Пет најбољих совјетских немих филмова који се убрајају међу ремек-дела светске кинематографије

Ово су најзначајнији неми филмови настали у СССР-у, од ексцентричне научне фантастике до авангардне драме о револуцији, пише Russia beyond.

„Аелитаˮ(1924), Јаков Протазанов

 

Яков Протазанов/Межрабпом-Русь,1924

„Аелитаˮ је снажно утицала на своје време, приказујући још 1924. године провокативну научнофантастичну причу о лету у космос и међупланетарним ратовима. У овој слободној адаптацији истоименог романа Алексеја Толстоја на необичан начин се преплићу живописне сцене из свакодневице московског живота првих година економских реформи Земље Совјета са фантастичним епизодама о лету на Марс и сусрету са владарком црвене планете Аелитом. Као што се могло и очекивати, у заплету се појављује и епизода о покушају устанка пролетерског дела Марсоваца против својих израбљивача. 
 

Овај Ејзенштајнов филм заснован на стварним догађајима постао је један од највише цитираних у светској култури. Ремек-дело, које је 27-годишњи Ејзенштајн снимио по државном налогу поводом јубилеја прве руске револуције, било је револуционарно по форми, па чак и по музици.  Компоновао ју је Едмунд Мајзел, берлински композитор-футуриста. Одмах после сензационалне премијере у Бољшом театру овај филм је земљу тренутно лансирао међу водеће филмске стваралачке силе и постао дуготрајно оруђе совјетске пропаганде – толико је моћан био новаторски филмски језик. Колико је само вредела ручно обојена црвена совјетска застава у преко сто кадрова филма! У доба црно-белог филма то је имало запањујући ефекат.

„Мајкаˮ (1927), Всеволод Пудовкин

 

Всеволод Пудовкин/Межрабпом-Русь,1927

Још један горостас совјетског немог филма био је Всеволод Пудовкин. Новајлија у филмском студију, видео је развој филма на потпуно другачији начин него већина угледних савременика. 1929. године он је снимио „Мајкуˮ по истоименом роману Максима Горког, драму о устанку пролетаријата и судбини једне породице. Његов главни поступак при осликавање јунака није била глума, него монтажа, што је био повод да за Пудовкина касније кажу: „Он је у филму учинио оно што је Дикенс извео у романима.ˮ

1978. године филмски критичари су „Мајкуˮ поставили на треће место у списку сто најбољих филмова у историји кинематографије, а оснивач Америчке филмске академије Даглас Фербанкс је с разлогом рекао: „После 'Оклопњаче Потемкин' сам се плашио да гледам совјетске филмове, јер сам мислио да је 'Потемкин' јединствена појава, али сад сам се уверио да СССР може да снима изванредне филмове и да 'Мајка' у кинематографском смислу заузима веома високо место.ˮ

„Човек са филмском камеромˮ (1929), Дзига Вертов

 

Дзига Вертов/ВУФКУ,1929

Дзига Вертов се у епохи револуционарне авангарде издвајао особитим редикализмом. Пре 90 година његов филм је доживео дебакл, за савременике је био превише шокантан. У суштини, сваки  Вертовљев филм у то доба („Кино-окоˮ, „Шестина светаˮ и други) био је покушај да се традиционална кинематографија уништи и створи нова „оптикаˮ. Документарни филм „Човек са филмском камеромˮ био је врхунац ових експеримената.
 

Неми низови фрагмената градског живота обичног човека у СССР-у, од којих неки трају само један секунд, показали су сав спектар уметничких трагања Вертова у филмском језику: од убрзаног снимка до кадрова у огледалу. Временом је ово остварење постало својеврстан манифест и практичан приручник за филмаџије широм света. Заправо, Вертов је то и желео, написавши: „Овај експериментални рад има за циљ стварање истинског међународног апсолутног језика филма на основу његовог потпуног одвајања од језика позоришта и књижевности.ˮ

„Земљаˮ (1930), Александар Довженко

 

Александр Довженко/ВУФКУ,1930

„Земљаˮ је први совјетски филм о колективизацији. Сиже се ослања на класни сукоб кулака (богатих сељака) и сиротиње, али у његовој основи лежи грандиозни процес преуређења света: прелазак од пољопривредне заједнице до индустријализације. „Никада више неће бити као што је некад билоˮ - гласи напомена у сценарију Довженка, која у пуној мери описује лајт-мотив филма.

У обичном совјетском селу први пут се појављује трактор који ће узорати симболичну границу између приватне и колективне својине, а у селу у којем се деценијама пре тога ништа није мењало десиће се низ драматичних догађаја. 

За Довжека, као и за многе његове савременике, револуција је била догађај који улива наду, почетна тачка за промене на које се одавно чекало. Зато у филму налазимо бројна порицања симбола прошлости, између осталог, и традиционалне религије. Али чак и идеолошки занос није у своје време заштитио „Земљуˮ од критике. Тек после четрдесет година масовно је приказана комплетна оригинална верзија филма и то због натурализма који је био неприхватљив за совјетску цензуру. На пример, у једној епизоди филма сељаци резервоар трактора пуне сопственом мокраћом, „уздижућиˮ га овим „паганским ритуаломˮ до статуса домаће животиње, или у другој епизоди обнажена невеста оплакује убијеног младожењу. Међутим, на Западу је овај филм препознат као један од најпоетичнијих у светској кинематографији. 2015. године Унеско је „Земљуˮ уврстио међу ремек-дела филмског стваралаштва.

Јекатерина Синељшчикова, Russia beyond