопостотно. 

 

Да ли технологија може да надомести људску димензију у комуникацији?

 

Сведоци смо да нам та интернет технологија доноси новина на сваком кораку. Употребом тих модерних технологија се може допринети развоју запослених, модернизовању обуке, потом стварању културе предузећа која може да обухвати директну комуникацију са клијентом, могу се такође постићи бољи резултати у пословању. Има ту доста позитивних страна, али се плашим да ће тај развој бити још бржи да човек неће моћи више да испрати све те новине. А не би ме изненадило и да „роботизовани системи“ преузму улогу у многим секторима, па и у комуникацији. 

 

Које две ствари ти се највише допадају у Француској, а које у Србији?

 

Француска је земља која има спектакуларне градове, невероватне плаже, софистицирану гастрономију, бање, дивне пејзаже са виноградима. Човек просто не може да не остане очаран тим лепотама. Поред тога, Француска пружа обиласке уметничких галерија, фабрика парфема и старих утврђених градова и села чија историја сеже до средњег века. Просвета организује различите кампове, фестивале (рецимо за децу) и нуди разне спортске, рекреативне и културне активности. 

Ја лично волим да посећујем музеје, да обилазим поља лаванде, да испробавам француске посластице, да идем на Алпе, па у паришки Дизниленд. Од свега највише волим аперитив, који је права институција у Француској и који се брзо усваја. То је пријатан тренутак који Французи проводе и деле са пријатељима или породицом пре вечере. Уз грицкалице се попије која чаша. 

Са друге стране, и Србија има своје скривене бисере прошлости. Ја посебно волим нашу богату историју, историјске споменике.  Србија је земља чије лепоте генерално опчињавају не само њене становнике, већ и све који у њу дођу. Познато је да важимо као земља гостољубивих људи, темпераментних весељака, спортског духа, изузетно богате традиције и великог културног наслеђа.  Ако већ морам да изаберем две ствари, највише волим фолклор и стару српску музику.

 

Колико је наша дијаспора важна, из академског угла? 

 

И те како је важна. Ја свакодневно посматрам стручне и способне људе нашег порекла (пошто сам члан многих удружења за повратак „мозгова“ из иностранства). То су млади људи који раде за друга друштва, служе другим културама. Поштовани су и веома цењени на својим позицијама. Мислим да држава треба сама по себи да има у виду да смо ми њена будућа снага, наши потенцијали који су ето свугде расути по свету. 

Ево узмимо и лично мој пример. Ја имам 6 функција које тренутно обављам : радим као просветни саветник (запошљавам и обучавам професоре), потом радим као инспектор, онда као педагошки инжењер (на модернизацији и дигитализацији наставних активности), правим школске планове и програме, радим као координатор за цели један регион, а неретко се деси и да сам у настави. Поред тога сам обучена да пратим финансијски сектор и послове књиговодства. И само да напоменем да су све то послови за само једну радну позицију. Па ви сада видите колико бих могла да допринесем својој земљи уколико бих обављала такве послове, а успут допринела модернизацији наставе будући да је Француска врло развијена земља у сваком смилу те речи, на само у настави. Поред тога сам стални сарадник Филолошког факултета у Ници, учествујем у разним пројектима на пољу лингвистике и публикујем научне радове не само у Француској, него и у свету. Радим и као пубициста, лектор, преводилац. Целокупно то знање бих могла врло радо да поделим са нашим студентима у Србији. Имамо велики број наших студената на универзитетима широм Европе, као и велики број стручњака. 

 

Како да вратимо памет, барем делимично, у Србију? 

 

Тако је. Велики број наших студената студира на разним факултетима, не само у Европи већ и шире. Ја лично познајем много наше висококвалификоване омладине која би желела да се врати у отаџбину, свесна да може да допринесе развоју привреде која већ и сада може да парира земљама у региону. Међутим, мислим да је тешко за сада приуштити једном младом човеку „обезбеђени повратак“ у земљу будући да нема правих мера државе, нема добрих радних места која би их вратила. И то је велика штета, јер Србија може да буде место које ће се тек развијати и где сви ми можемо да будемо пионири тог развоја. Али је свест о томе недовољно развијена да би то било остварљиво. Изгледа да је знање обезвређено у Србији а да не говоримо колико је много уложеног новца у наше школовање како у Србији тако и вани.

 

Иван Трајковић 

 

(Фото: архива)