ПРИЧА О ДОСИТЕЈУ

Пратња је пролазила кроз народ који је одавао последњу пошту умрлом. Између два реда постројених војника, са једне стране српских а са друге руских. Сандук је унет у стару Саборну цркву...

Звона су звонила...

У порти Саборне цркве сахрањен је највећи српски просветитељ тог доба, који је на драгоцен начин допринео стварању модерне српске државе.

На надгробној плочи уписано је "Овде леже његове српске кости. Он је љубио свој народ. Вечна му памјат".

Доситеј Обрадовић рођен је 72 године раније, почетком новембра 1739. године, у Чакову, у Банату.

Рођен је као Димитрије и рано је остао без родитеља. У Чакову стиче основе писмености, а познанство са једним старим, побожним Грком утиче да се ода религији и заволи грчки језик. Његову посвећеност калуђерском позиву не одобрава његов тетак-старатељ, па га шаље у Темишвар на изучавање заната. Па ипак, склон вишим идејама, Димитрије проналази духовни изазов у црквеним књигама, одбацује занатство и бежи у фрушкогорски манастир Хопово. Тада је имао 18 година.

У монаштву Димитрије добија име Доситеј. Ипак, после свега три године млади калуђер схвата да то није пут за којим је жудео, напушта Хопово и одлази у свет, чиме започињу његова четрдесетогодишња "странствовања".

Глад за знањем водиће га преко Балкана, кроз Малу Азију, Италију, Немачку, Француску, Велику Британију, Аустрију, Русију, а током живота ће говорити и писати на десетак страних језика.

Доситеј се упознаје са идејама и филозофијом европског просветитељства и рационализма, с временом одбацујући стеге традиционалног учења. У Турској, у Смирни, проводи две године, као ђак тада чувене школе Грка Јеротеја Дендрина. На Крфу усавршава грчки језик, књижевност и филозофију.

Трагајући за даљим знањима креће на запад и доспева у Венецију. После краћег задржавања у Венецији, стиже у Далмацију, постаје учитељ у селу Плавну, проповедник у Скрадину, бави се у Задру. У вечитом трагању за знањем, преко Трста стиже у Беч, у којем ће годинама изучавати немачки језик и културу. Затим стиже у Карловце, потом и Молдавију.

Интересантно је да је Доситеј монашку одежду скинуо тек у немачком граду Халеу, пре уписивања на тамошњи универзитет. Студије наставља у Лајпцигу, где почиње и да пише. Широко образован, устаје против верске искључивости и црквеног формализма критикујући све што је у супротности са изворним идејама хришћанства.

Његови први рукописни радови били су преводи или прераде популарних практично-моралних списа на новогрчком и италијанском језику. "Буквицу" - избор најлепших страница из Јована Златоустог, саставља за потребе своје ученице Јелене Симић из Книнског Косова. Доситеј је у ово време (1765. године) написао прву књигу на народном српском језику и тиме ударио темеље свом богатом и плодоносном књижевном раду.

Уследиле су "Христоитија", превод једног новогрчког дела, "Басне" - превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз Басне је Доситеј додавао своја значајна "наравоученија", као моралне коментаре. Своја главна и најбоља дела објављује од 1783. године, када штампа своје прво велико дело "Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића".

Као практичан мислилац и учитељ, науку и књижевност доживљава као средство да се код човека развије "человекољубије".

Доситејево образовање и његова бројна путовања достојни су дивљења, нарочито за ондашње прилике. Сусрети с другим земљама и културама одувек стварају нова гледишта, па су тако била драгоцена и за његову мисао и рад.

Први српски устанак затиче га у Трсту, и он по ослобођењу Београда заувек долази у Србију.

На Преображење 1807. године код београдске Шабачке капије на Сави мноштво света, неколико хиљада људи, жена и деце чека чувеног и ученог сународника, а с Калемегданске тврђаве грме почасни плотуни. На малој лађи велики Доситеј допловљава из Земуна доносећи нове идеје у запуштену Србију.

Уместо патријархалног схватања улоге жене, он тражи да се женска деца описмењују и образују као и мушкарци, како би боље одговорила својим дужностима: као кћери, супруге и мајке.

Интересантно је да је, осим идеја, књига и грандиозног општег образовања, Доситеј у Србију први донео и џак кромпира. Присутне војводе и свештенство нису имали поверење у ову прехрамбену новотарију, али је, срећом, то поверење у кромпир, боље речено у Доситеја, имао сам Карађорђе.

Ово је, наравно, било довољно и није требало више од две године да се кромпир заувек одомаћи на српској трпези. Случај са кромпиром осликава стање које је Доситеј затекао у Србији, у којој промовише верску толеранцију и преображај цркве према захтевима здравог разума.

Доситеј муњевито оснива у Београду Велику школу, а циљ своди на васпитање младих које сматра за ствар "најнужнију и најполезнију чловеку на свету".

Као Карађорђев саветник и члан Правитељствујушчег совјета постаје и "попечитељ просвештенија", тј. први министар просвете у Србији. Доситеј Обрадовић је упијао знање не би ли га попут завета оставио у наслеђе свом неписменом народу.

Карађорђе је после векова ропства Србима сабљом показао пут у слободу, а истовремено, Доситеј Обрадовић је пером указао на будућност. Срећа је Срба што су се та два великана срели, разумели и пошли заједничким путем.

Доситеј је умро у Београду 9. априла 1811. године.

Велики Доситеј Обрадовић сахрањен је на улазу у београдску Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у Кошутњаку.

Идеја великог вожда била је да упокојени просветитељ заувек остане ту, окружен светом - којем је толико био потребан, и у центру слободног Београда, како би и са оног света наставио да просветитељским трагом зрачи, осветљава и надахњује свој неписмени народ.