ГРЧКИ РАТ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 1821-1829.

Ипак, у Османском Цаству Грци су - још од пада под турску власт у 15. веку - били међу најповлашћенијим поданицима: имали су верску слободу и свог патријарха, четири положаја у високој државној служби и такорећи монопол средоземне трговине уз помоћ своје велике трговачке флоте. И управо толика слобода и моћ утицале су на Грке да пожеле и више, увећали су њихово осећање неправде и подсећале их на ранију славу.

Покрет за независност потекао је из богатих трговачких заједница раштрканих по обалама и острвима Средоземног мора, од трговаца који су располагали са 600 бродова и посадом од 17.000 морнара. У Цариграду су Грци управљали Фанаром (пословном четврти) и снабдевали бројне султанове управнике. У Одеси, на Црном мору, у Русији, Грци су 1814. године образовали тајно удружење Хетерију које је припремало револуцију. Постепено је изграђена тајна мрежа по лукама и острвима која је повезивала грчке заједнице у тежњи за истим циљем - слободом.

Године 1821. за војног заповедника покрета постављен је Александар Ипсиланти, генерал грчког порекла који је био у руској служби. Изгледало је да је дошао згодан тренутак, јер је султан био заузет побуном јањинског паше који је покушавао да у Албанији успостави властиту династију. Ипсиланти је позвао Грке на устанак марта 1821, а архиепископ из Патраса је упутио апел за независност. Кампања је рђаво вођена, па се није добила очекивана спољна помоћ од Русије. Устанак се нагло ширио, али су Турци успели да га угуше у Македонији и Тесалији. На мору, по острвима и на Пелопонезу настављен је огорчени герилски рат који Турци нису могли да угуше.

Почетком 1822. цео Пелопонез је био у грчким рукама и представници устаничких крајева су на састанку у Епидаурусу прогласили независност грчког народа. Народна скупштина, којом је председавао Александар Маврокордат, изгласала је први грчки устав сећајући се с одушевљењем демократије класичних времена. Сурово се светећи за своје поразе, Турци су заузели острво Хиос и са свирепом окрутношћу осветили се беспомоћном становништву - 23.000 људи је поубијано, а 47.000 одведено у ропство.

Ситуација се изменила кад су се умешале моћна египатска војска и морнарица. Способни и бескрупулозни Мехмед Алија, албански муслиман, који је раније био сакупљач пореза, трговац дуваном и заповедник албанског дела османске војске, недавно је избацио Турке из Египта и прогласио се за тамошњег пашу. Сада је нудио султану своју способну војску и морнарицу да савлада Грке, у замену за Крит и области Сирије и Палестине.

Египатска војска је брзо заузела Пелопонез док је флота загосподарила Егејским морем. Европско мнење је било запрепашћено када је открило да се стотине Грка продају као робље по пијацама Каира, али међусобно ривалство европских сила и уверење да "законита" владавина мора да се одржава по сваку цену спречавали су свако заједничко деловање. И Аустрија и Велика Британија су остале врло подозриве према руским тежњама на Балкану. Цар Александар није желео да увреди две тако моћне државе.

За разлику од својих властодржаца, из целе Европе демократе и родољуби су похрлили у помоћ грчкој борби. Велики песник Бајрон придружио се Маврокордату у Мисолунгију у којем је умро од грознице два месеца касније (1824).

Од села до села, египатска војска је гасила пламен грчке независности. Мисолунги је пао 1826. Годину дана касније Атина је била присиљена на предају. У грчким рукама је остало само неколико острва на којима је устанак и почео шест година раније.

Грци су на крају успели да остваре независност јер су им притекле у помоћ европске силе. Позив је упутио Џорџ Канинг, британски министар спољних послова, који је у Грчкој видео прадомовину европске цивилизације. Француска је прихватила позив из наклоности, Русија између осталог и зато што је желела да постигне аутономију за Србију, док Аустрија и Пруска нису биле заинтересоване да подржавају побуну против "законитих" власти, па макар то била и турска власт.

Споразумом у Лондону (јула 1827) Велика Британија, Француска и Русија су се сложиле да успоставе мирну поморску блокаду Дарданела и Пелопонеза, како би наметнуле Грцима и Турцима примирје и присилиле их на преговоре. Турска и египатска флота под командом Мехмед Алијиног посинка Ибрахима су биле укотвљене у водама око Наварина, а удружена британско-француско-руска флота под командом британског адмирала Кодрингтона је допловила до њих. Двадесетог октобра 1827. оно што је планирано само као мирна поморска блокада, испаљивањем топовског хица са једног турског брода претворилo се у оружани сукоб. Хитац је испаљен ненамерно, непажњом једног турског морнара, али су савезници ово схватили као непријатељски чин и у наваринској луци планула је трочасовна поморска битка у којој је надмоћнија британско-француско-руска флота нанела тежак пораз турско-египатској флоти. Савезници су ефикасном топовском ватром потопили 57 турских и египатских бродова, а да нису изгубили ниједан брод. Након битке код Наварина љуто увређени султан прекинуо је дипломатске односе са Великом Британијом, Француском и Русијом, а следеће, 1828. године, избио је рат између Русије и Турске. Грци су своју слободу дуговали неспретности једног турског морнара.

Руска војска је нападала на Кавказу и Дунаву. Руси су 1829. ушли у Једрене и султан је био присиљен да моли за мир. Мировним споразумом у Једрену (1829), између осталог, дошло је и до признавања грчке независности, готово узгред, и то само делимично, јер нова држава је обухватала само Пелопонез, јужни део грчког копна и неколико острва. Круна ове мале државе је 1832. понуђена баварском принцу, који је постао грчки краљ Ото I.