ЖЕНИДБА МИЉЕНОВИЋ МИЋАНА

Соко сиви шири своја крила
Послушајте моја браћо мила
Да вам пјесму од истине кажем
Коју овдје у редове слажем
Какво се је чудо догодило
Испричаћу све како је било
Фебруара половином зиме
Баш педесет четврте године
Бијаше то у мјесту Вељуну
Покрај цесте која води Слуњу
А код куће Миљеновић Кате
Млинарица сви је добро знате
Тко не знаде пјесма ће му рећи
Истина се не може избјећи
Сваком ће се ставити на знање
Она има кућу и имање
Добре њиве своју поткућницу
У Корани добру воденицу
Није шала газдарица права
Само оста без својега пара
Милутина вјернога јој друга
За којим је стално мори туга
Милутин је изгубио оца
Целе куће доброг стараоца
Мојсија је њему име било
Народ га је са Мојом називо
Бјеше човјек да му нема пара
Знала су га четири котара
Отац и син једног истог дана
Љутије су допаднули рана
У Благају живот изгубише
Црној земљи тјела положише
Пали јесу од усташке руке
Зато тешке наступише муке
Кућа се је у црно завила
Крсна се је свјећа угасила
Остадоше двије удовице
Са четверо нејаке дјечице
Храни Ката четверо дјечице
Уз припомоћ своје свекрвице
Са три кћери и једнога сина
Материна нада најмилија
Син Михајло име имађаше
Од милости Мићаном га зваше
Све три мајка кћери поудала
Свакој мираз и отправак дала
Најстарија слабе среће била
Код мајке се натраг повратила
Сада јој је Ана десна рука
Јер јој доста прикратила мука
Много јој је од помоћи била
Господарство са њоме водила
Нека прича који како хоће
Многе су се свладале тешкоће
Обавезе и порези разни
Јоште бјеше подвргнута казни
Свему би се одољело лако
А самоћи не може никако
Посјед велик мало радне снаге
Тко ће ове побољшати дане
На то Ката сама себи вели
Боже мили ти помози мени
Зашто имам свог јединог сина
И чему сам њега одхранила
Ја ћу њега младог оженити
Морам себи ја снаху добити
Он имаде деветнајест љета
Још ћу мало пропитати свјета
Гдје имаде дјевојка ваљана
А коју су и отац и нана
За удају ваљано спремили
И поступку добром научили
Како не би ја постидна била
Већ да би се њоме поносила
Тада Ката зовну свога сина
Слушај Мићо надо материна
Нас је мало а самоћа клета
Пратиће нас и овога љета
Хајде сине да те оженимо
Наше патње мало прикратимо
Прошао си зборове и сјела
Да ли има негдје добра дјева
Коју би и мого оженити
Вјерну љубу за себе добити
Сада сине казуј мајци живо
Да ти не би учинила криво
На то сине мајци одговара
Слушај мајко Божијег ти дара
И још нама најмилијег дана
Крсне славе светога Јована
Што ти данас твој јединац вели
Ја ни једне друге узо не би
Само кћерку од онога птића
По имену Ловрића Милића
Цвијановић Брдо јој је село
Моје срце било би весело
Ако би је за себе добио
И њоме се младом оженио
Друге нећу па ма чија била
То ти кажем моја мајко мила
Сада мајко ради даље сама
И упитај којега би дана
Могли наше просце упутити
Ако би је могли испросити
Оде упит до цурина двора
Њеног оца ког се питат мора
Тачно њему приказати стање
Које момак имаде имање
Нешто му је и самом познато
Треба одмах одговорит на то
Јоште Ката у поруци вели
Почуј мене ти бриге не бери
Ми можемо пријатељи бити
Нашу дјецу добро опскрбити
Можеш одмах пружити ми руку
Јер два витла на Корани туку
Боље згоде у цјеломе свјету
Нећеш наћи својему дјетету
Кад је Милић рјечи разумио
Са браћом је вјеће учинио
Браћо моја ти Нина и Лазо
Ја би вама нешто важно казо
Богданки се просци понудили
И њезину руку затражили
Бијаше их већ до сада доста
Само један побједником оста
Имање му најбоље се пише
Од свих досад што се пријавише
Кућа му је на самоме друму
Испод оне школе у Вељуну
То је унук честитог старине
Миљеновић покојног Мојсије
Мислим да је и вама познато
Шта ми браћо ви кажете на то
Да ја чујем и ваше мишљење
Више људи зрелије суђење
