БИТКА ЗА КАСАРНУ ЛОГОРИШТЕ 1991.

Карловац је током мирнодопског периода био "највојничкији" град у СФРЈ. У њему су били делови Команде 5. војне области, и њој директно подчињена 580. артиљеријска бригада, Инжињеријски школски центар ЈНА и бројне јединице 13. Ријечког и 10. Загребачког корпуса. Наведене јединице су биле размештене у 4 касарне и у бројним мањим објектима. У највећој и најзначајнијој касарни "Стјепан Милашиновић-Шиљо" у карловачком приградском насељу Логориште налазила се опрема и техника 8. пролетерске моторизоване бригаде, 471. мешовите противоклопне бригаде, оклопни батаљони 8. и 236. моторизоване бригаде (главнина у Госпићу), мањи делови 580. артиљеријске бригаде, као и око 200 тона хране и горива из задужења 944. позадинске базе. У периоду од лета 1990. до марта 1991. на тој локацији био је и механизовани батаљон 4. оклопне бригаде из Јастребарског, који је затим ангажован у Лици. Међутим како су то биле углавном јединице Р класификације у касарни је био веома мали број војника тек довољан за основно обезбеђење објеката и технике.

Објекти касарне су због околног окружења били јако непогодни за дуготрајну одбрану. Северно од саме касарне пружа се насеље Логориште, којим води правац према Карловцу и Турањском мосту преко реке Коране. Поменута река тече североисточно и источно у односу на касарну, а насеље Турањ са друге стране реке је пружало одличне услове за осматрање и дејство по брањеним објектима. Јужно у непосредној близини је насеље Белајске Пољице којим је водио један од могућих праваца за извлачење, а западно касарну је надвисивала узвисина Виница са које је било релативно лако дејствовати по прилазним путевима. Већина могућих евакуционих праваца протезали су се преко брежуљкастог земљишта, уских путева или кроз насељене зоне, што је знатно каналисало правце кретања и маневар тенкова. Током лета 1991. у складу са развојем југословенске кризе предузете су бројне мере за одбрану објекта, постављена су минска поља и изграђени заклони, уз систематско појачање људства.

Кризни штаб града Карловца наредио је још 21. августа 1991. припреме за блокаду свих касарни ЈНА у граду и око њега, мада су тензије и инцидентна атмосфера већ владали дуже време. Делимична блокада је прерасла у општу 12. септембра, када је то учињено и на целој територији Хрватске након наредбе врховних власти. Где је ситуација дозвољавала извршени су и напади па су бројне касарне ЈНА до краја месеца освојене или су се предале. Основна јединица која је вршила блокаду касарне у Логоришту била је 110. бригада ЗНГ-а, која је основана 28. јуна 1991. У почетном периоду ова јединица је махом имала лако оружје, а након пада првих касарни у састав прима и тежу технику, између осталога и један тенк Т-55. У тренутку почетка сукоба још увек није била формацијски попуњена и са слабом организацијом.

У Логоришту до ескалације сукоба долази 19. септембра, а два дана касније припадници хрватске специјалне јединице полиције извршили су масакр над 13 резервиста ЈНА на Коранском мосту у карловачком насељу Раковац. Задатак деблокирања карловачких касарни добија ОГ-1 (Оперативна група) ЈНА чије су јединице биле на простору Баније и Кордуна. У периоду од 4. до 8. октобра ова групација ЈНА избија на десну обалу Купе и делимично Коране, те прелази у одбрану. За извлачење јединица из Логоришта нужно је било контролисати у потпуности десну обалу Коране, нарочито насеље Турањ из кога је дејствовано по касарни. Основна јединица ОГ-1 169. моторизована бригада из Лознице је дезорганизована и пред распадом, а одреди ТО недовољни за продужетак напада. У међувремену неке од касарни у граду су освојене. За наставак операције из Зајечара је упућена знатно поузданија 9. моторизована бригада, под командом потпуковника Моме Момчиловића, која на подручје Кордуна долази 13. октобра. Основни задатак је уз помоћ одреда ТО из Војнића деблокирати касарну у Логоришту. У касарни је било блокирано: 64 припадника ЈНА, 25 тенкова Т-55, 15 тенкова Т-34, 25 борбених возила, 36 артиљеријских оруђа, 100 камиона.

