БОЈ НА ЉУБИЋУ 1815.

Једноипомесечне борбе, вођене у Чачку и околини од 27. априла до 10. јуна 1815. године биле су пресудне за судбину Другог српског устанка под вођством кнеза Милоша Обреновића.

Четири дана после подизања устанка против Турака на народном сабору у Такову 23. априла, око 700 устаника напало је на турску посаду у Чачку и успело да освоји варош осим шанца око џамије у центру вароши који је бранило око 600 Турака. Будући да није могла освојити шанац, устаничка војска повукла се на брдо Љубић, око километар и по северно од Чачка, изнад леве обале Западне Мораве, која протиче између овога брда и града, и почела да се на њему утврђује. У помоћ је пристигао Јован Добрача са 500 Гружана и војвода Милић Дринчић са 200 људи. Београдски везир Сулејман-паша Скопљак послао је због устаничког напада на Чачак свога заменика Имшир-пашу са 3.500 војника да устанак по сваку цену угуши у самом зачетку. У потрази за Милошем Обреновићем и главнином устаничких снага, Имшир-паша је кренуо преко Рудника и Бруснице ка Чачку, у намери да смелим продором у унутрашњост Србије деморалише устанике и да војном снагом угуши устанак. Милош Обреновић је ишао за овом колоном на извесном одстојању, не нападајући је, јер није имао довољно снага.

Кад је 6. маја дошао у Чачак, Имшир-паша се нашао опкољен са свих страна, усред усталог народа. Сместио је своје снаге по шанчевима којима су били окружени беговски конаци и џамија. Турци су, осим постојећег, изградили још један шанац. На Љубићу је било око 1.500 устаника (од тога 200 коњаника). Ту су се налазили Јован Добрача, Милић Дринчић, Никола Луњевица, Јован Мићић, Рака Левајац и остале српске старешине. Команданти ове војске били су Милошев брат Јован Обреновић и Лазар Мутап. Шанац Јована Обреновића је проширен и саграђен један нови.

Стигавши на Љубић, Милош је наредио учвршћивање тамошњих шанчева побијањем дебелог храстовог прошћа преплетеног прућем и постављањем грања испред шанчева, што је било завршено већ прве ноћи по Милошевом доласку. Сутрадан, 8. маја су Турци уз таламбасе и вику извршили силан напад али су се устаници одржали на положајима и нанели Турцима знатне губитке. Ускоро је Имшир-паши стигао у помоћ паша Врањалија са око 1.500 војника и још неки турски команданти из јужних крајева, што је за неколико хиљада војника повећало турску војску под Љубићем. Међутим, у првом нападу Врањалија је тешко рањен али су турски напади на Љубић понављани сваког дана. Одбијани од Срба, Турци су се повлачили преко Мораве у Чачак.

И устаницима је стизала помоћ, која је одмах распоређивана по положајима. Стизали су Гружани, ужички Црногорци (кнежина Црна Гора у Ужичкој нахији), Драгачевци. Са Јасеничанима је стигао и Танаско Рајић, с великим ратним искуством. На Љубићу је постао капетан у војсци.

Сазнавши да Турци, долазећи из Београда, започињу оштре нападе на Ваљевску и Шабачку нахију, Милош је за кратко напустио Љубић и отишао на Палеж на Сави. Освојивши Палеж (први освојени град у Другом устанку), устаници су поред другог запленили и топ. Топ је био први устанички топ у овом устанку. Ослобођењем Палежа устаници су успоставили везе са емиграцијом у Аустрији. Многи устаници одбегли 1813. враћали су се у Србију и придруживали борби против Турака. Уследили су успеси код Ваљева, док је Молер мотрио на Турке у Сребреници.

Када се вратио на Љубић, Милош је одушевљено дочекан. Коњица и топови изазивали су усхићење и уливали веру у победу. И Имшир-паши су стигла нова појачања из Сјенице и Новог Пазара, као и појачање из лесковачког краја. Арнаути који су пристигли својим испадом из Чачка напали су збегове српских жена и деце у Овчарско-кабларској клисури.