Сви се редом са тиме сложише
И понуду ову прихватише
Мало време постојало било
Младожења порадио живо
С просцима се својим упутио
И дјевојку себи испросио
Вратише се накићени просци
А дјевојки јабука и новци
По народном нашем обичају
Овакови дарови се дају
По томе се може оцјенити
Да ће момак дјевојку добити
Сада почуј шта се даље пише
Када срце за срцем уздише
Треба хитно купити сватове
Да дјевојка промјени дворове
Иду гласи на четири стране
Покрајине наше одабране
Да је Мићан дјеву испросио
И вјернога друга задобио
Свој родбини бјеле књиге пише
Чујте мене нема шале више
Дјевојку сам добру испросио
Радо би је ја кући водио
У недјељу која прва дође
Нека сваки до мог дома пође
Да весело и сложно кренемо
Понедељак да је доведемо
Сакупи се петнаест сватова
Као јато сивих соколова
То су људи да им нема пара
Из Војнићког и Слуњског котара
А који то соколови бише
Што се тако брзо сакупише
Нећу жалит труда ни времена
Описаћу њихова имена
Сада редом како пјесма каже
Ту бијаше Миљеновић Драже
Пиља Марко и Маслићу Станко
Дудуковић Тодор и Душане
Млади момци без икоје мане
Сикирица Перо и Гојчина
Сикиричка роди их долина
Јоште слушај даље ово коло
Још бијаше Михајловић Лојо
Гојсовићу млађани Васане
И до њега Антићу Јоване
Из Лаповца Вујичићу Ђуро
Са Вељуна Миљеновић Ђуко
Те из Глине Косјеру Никола
И он бјеше из нашега кола
Затим куме Мирић Радојица
Цијелога друштва перјаница
А који нам још петнајести бише
За њега се ова пјесма пише
То нам јесте млађани Мићане
Син јединац своје миле нане
Са нама је једна женска била
Од Мићана Ана сестра мила
Када смо се бројно сакупили
Вечеру смо добру учинили
Рујнога се вина накитисмо
И улоге наше подјелисмо
Кад је било близу пола ноћи
Вишњи Боже буди у помоћи
Завришташе коњи назобани
Запјеваше људи угријани
Ништа љепше ни милијег нема
Кад се момак по дјевојку спрема
Пјесма јечи бију пушке љуте
Далеке смо превалили путе
Кад стигосмо пред цурине дворе
Боже мили чуда и покоре
Ту зетови своје учинише
Преко врата копља укрстише
Од свилених својије барјака
Шта се може наода је така
Ту се разне изводише шале
Дочека нас Ракинић Милане
Кад зетови уздарје добише
Онда нам се врата отворише
Сватови се редом претстављаше
И за столом мјеста узимаше
Само не би ни пића ни јела
Док дјевојка није доведена
Кад дјевојку к нама доведоше
Ту нас редом свију угостише
Настави се пјесма и весеље
Што потраје до зорице бјеле
Када дође пребијела зора
Промјена се извршити мора
Одведоше дјевојку у собу
И на њози промјенише робу
Тада бјеше као бјела вила
Вјенац цвјећа на главу ставила
То је дарак њене заовице
Од Мићана рођене сестрице
Фришком водом сватове послужи
И тиме нас невјеста задужи
Сватови се пред кућом умише
Хладном водом лице освјежише
Сви смо редом снаху даровали
Сваки даде неки дарак мали
Неко мање а неко и више
Кућна чељад на ноге скочише
Послужују свате и званице
Разна јела љуте ракијице
Да би стране подворили људе
Сви се труде да што љепше буде
Педесет сам напунио љета
Ја бољега још не видје свјета
Љепше слоге бољег поштовања
Као да их једна роди нана
Три су брата скором остарили
На диобу нису ни мислили
У пријатној овој атмосфери
Прошао је брзо данак бјели
Кад по подне једна ура бише
Тада свати редом говорише
За полазак ближи нам се време
У два сата треба да се крене
Потом своје прихватише чаше
И народну пјесму запјеваше
Сунце жарко са истока грани
Код мајке су најмилији дани
На то Бојка рони горке сузе
Каква сила њу од мајке узе
Што је води из очева двора
Пуста судба и тако се мора
Сватове је редом даривала
И свакоме вежен ручник дала
Лепе даре свати прихватише
Новчано је зато наградише
Ђувегију сва женска родбина
Даривала разним поклонима
Шта су робе на њег набацали
