БИТКА НА МИШАРУ

Битка на Мишару је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске под командом Сулејман-паше Скопљака, на брду Мишар код Шапца 13. августа 1806. године. Ова битка је највећа победа српских устаника за време Првог српског устанка и највећа и најзначајнија српска битка после Косовског боја.

Треће године устанка, султан је послао на устанике велику војску из правца Румелије и Босне. Припреме су биле готове још крајем пролећа, а војске су биле бројне и добро наоружане.

Карађорђе је желео да склопи мир с Турском, и послао Петра Ичка на преговоре у Цариград.

Међутим, турска војска је прешла у напад, и то са три стране: од Видина, Ниша и са Дрине. Укупно је на сва три правца било око 40.000 турских војника.

Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, Турци из Босне, предвођени замеником босанског везира Сулејман-пашом Скопљаком те Синан-пашом Сијерчићем из Горажда и Хасан-пашом бањалучким су продрли преко Мачве до Шапца и потиснули устанике до ушћа реке Вукодраже у Саву. Истовремено, један јачи одред Турака под командом сребреничког ајана Салих Хаџи-бега је кренуо према Ваљевској нахији.

Турски план је био да се колона у Палежу споји са главнином која би из Шапца требала да настави ка Београду. Јаков Ненадовић је известио Карађорђа о нападу и затражио помоћ. Карађорђе му је поручио да што дуже задржава Турке, док он не стигне, пошто победи Турке на Делиграду. Јаковљев синовац Прота Матеја Ненадовић је задржао Турке, преговорима у Босни. Када је заменик босанског везира са војском стигао до Шапца, Карађорђе је већ победио на Морави и кренуо је у Подриње. Брзо је стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева.

Главнина српске војске под командом Милоша Обреновића тада је прихватила борбу са Салих Хаџи-бегом. Карађорђе је са остатком војске био у околини Шапца 9. августа. Набусити босански Турци упорно су кидисали на српска упоришта тако да је устаничка војска и даље била у смртној опасности. Вожд је због тога наредио да се на источној страни Шапца, на пољу Мишару, подигне одбрамбени шанац. Сваки је војник за заштиту шанца морао прибавити три даске (проштаца). Док је подизан шанац, Лазар Мутап и Петар Јокић су заустављали турске нападе. Следећег дана Турке је заустављала српска коњица, а потом је завладало дводневно затишје током кога су вршене припреме за одсудну битку.

У мишарском редуту - шанцу - подигнутом за само 24 часа, налазила се главнина српских снага - 10.000 пешака, а покретна маневарска јединица коњице јачине 2.000 људи - склоњена је у шуму између села Јеленче и Жабара. Коњаници су били подељени у две групе. На челу једног крила је био Лука Лазаревић, а на челу другог су били Прота Матеја Ненадовић и Лазар Мутап.

Мишарски редут био је правоугаоног облика, 120 x 110 метара. Фортификацијски радови изведени су професионално. Ровови којима је опкољен били су дубоки и широки по три метра. По ивицама су постављене бркљаче - оштре гране дрвећа из околних шума. У самим рововима пободено је заоштрено коље. На угловима шанца саграђене су табле за топове, а споља, према рогљевима, засеци - оборено дрвеће, дужине 5 до 7 метара, гранама окренутим у правцу очекиваног противника, те вучје ("курјачке") јаме - прикривене рупе с оштрим кољем пободеним на дну. Цео унутрашњи нагиб грудобрана и топовске табле обложени су плетивима и лесама, а на унутрашњем делу грудобрана налазио се банкет - платформа тако удешена да су борци могли стојати у два реда и несметано једни од других пуцати и међусобно се штитити. У самом шанцу саграђене су под земљом земунице и скровишта, у које је смештена муниција и резервно људство. Такође су изграђене и две велике земунице за прихватање и превијање рањеника. Цео шанац је изукрштан уздужним и попречним саобраћајницама, дубоким два метра, кроз које се слободно могло кретати. Сам грудобран иза рова појачан је храстовим прошћем, да непријатељ, и ако савлада спољне препреке, не може продрети унутра.

Турци су располагали са 20.000 пешака, што је гарантовало скоро двоструку надмоћ. Због тога су били толико уверени у своју победу да је њихов командант Сулејман-паша Скопљак позвао Аустријанце да на другој обали Саве саграде осматрачницу са које ће посматрати бој. Посматрали су... и имали су шта да виде.

У раним јутарњим часовима, 13. августа, Карађорђе је дозволио да се одслужи јутарња молитва. Међу војницима је владао потпуни ред и дисциплина. Српској војсци залеглој у шанчевима указала се непрегледна маса босанских Турака, који су наилазили из правца Шапца, ваљајући се пољем према Мишару. Одједном се та силна војска зауставила. У гробној тишини молила се Алаху. Затим је наставила са наступањем. Онда се поново зауставила. Опет су се војници молили. Па још једном.

У српском утврђењу настало је комешање: беспрекорна дисциплина непријатељских војника готово је унела панику међу српске борце. Неки пешаци су побегли с грудобрана. Но, Карађорђе их је, претећи сабљом, враћао на њихове положаје.

