БИТКА НА НЕРЕТВИ

Почетак 1943. године наговестио је крупне промене на свим фронтовима у Другом светском рату у корист Антифашистичке коалиције. Црвена армија је муњевитим двоструким ударом збрисала немачку Шесту армију код Стаљинграда и тиме изазвала велику прекретницу у рату. Стратегијска иницијатива прешла је дефинитивно у руке Црвене армије. Исто тако значајне су биле и победе британских и америчких снага у северној Африци, где су британске трупе, после победе код Ел Аламејна, ушле у Либију, а британске и америчке снаге у Тунис. Стратегијски положај немачко-италијанских трупа се сасвим погоршао. Теорија "блицкрига" доживљавала је последње дане.

Такав развој догађаја појачао је значај југословенског ратишта на које су све више рачунали и савезници и фашистичке силе. Због тога се Хитлер још од јесени 1942. године непосредно ангажовао у разматрању мера за гушење устанка у Југославији. Он се плашио, предвиђајући могућност савезничког искрцавања на Јадрану, да ће Народноослободилачка војска Југославије угрозити немачку одбрану па је одлучио да уништи НОВЈ и на тај начин консолидује положај Осовине у Југославији и на Балкану. Реализација те одлуке разматрана је на састанцима немачких и италијанских војних и политичких представника у Виници, Растенбургу и у Риму крајем 1942. и у првим данима 1943. године. Усвојен је заједнички немачко-италијански план за велику и обимну операцију. Суштина тог плана била је да се концентричним ударима униште снажне оперативне групације НОВЈ на ослобођеној територији у западној Босни и Хрватској, и да се применом најбруталнијих мера према народу и употребом "без ограничења сваког средства, само ако оно води успеху, не изузимајући ту ни жене, ни децу" - како је то наредио Хитлер - угуши устанак. За остварење таквог циља било је против око 40.000 бораца НОВЈ ангажовано пет немачких и три италијанске дивизије, те знатан број усташа, домобрана и четника и дванаест ескадрила авијације - укупно око 80.000 војника.

Врховни штаб очекивао је да би непријатељ могао предузети офанзиву у Босни и Хрватској, па је у склопу офанзивних акција, крајем 1942, предузео мере за одбрану слободне територије, која се простирала од река Босне и Неретве до Карловца, Ријеке, Сења и планине Динаре, развлачења непријатељевих снага и стварања услова за офанзиву НОВЈ у пролеће 1943. године. И управо кад су се дивизије и корпуси НОВЈ налазили у фази остварења тих планова, 20. јануара 1943. почела је велика непријатељска офанзива у Босни и Хрватској против јединица Првог хрватског и Првог босанског корпуса, док су се у близини операцијске зоне налазиле оперативне групе Врховног штаба и друге снаге НОВ и партизанских одреда Југославије. Напад је предузет из више праваца, па су вођене тешке борбе на слободној територији Кордуна, Баније, Лике, Далмације и Босанске крајине, по дубоком снегу и великој хладноћи. Главни циљ непријатеља био је да брзим продором ка Бихаћу и Босанском Петровцу раздвоји партизанске јединице, набаци их на планинске масиве и ту уништи. Но отпор партизанских снага био је жилав, што је изненадило непријатеља и пореметило му планове. Уместо брзог пресецања и окружења јединица НОВЈ, непријатељска дејства су се свела на фронтално потискивање оба корпуса. Непријатељ није успео да им зада неки озбиљнији ударац, али је извршио незапамћен терор и репресалије над становништвом.

Иако је после десет дана огорчених борби непријатељ продро на Кордун и Банију главни циљ није био постигнут јер Италијани нису успели да продру у Босанску крајину због отпора партизанских снага. То је омогућило Врховном штабу да са Главном оперативном групом (коју су сачињавале Прва и Друга пролетерска, Трећа ударна, Седма банијска и Девета далматинска дивизија) сам пређе у офанзиву у правцу Херцеговине, Санџака и Црне Горе и избегне опкољавање, док су Први босански и Први хрватски корпус наставили операције у западној Босни и Хрватској. Дивизије Главне оперативне групе разбиле су италијанску дивизију "Мурђе" и усташко-домобранске снаге, ослободивши Имотски, Посушје, Прозор и Горњи Вакуф и брзо избиле у долину Неретве. Главна оперативна група штитила је тада 4.000 рањених и од тифуса оболелих бораца. Тешка битка вођена је у току фебруара и марта са знатно надмоћнијим окупаторским и квислиншким снагама на простору Прозора, Горњег Вакуфа, Иван-Седла, Коњица, Јабланице и Раме. Те борбе познате су под именом "битка за рањенике" и "прелаз преко Неретве". Имајући стално на уму наредбу врховног команданта Јосипа Броза Тита: "сачувати рањене другове", партизани су се храбро ухватили укоштац са надмоћним непријатељем. Најтеже борбе вођене су на превоју Макљен између Горњег Вакуфа и Прозора. Ту су положаји прелазили више пута у току дана из руке у руку, али су се партизани успели да одрже више од двадесет дана. То је и био циљ Врховног команданта. Рањеници су споро пристизали, али су сачувани. Да би обезбедио успешан продор у Црну Гору, Санџак и Херцеговину, разбио најопаснију групацију непријатеља код Горњег Вакуфа, одбранио рањенике и заварао непријатеља, Тито је 28. фебруара наредио да се поруше сви мостови на Неретви и да се Шеста источнобосанска и Прва мајевичка бригада хитно пребаце из источне Босне на Игман и да дејствују у позадини непријатеља. Непријатељска команда је то оценила као намеру Главне оперативне групе да се пробије у западну Босну. Пошто су у тродневним борбама прса у прса Прва пролетерска и Седма банијска дивизија одбациле и зауставиле продор Немаца код Горњег Вакуфа, Тито је 5. марта издао наређење Главној оперативној групи, која се налазила у оперативном окружењу, да пробије непријатељски обруч, форсира Неретву и настави офанзиву ка Дрини и Херцеговини. Извршујући ово наређење Главна оперативна група је брзо подигла импровизоване мостове на Неретви, форсирала ову реку код Јабланице и Острошца, пробила непријатељски обруч, пребацила рањенике и наставила офанзиву. Од 6-15. марта прелаз је био завршен. Када су четири немачке дивизије ускоро избиле на Неретву, тамо више није било "ни плена, ни заробљеника, ни мртвих" - констатовао је генерал Лер, командант југоисточне Европе. Јединице Главне оперативне групе већ увелико су марширале у нову област и у наставку своје офанзиве, која траје до средине маја, нанеле су тежак пораз четницима у окуци Неретве, код Чичева и Главатичева, затим код Невесиња и Калиновика и почетком априла продрле у Санџак и Црну Гору и створиле знатну слободну територију. Наставак офанзивног плана Врховног штаба, који је предвиђао продор до Лима, осујетила је нова - пета непријатељска офанзива.

По снагама, простору (који се од северозапада ка југоистоку протезао у дужини од око 400 km) и времену трајања (три месеца), четврта непријатељска офанзива представља једну од најзначајнијих операција НОВЈ у току Народноослободилачке борбе.