БИТКА КОД АУСТЕРЛИЦА

У блиставом ђердану Наполеонових победа било је и значајнијих победа од оне извојеване 2. децембра 1805. године над руско-аустријском војском код Аустерлица, северно од Беча, на годишњицу његовог крунисања за француског цара, али ова битка је остала као симбол његовог ратног талента, надмоћног вођења и командовања, муњевитог реаговања на промену ситуације. Од десетине добијених битака, Бонапарта је највећом и најсјајнијом сматрао победу код Аустерлица.

Битка код Аустерлица је прва битка у рату који је против Наполеонове Француске 1805. године водила такозвана Трећа коалиција (Аустрија, Велика Британија, Русија и Напуљ). Главна аустријска армија распоређена је, под командом надвојводе Карла, у северној Италији, али је Наполеон предузео главне операције северно од Алпа. Одуставши од своје највеће сањарије, инвазије Велике Британије, он води 200.000 ветерана Енглеске армије на исток, подељених у седам дивизија под командом најспособнијих команданата у савременој историји: Нејом, Мармоном, Давуом, Ожром, Султом, Ланом и Бернадотом. Са њима је пошао и Наполеонов зет Мира са коњицом и Бесијер са царском гардом од 10.000 људи. Они су прешли 200 миља за свега четрнаест дана, брже него што су Аустријанци и Руси претпостављали и имали времена да припреме своје одбране. Великим обухватним маневром Наполеон је присилио на капитулацију аустријску армију под генералом Маком код Улма у октобру. Наредног месеца Наполеон је ушао у Беч. Руска армија под Михаилом Иларионовичем Кутузовом, која је наступала у правцу запада, да би се спојила с Маком, стигла је до Ина. Обавештен о Наполеоновој победи, Кутузов се брзо повлачи у Моравску, где му се придружује дивизија аустријске војске која је успела да избегне француско опкољавање и заробљавање.

До последњег часа је Кутузов, главнокомандујући савезничке војске, мислио да не треба заподенути битку док не пристигне део аустријске армије из Италије под надвојводом Карлом. Команду је преузео млади и брзоплети руски цар Александар I са надувеним аустријским генералима, уз одобравање аустријског цара Франца I, и одлучио да се битка прихвати по плану аустријског пуковника Вајротера, између Праценских висова и села Аустерлица.

Не чекајући на аустријска појачања из Италије и Тирола, како је саветовао опрезни Кутузов, цар Александар се одлучио за напад. Основна идеја Вајротеровог плана била је да се Наполеон одсече од Беча опкољавањем француског десног крила и одбаци према пруској граници. Рачунали су на његову грчевиту одбрану положаја, без наде и намере за контранапад.

Савезници су са војском кренули за Брно 27. новембра. Напредовали су споро и код Аустерлица, удаљеног око 70 км, стижу тек пред ноћ 1. децембра.

Бонапарта је добио у времену и успео, усиљеним маршем, да се приближи Првом и Другом корпусу.

Одбрамбени распоред Француза, ширине око 4 километра, био је на десној обали речице Голдбах, јужно од пута Олмиц - Брно, северно од рибњака код Телница. На десно крило поставио је три дивизије Четвртог корпуса, на лево три дивизије Петог корпуса. Десним крилом командује маршал Даву, а левим маршал Лан. Генерал Удино са гардом и гренадирима и маршал Мира са коњицом су резерва.

Осматрајући бочне покрете савезника од 29. новембра до 1. децембра, када се уверио да ће њихов главни удар ићи у правцу Працена и јужно, Бонапарта је донео одлуку да у току ноћи пребаци главне снаге, Први корпус, Четврти корпус, гарду, гренадире и коњицу, да би са њима, сутрадан, пробио центар савезника.

По Вајротеровом плану наступање савезника почиње у магли, 2. децембра у 5 часова и 30 минута. Прва, друга и трећа руска колона и аустријска авангарда (команданти руских колона су генерали Докторов, Ланжерон и Пшибишевски док аустријску авангарду предводи генерал Кинмејер) под руским генералом Буксхевденом нападају према Телницу и Соколницу. Четврта колона (Руси и Аустријанци) под руским генералом Милорадовићем и аустријским генералом Коловратом наступала је према Кобелницу. Код ове колоне су били Кутузов и цареви Александар I и Франц I. Руска царска гарда, којом је заповедао велики кнез Константин, млађи брат цара Александра I, била је у резерви.

Кутузов је оклевао да са четвртом колоном напусти Праценске висове, схватајући колики је њихов значај. Али, око 9 часова стигао је цар Александар I праћен царем Францом I и наредио наступање што је Кутузов, мада невољко, урадио јер се царска не пориче. Пета колона (аустријска коњица), под принцем Лихтенштајном, наступала је јужно од пута Олмиц - Брно.

На супротној страни, на високој осматрачници, мали Корзиканац је већ од 7 часова и 30 минута гледао херојску борбу Давуа на свом десном крилу са четири пута јачим непријатељем и савезничку четврту колону која напушта Праценске висове. Пустио је да прође још сат крвавог, неравноправног сукоба Давуа и Буксхевдена. Само захваљујући неорганизованости савезника француско десно крило није разбијено.

У 8.30 часова наредио је центру под маршалима Султом и Бернадотом да крене у напад. Велики војсковођа је постао господар ситуације на бојном пољу и муњевитом брзином све се одвија онако како он жели. У 9 сати Четврти корпус Француза заузео је Праценске висове. У 11 - разбијена и изненађена четврта колона савезника повлачи се, по наређењу Александра I, за Аустерлиц. Рањени Кутузов једва избегава заробљавање. Пробојем на Праценске висове битка је, у ствари, била решена. Показало се да је Кутузов био у праву.

Наполеонова царска гарда под вођством маршала Бесијера и Први корпус који предводи Бернадот туку руску царску гарду предвођену великим кнезом Константином која је покушала да поврати Праценске висове и која се такође повлачи према Аустерлицу.

Александар I шаље наређење Буксхевдену да се повуче. На левом крилу Француза маршал Лан до 11 часова зауставља корпус руске војске који предводи кнез Багратион.

У 11 часова Наполеон наређује Четвртом корпусу који је предводио Султ да удари у бок и позадину друге руске колоне на десном француском крилу, а одмах затим у напад шаље и гренадире и гарду. Маршал Лан добија наређење да, уз појачање коњице под маршалом Миром, разбије Багратиона. Багратиону у помоћ долази аустријска коњица принца Лихтенштајна, али све је узалуд, и у 15 часова Багратион и Лихтенштајн се повлаче према Аустерлицу.

Буксхевден, командант прве, друге и треће руске колоне, тек око 13 часова наређује повлачење. Било је доцкан. Даву га напада с фронта, Султ из позадине. Колоне су одбачене на залеђене рибњаке код Сачана и Телница. Под тежином људи и опреме и под плотунима велике француске батерије од двадесет пет топова лед је пробијен, и око 2.000 руских војника нашло је смрт у леденим рибњацима.

Савезници су на почетку битке располагали са 85.000 људи (74.000 Руса и 11.000 Аустријанаца). Од овог броја 15.000 људи је погинуло или рањено, а 20.000 заробљено.

Французи су, од укупно 70.000 војника, имали 1.305 мртвих и 6.940 рањених.

Због присуства три цара позната као "троцарска битка", Наполеонова блистава победа приморала је Франца I да склопи мир у Пожуну, уступајући Венецију Наполеону и привремено окончавши антифранцуску алијансу.