Једва смо га младог препознали
Он се њима ваљано одужи
И новчани свакој дарак пружи
Време иде два се сата ближе
А потом се стари свате диже
Здравицу је одржао лепу
Многе сузе низ образе теку
Свима редом сватовима вели
Послушајте соколови бели
Старјешинство ви сте мени дали
Једногласно мене изабрали
Зато на вас свију апелујем
Што ја кажем треба да се чује
Време дође да се ићи мора
Из овога дјевојчиног двора
Ми са собом дјевојку водимо
Зато пазте паметни будимо
Да се нешто не би догодило
Што би коме криво учинило
Завршујућ ту своју здравицу
Обрати се од дјевојке стрицу
О честити куће господаре
Благослови ово нам чељаде
Стриц синовку лепо благосиља
Сузе теку од великог миља
А и отац свој благослов дјели
И поучно својој кћерки вели
Буди добра моја кћери мила
Од тога ти зависи судбина
Јоште једна здравица је пала
Од кума им Ловрића Стевана
Он пожели добро младенцима
Сретна пута свима сватовима
Од званица дара покупио
Целу своту куми поклонио
Кад куцнуше по подне два сата
Широм нам се отворише врата
Сви говоре сада треба ићи
Да би могли до Вељуна стићи
За свјетлости и бијела дана
Да нас не би преварила тама
Тада добре коње изведоше
Под саоне исте упрегоше
Звона туку праште пушке љуте
Како ћемо путовати путе
Коњи гојни као горске виле
Кочијаши притежу дизгине
Свакоме су коњи окићени
Наједанпут све се зашарени
Ту бијаше боје свакојаке
Помјешане од папирне траке
А да видиш Антића Јована
И његова два бијесна ждрала
На задње се ноге исправили
И главе су небу окренули
Педесет сам напунио љета
И много сам проходио свјета
Само овог још не видје друже
Да се коњи са две ноге служе
Јоште Јово у саоне своје
Младенаца стави обадвоје
Са свима се редом опростисмо
И останак сретан пожелисмо
А и они нама сретна пута
Само не знам каква би то рука
Ово наше друштво сачувала
Да се неком не догоди квара
Пуче пушка сад се на пут креће
Ником срце мировати неће
Крену Јово преко поља равна
Као муња преко неба сјајна
А за њиме троје саонице
Као хитре преко поља птице
Одведосмо лијепу Богданку
Расплакасмо и оца и мајку
И осталу редом фамилију
Присилисмо нека сузе лију
Збогом остај ти кућо Ловрића
Данас оста без једнога птића
Пушке туку а пјесма се ори
Сретно иду кићени сватови
На стотине народа је било
Покрај пута што је дочекиво
Да погледа поворку шарену
И да види дјеву испрошену
Многима смо напојнице дали
Који су се с нама сусретали
Кад стигосмо право до Вељуна
Ту је мала наступила буна
Неће Јово пред кућу да сврати
Већ настави даље путовати
Тјера право доље до крижања
До пред кућу Гвоздића Светана
Остали га у том путу следе
Ту се деси један малер мали
Сикирица саоне превали
Таки се је случај догодио
Иако је Перо трезан био
Пошто ником ништа није било
Сви се скупа повратисмо живо
Са крижања јуре коњи врани
А пред кућом уставише сами
Ту се пјесма на све стране ори
Сретно стижу кићени сватови
Бјело платно жене донесоше
Преко њега снаху уведоше
Многи своја мјеста заузеше
А зетови шалу отпочеше
Шта им можеш за њих нема праве
Многе коке погубише главе
Посље тога вечера се ствара
Кум покупи од сватова дара
Ево кумо што сам прибавио
Прими дарак што сам сакупио
Настави се пјесма и весеље
Многе су се испуниле жеље
Коло игра хармоника свира
А тамбура у срце нас дира
Младеж плеше старадија пије
Мало фали што сузе не лије
Многи куну своје старе кости
Неко жали преране младости
А шта можеш томе нема лека
Ником младост не траје довјека
Од весеља и силнога плеса
Сва се кућа из темеља стреса
То потраје до ситних урица
Докле бије на тамбури жица
Кум је дужност извршио своју
И младенце савео у собу
Па је ово завршено славље
Да Бог даде младенцима здравље
И осталим што присутни бише
Те пјеснику који пјесму пише.


ДРАГИЋ МИЉЕНОВИЋ
Купленско 30
Војнић