На саветовању старешина Милош Обреновић је извршио нови распоред снага а команду над шанчевима поверио устаничком капетану Танаску Рајићу. Истовремено, Рајић је био и командант над топовима. Доњи шанчеви стављени су под команду Јована Добраче. Срби су уз помоћ топова уз велико изненађење Турака да гола раја има топове - потисли Турке и сатерали их у шанац око џамије, али је овај опет остао неосвојив. После овога устаници направе нове шанчеве ниже од Љубића, под брдом, ближе Морави. У ове шанчеве оде већина војске а на брду остану само страже крај хране и муниције. Општи турски напад почео је у јутарњим часовима 6. јуна. Јаким коњичким снагама Турци почну опкољавати Љубић. Десним крилом пређу Мораву у правцу села Коњевића, а левим у правцу Трбушана, изнад Чачка. Ове снаге су имале задатак да опколе Љубић и нападну устанике с леђа, док главне турске пешадијске снаге врше фронтални напад на српске шанчеве истурене до близу Мораве. Устаници су у сусрет турској коњици избацили своје коњанике и између њих је дошло до борбе, у којој су српски коњаници присиљени на повлачење. Главнина турских снага, пешадија, прешавши Мораву, изврши жесток напад на предњи крај српске одбране, што доведе до паничног повлачења. Сада опколе Добрачин шанац, из кога су трпели велике губитке. Потом почну јуришати на задњи шанац, где се налазио Рајић с топовима. И овде дође до велике пометње јер они који су се повлачили са обала Мораве и из поља, улетали су у Рајићев шанац и, отварајући врата, излазили и хватали положаје по околним шумама. У ствари, кроз шанчеве Танаска Рајића повукла се војска и Рајић, на крају, остаје сам са топовима. Кад су Турци сасвим продрли у шанчеве где се Танаско Рајић налазио, престао је да командује паљбом и узвикнуо: "Ових топова не остављам док ме Турци свега не исеку!" Опкорачио је један топ и опалио своје пиштоље убивши два Турчина, пре него што су га Турци опколили и сасекли.

Међутим, устаници у доњем шанцу још дају отпор. Видећи шта се дешава око шанчева, кнез Милош Обреновић је наредио Дринчићу да са коњицом њих двојица заједно нападну Турке у пољу крај Мораве. Милош и Дринчић су се сјурили у поље, на коме је настала општа кланица. Турцима је стигло појачање, тако да је њихова војска прекрила поље.

Због тога је Дринчић трубом наредио повлачење. Повукли су се на Љубић. Турци су их неко време прогонили, а онда престали. Стигавши у Добрачин шанац, Милош и Дринчић почели су да поново окупљају устанике.

Устаници се почеше окупљати. Опкољени у доњем шанцу давали су отпор читавог дана. Книћанин Васо Томић, који се налазио у шанцу најближем Турцима, у предвечерје тога дана убио је главног турског заповедника, Имшир-пашу, у часу када је на коњу прелазио Мораву. Погођен пушчаним танетом у врат, паша се стропоштао у реку. После страховитих губитака, на крају се Турци повуку у Чачак са заплењеним топовима.

Погибија Имшир-пашина иако незапажена током борби касније је имала значајан психолошки ефекат на обе зараћене стране као и на сам исход саме битке.

Турску војску је обузела паника у тренутку када су чули за погибију Имшир-пашину. Страх од побуњене раје и у осталим крајевима навео их је да одустану од повратка у Београд. Вест о турској паници је ноћу уочи 10. јуна донела робиња Танкосава Јанковић из Зеока која је успела да побегне из логора турске војске. Те ноћи Турци се, тихо и неопажено, стану извлачити из Чачка преко планине Јелице према Сјеници. Устаници се устреме за њима преко Јелице и сустигну их у селу Ртарима. После двочасовне борбе, Срби им нанесу велике губитке, поврате своје топове и узму велики плен. Многе Турке, без оружја и опреме, устаници су гонили и убијали све до Краварице. Заробљене турске жене и децу Милош упути Турцима у Ужице с писмом: "Ево вам шаљем ваше робље... јер нисам пошао да робим... Ја сам устао само слободу за све да тражим". Упутио им је и рањенике, које су видари превили. Увече, у Ртарима, извршена је смотра српске војске и њеног новог наоружања, а на челу победничке војске вучени су топови на којима је погинуо Танаско Рајић.

Победа Срба код Чачка била је велики морални подстицај за даље борбе. Бој на Љубићу решио је судбину Другог српског устанка и отворио пут слободи.