За сва та средства требало је обезбедити акумулаторе, киселину за акумулаторе и много тога још с обзиром на то да су сва та средства била Р класификације. У периоду од 22. октобра до 4. новембра сва су та средства обезбеђена, а преко реке Коране, из смера села Гољаки, за 13 ноћи, и кроз направљен пролаз у минском пољу, чамцима и делимично газом војника увлачена су у опкољену касарну.

У касарну је ушло и 450 припадника 9. моторизоване бригаде, возача тенкова, нишанџија и возача моторних возила, као и стотинак припадника Територијалне одбране из Војнића (Скрадска и Косијерска чета). Возачи тенкова, нишанџије, возачи борбених возила, сви су они били војници ЈНА на одслужењу војног рока. Хрватска страна уопште није приметила улазак нових снага у опкољену касарну ЈНА.

Пробој почиње 4. новембра 1991. у 8.40 сати ујутро након снажне артиљеријске припреме из рејона Слуњских брда на десној обали Коране и из саме касарне. После почетног успеха и пробоја неколико тенкова у близину Турањског моста, прва два тенка су погодили припадници 110. бригаде ЗНГ-а и остатак колоне је стао. Погинуло је пет војника ЈНА и после јаког отпора ЗНГ-а колона ЈНА се под борбом вратила у касарну. Битка за касарну се наставља, припадници ЗНГ покушавају да уђу у касарну.

Команда касарне анализира узроке почетног неуспеха. Уочено је да није било узајамне подршке пешадије и тенкова. Тенкови су били изложени ватри са свих страна кроз насељено место и без подршке пешадије ЈНА, уз недовољно борбено искуство свих учесника и неадекватно командовање на нижим нивоима. Током кишовите ноћи између 4. и 5. новембра у касарну је убачена, под борбом, чета војника ЈНА, с циљем да се подрже тенкови.

Нови пробој почео је 6. новембра 1991. главним правцем Логориште - Белајске Пољице - Малићи, где је и положен понтонски мост ради преласка на десну обалу Коране. Малим делом снага демонстративно се кренуло према Турањском мосту и тако противник није обраћао пажњу на правац извлачења главних снага.

Уз јаку артиљеријску подршку, јединице ЈНА крећу путем дугим 16 километара кроз распоред јединица ЗНГ. Узајамном подршком пешадије и тенкова пут је пређен под борбом за пет сати и око 11 сати преко постављеног понтонског моста колона ЈНА почела је да прелази Корану. Изненађење је било потпуно. Хрватске снаге, 110, 129, 137. и 2. бригада ЗНГ-а су биле пренеражене.

Нису очекивали да ће пробој кренути овим правцем, јер на том правцу није било моста. О томе да ЈНА постави понтонски мост на Корани код села Малићи нису размишљали. Евакуисане јединице упућене су у Војнић. Из касарне је деблокирано: 23 тенка Т-55, девет тенкова Т-34, тенк носач моста, тенк за извлачење, 13 борбених возила, 16 артиљеријских оруђа и 50 камиона. У тешко оштећеној, сада празној касарни су многи објекти горели и сада је била под ватром ЈНА, што је ометало покушаје извлачења преостале технике и осталог.

Колона ЈНА дуга неколико километара под борбом се извлачила кроз непријатељски распоред дуг 16 километара. Акција извлачења је реализована уз губитке од 26 мртвих и 67 рањених војника.

Укупно гледано, успех за обе стране је био половичан. ЈНА је у сложеним околностима евакуисала људство и део технике из окружене касарне, али је значајан део средстава остао. Хрватска страна није испунила основни циљ да освоји комплетну касарну односно да спречи евакуацију и уништи снаге које су продрле, али је на крају ипак дошла до вредног плена, те ослободила снаге које су вршиле блокаду за неке друге задатке. Са стручне стране свакако треба истаћи да су успешним маневрисањем тенковске јединице и брзим променама тежишта напада створени услови за извлачење људи и средстава из објеката који су били непогодни за дуготрајну одбрану и са терена који је знатно ограничавао употребу ОМЈ.