Откривена масовна гробница на Златибору

Пише: Новка Илић

 

• Заробљеним младим четницима обећали слободу, а онда их сурово ликвидирали • Неистражена пећина у златиборском селу Мушвете 72 године крила тајну о ликвидираним „младим четницима“ • Фрескописац и спелеолог Мирко Ћелић из Пригревице открио људске скелете у јами Церова • Претпоставља се да су то кости четника који су се враћали из Босне по завршетку рата • Ради се о младим људима који нису имали значајнијег учешћа у рату • Нова власт им обећала слободу, а онда их сурово ликвидирала и побацала у пећинску јаму • Деценијама чувана тајна, откривена је, стари Златиборци се сећају тих језивих погубљења •

 

После седамдесет година обистинила се сумња и прича старијих мештана златиборског села Мушвете да се у јами Церова, испод истоименог брда, налази масовна гробница у којој су кости ликвидираних четника, повратника из Другог светског рата. Ову гробницу четничких страдалника открио је Димитрије Мирко Ћелић, фрескописац и спелелолог из Пригревице, места крај Апатина. Сплет околности довео је Мирка до ове јаме-масовне гробнице, у којој је, претпоставља се, ликвидирано измећу 200 и 300 младића. Мирко је радио иконостас у једној златиборској цркви, и том приликом упознао Златиборца који му је испричао причу о две јаме на Златибору, као местима погубљења младих четника који су се највероватније враћали, преко Дрине, из Босне крајем рата. За „Слободу“ Мирко нам је овако причао:

 

„Прича о масовним гробницама у неоткривеним златиборским пећинама ме је јако заинтересовала и желео сам то да истражим. Обилазио сам шумарке и на брду Церова у селу Мушветама, нашао сам мали улаз у једну јаму. Пошто сам се и раније бавио спелеологијом, са колегама из београдског клуба „Асак“ спустио сам се у јаму, на дубини од око петнаестак метара. У једном делу јаме, најудаљенијем од улаза, угледао сам десетак људских костура, а затим у продужетку, видело се још људских костију. Оно што је прво упало у очи, сваки скелет има жицу везану око ручних зглобова. Поред костију, видео сам опанке, цокуле, појасеве... личне ствари поубијаних. Нисам приметио војна обележја, па претпостављам да су их четници поскидали, у страху од освете победника. Запазио сам на једном каишу значку Савеза скаута Краљевине Југославије... Када сам све ово видео, фотографисао, решио сам да ову причу доведем до краја“, каже Димитрије Ћелић, који је иако млад, од раније посвећен проучавању историје Другог светског рата и злочина над србским народом.

Мирко је после открића масовне гробнице у златиборској јами Церова обавестио надлежне органе, а затим се посветио истраживању историје ове масовне гробнице. На основу података из скромне документације и на основу приче неколицине мештана, Мирко закључује да је јама Церова масовна гробница младих четника који су се на крају рата, после пораза, из правца Босне враћали својим кућама. Ишли су за Косјерић, Ваљево, и још нека села по западној Србији. И поубијани су недалеко од својих прагова.

„Подаци које сам прикупио говоре да је реч о позадинцима, младим људима који нису имали значајну улогу у ратним сукобима. Када су њихове јединице распуштене, обећано им је да неће бити кажњени. Али, десило се обратно. Крајем 1944. и током 1945.године хватани су и ликвидирани. Може се закључити да их је било између две и три стотине, макар на основу података до којих сам дошао. Када сам са колегама спелеолозима открио масовну гробницу у јами Церова, дуго сам обилазио по суседним златиборским селима у нади да ћу о овој гробници сазнати нешто више. Али, прошло је седам деценија, памћење се полако брисало, старијих Златибораца није било, ипак, сазнао сам из приче неколицине Златибораца да су младим четницима, повратницима из рата обећали слободу ако нису „окрвавили руке“. Тадашњи комунистички прваци су их убедили да се предају и да ће их вратити кућама. Одвели су их у кафану у центру Чајетине, и уместо кућама, довели су их до јаме, сурово их ликвидирајући. Чуо сам од једног Златиборца да су после рата годинама из Косјерића долазили људи, тражећи кости својих да их сахране... Следеће што треба урадити јесте ексхумација ових страдалника и откривање њихових имена. Извесно је, ради се о младим људима од 16 до 22 године, они нису имали значајнију улогу у рату“, рекао је Мирко Ћелић, после првог силаска у јаму Церова и суочавања са чињеницом да је реч о масовној гробници.

А на вест о сазнању да се у пећини Церова у селу Мушвете налази масовна гробница ликвидираних четника, председник чајетинске општине, Милан Стаматовић каже, план је био да се пећина у Мушветама уреди за туристичке сврхе: „Сада најпре желимо да откријемо шта се тачно догодило овде и да србским младићима трагично страдалим од братске руке, подигнемо меморијални споменик. Настојаћемо да пронађемо потомке жртава и да сурово убијене младиће достојно сахранимо, по православном обреду“, рекао је Стаматовић. Стаматовић каже помоћи ће да се што пре открије тајна јаме Церова и да се сазна да ли постоји још која слична јама- масовна гробница на Златибору. У том смислу чајетински комуналци већ су почели чишћење корова испред улаза у јаму. О открићу масовне гробнице у јами Церово обавештено је и тужилаштво у Ужицу у чијој је надлежности чајетинска општина.