Утом су се Турци зауставили. Сулејман-паша, поучен искуством из претходног боја, када је у јуришу напао на још недовољно утврђене Србе, није хтео да начини исту грешку која га је коштала животе читавих стројева војника. Ван домашаја пушака одлучио је да припреми топове. У међувремену, упутио је једног осматрача у српску позадину да уговореним знацима тобџијама показује на места где пада ђулад. Случај је хтео да је тог осматрача неки млади Урош, оштра ока, одмах уочио, нанишанио право у главу и усмртио га пре него што је пао с бреста из чије је крошње осматрао и јављао. На тај пуцањ Карађорђе је, вадећи пиштољ из појаса, пискавим гласом цикнуо као преломљена сабља:

"Ко је то, по души га пасјој? Овамо ми га доведите!"

"Не, господару, ако Бога знаш!" у један глас је узвикнуло неколико војвода, гледајући Турчина како пада с гране на грану бреста.

Угледао га је и Карађорђе, па ће доста мирно:

"Срећа твоја, момче, што си га тако добро погодио."

Рекавши то, Карађорђе је вратио пиштољ за појас. "Добар знак, господару", умесно су прокоментарисали неки војници.

Пуцњава турских топова из дубље позадине, и са левог крила нападног поретка, није престајала. На срећу, била је непрецизна. Поготово када тобџије нису имале обавештења о погоцима. Уследио је напад пешадије, која је наступала у линијском поретку, густим масама.

Српска пешадија и даље је држала запете пушке, чекајући Карађорђев знак. Старешине српске војске јуриле су дуж стројева српских војника, говорећи им да буду мирни и присебни те да, на Карађорђев знак, добро
нишане и погађају. Утом су Турци доспели на домет пушке. Карађорђева "крџалинка", позната и по томе што никад не промашује, прва је планула, и одмах за њом хиљаде других српских пушака, покосивши истурене турске редове. То није збунило нападаче. Навалили су целом својом војском на шанац. Иако су имали само четири топа, једну хаубицу и једну кумбару, устаници су синхронизовано деловали из њих, и уз убитачну паљбу из пушака и кубура наносили су Турцима на отвореном велике губитке.

Паше и остале старешине турске војске, као без главе, јуриле су између редова својих војника, потежући на њих сабље и пиштоље и поново успостављајући нападну формацију, опет су их водили у јурише на српско утврђење.

Након што је први напад турске пешадије уз велике напоре одбијен, почео је други неустрашивим, фанатичним јуришем. Карађорђев шанац је био опкољен.

Сулејман-паша Скопљак већ је славио победу, када је Карађорђе, негде испред подне, проценивши ситуацију, дао знак до тада прикривеној српској коњици да крене у напад. Тако су Турци упали у Карађорђеву замку. Предвођена Луком Лазаревићем, Протом Матејом Ненадовићем, Симом Марковићем, Лазаром Мутапом и Петром Јокићем, српска коњица улетела је с леђа у најгушће турске редове. Све што се нашло на путу те немани смождено је, прегажено и са земљом сравњено. То је било изненађење, силовит удар на већ пренатегнуте нерве турске војске. Истовремено су се отворила врата редута и српска пешадија кренула је у противнапад. Ово је унело праву пометњу међу Турке.

Без обзира на успех овог изненадног противудара, Карађорђе је био свестан да је бројна надмоћ непријатеља и даље очигледна. Прекинуо је борбу у расутом строју и своје снаге поново повукао у редут. Деморалисани Турци предузели су још неколико млаких јуриша током којих је српска плотунска ватра десетковала њихове редове. Тек тада је уследио одлучан противудар који је довео до победе.

Битка је трајала од осам сати ујутро до око два попоподне и завршена потпуним турским поразом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су вест о томе послали у Беч. Срби су тријумфовали унаточ бројној надмоћи Турака захваљујући изузетној храбрости и вештини Карађорђа и његових команданата, војвода Луке Лазаревића, Милана и Милоша Обреновића, Јакова и Матеје Ненадовића, Цинцар Јанка Поповића, Стојана Чупића, Петра Молера, Лазара Мутапа, Симе Марковића, Милоша Поцерца и других. На попришту битке остало је између две и три хиљаде погинулих Турака. У мноштву изгинулих Турака били су и сви важнији турски заповедници, међу којима и Кулин-капетан (Мехмед-бег Куленовић), Синан-паша Сијерчић, дервентски капетан, Мехмед-бег Видајић из Зворника. Срби су дошли до великог плена - много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца. Још је важније то што је опасност која је непрестано претила из Босне отклоњена за неколико наредних година.

Турци су се повукли у логор код Шапца и утврдили се дубоким ровом. Одатле су под окриљем ноћи покушали да побегну у Босну, али су их пресрели Стојан Чупић и Милош Поцерац са 2.000 бораца и нанели им нове тешке губитке. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одело и коња.

После победа на Мишару и Делиграду, Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је ферманом дала опроштај Србима због устанка и одобрила Србима аутономију и установљење српског врховног кнеза с тим да Срби плаћају једном годишње царске дажбине у износу од 722.500 гроша.