Када је објављено Ћелићево откриће масовне гробнице у златиборксом селу Мушвете, старина Обрен Ђекић, Златиборац сетио се очевих речи и опомена. Са својих деведесет година и дан- данас памти причу оца Ивана, солунца, а после 72 године, каже, први пут о тим страшним догађајима проговорио је јавно. Испричао је Мирку Ћелићу све што зна, све што је од оца чуо, испричао је и ужичком дописнику „Вечерњих новости“ Николи Јанковићу. Каже, иако стар, са слабим видом и слухом, детаље те страшне приче „није погубио“, те је спреман, све што зна, да исприча свима који хоће да чују, оно што је он као седамнаестогодишњак чуо и видео:

 

„Био је јун 1945, мој отац и комшија Никола Рајевац попели су се на брдо, у селу Мушвете, и гледали како тројица одводе младиће према јами, били су везани жицом, враћали су се из рата. Како су се она тројица удаљили, отац приђе јами, имао је шта да види - локве крви, над њима ројеви мува... један опанак код отвора у јаму, отац га убаци доле. И тако се то догађало три дана, сваки дан у рану зору... Би јасно да убијају људе над јамом, и бацају их доле. Мој отац, стари ратник није могао дуго да ћути, него крену у Чајетину да нађе ондашњег шефа ОЗН-е, Сретеновића, који са још двојицом својих удбаша дођоше до јаме, те Сретеновић пита: “Ко је ово урадио“. Мој отац рече имена, јер је сваке зоре гледао када су тројица спроводила несрећне младиће на погубљење. Знао је мој отац ко су, рекао је имена... И после овога ништа се не деси друго, само мом оцу убрзо одузеше инвалиднину стечену на Мачковом камену, и слободу кретања. Тако ми тада остадосмо без ичега, падосмо у сиромаштво, у страху сваки дан, а са јамом ништа не урадише. Ми остасмо да чувамо причу о овој јами, и злочину нове власти, а сваке године, тамо, тајно смо палили свеће на Задушнице“, испричао је Златиборац Обрен Ђекић.

Обрен каже, каснијих година и деценија тек понеко је шапатом поменуо ликвидиране младе четнике и масовну гробницу у јами Церова. Сви као да су се зарекли да ће ћутати довека о овом страдању. Ћутали су и свештеници, нису смели одржати ни опело над јамом. А после два месеца од покоља, појавише се две жене из Косјерића, у црнини, неко им је дојавио да су им мужеви ту страдали, присећа се Обрен: „Отац их поведе до пећине, и кад тамо стигоше, једна му је рекла да јој се муж звао Србо. Ето и тада сазнадосмо име макар једног страдалника. Ми смо сви знали да су ухваћене четнике масовно доводили у Чајетину. А онда им се губио траг. У селу су шапатом најстарији говорили да поред ове јаме Церова, постоји још једна јама, близу. Претпоставља се да је и она пуна људских костију. Она још није пронађена.

 

А у ову за коју се знало, као за место страдања младих четника, наш отац, солунац Иван Ђекић, увек нас је опомињао да у њу не бацамо камење...“ са олакшањем приводи крају своје сећање Обрен, додајући податак да је један број заробљеника спроведен у ужички затвор (зна се да је било после рата неколико места у околини Ужица где су стрељани, а ова места су годинама биле црне тачке на којима није било дозвољено извођење грађевинских радова) и само је један од њих стотину преживео. Он је Обреновом оцу почетком педесетих посведочио да су сви из његове групе на свиреп начин поубијани, а један од џелата који је учествовао у ликвидирању младих четника над јамом Церова, после тога одселио се у Банат, тамо је и умро, посведочио је на крају своје приче Обрен Ђекић.

Пећина Церова налази се на тромеђи златиборских села Мушвета, Мачката и Криве Реке. Она је неистражена, а спелеолози знају да постоји још један улаз и да поред дворане у којој су нађени људски скелети, пећина има још два подземна крака. Дворана пећине богата је кречњачким накитима, а чајетинска општина има план да се до краја истражи ова пећина, тако да ће спелеолози поново сићи у јаму, и ако буде могуће пребројати жртве. Наш саговорник, Мирко Ћелић, рекао нам је, првог новембарског викенда поново ће са својим колегама спелеолозима из Београда, силазити у јаму Церова, а оно што ново открије, пренећемо читаоцима „Слободе“. Извеснији ће бити подаци о броју ликвидираних четника, али и истраживање ће се наставити, како би се тачно утврдило да ли постоји још једна масовна гробница, за коју старији Златиборци верују да постоји.

Димитрије Мирко Ћелић има 34 године, дипломирао је на Ликовној академији Српске православне цркве на смеру фрескописања.