ХАЈДУK ВЕЉKО ПЕТРОВИЋ (1780-1813)

Највећи јунак Првог српског устанка, Хајдук Вељко Петровић, рођен је 1780. године у селу Леновцу. Несташан и необуздан од ране младости, брзо се осамосталио и за послом отишао у Видин, а затим у Пожаревац. У лето 1803. године одметне се у хајдуке и приђе дружини Станоја Главаша. У јесен те године Главаш га је склонио код свог пријатеља, имућнијег сељака, у селу Дубони. Ту се оженио удовицом Маријом, Станојевом рођаком.
Његова жена није уопште знала да је он хајдук. Кад је 1804. године избила буна на дахије и Вељко обукао хајдучко одело и припасао оружје, она се изненадила и почела јадиковати што се, не знајући, удала за хајдука. Он је ипак умирио.

По избијању буне био је са Станојем Главашем, а потом са Ђушом Вулићевићем. После Ђушине погибије (1805) борио се у војсци његовог брата, Вујице Вулићевића. Тада се, храброшћу и вештином, већ толико уздигао над осталим устаницима да је и сам заповедао већом групом момака.

После ослобођења Београда (1807) од Совјета је тражио дозволу да побуни родну Црну Реку. Већина чланова Совјета није до тада ни чула за Црну Реку, па кад им је досадио својом упорношћу, председник Совјета Младен Миловановић је пристао:

"Хајде, море, кад је тако навалио да га пошаљемо, па ако да Бог те што отме, добро, распространићемо нашу земљу; ако ли погине и пропадне, ми му нисмо криви."
Совјет је Вељка тада прогласио за буљубашу, дао му заставу, нешто новца и џебане и овлашћење да може регрутовати бегунце који му се добровољно пријаве. Окретни и енергични хајдук брзо је сакупио стотинак момака из црноречког краја, и напао кулу Осман-бега у селу Подгорац. У кули су, поред бега, били и некакви турски трговци, тако да је дошао до богатог плена, новца у износу од осамсто дуката и разног оружја. Он и његови момци су своје коње и одећу измењали с заробљеним Турцима и потом их испратили до турске границе. Вељко је овде, у размени са бегом, добио коња Кушљу. Део заплењеног новца је разделио дружини, а једну торбу запечатио и упутио Совјету.

Страх који је тада посејао међу Турке приморао је бегове и субаше у оном крају на бекство у градове, махом у Видин. Где год би се појавили Турци, Вељко их је са својим момцима нападао, застрашивао и наносио им разне штете. Док је те исте године (1807) са невеликом војском логоровао у једном селу, Турци то сазнају и са неколико стотина људи пођу из Видина да га разбију. Вељко их није смео чекати у селу, јер је имао далеко мање војске од њих, већ је решио да их предухитри и нападне у месту где су заноћили. Његови су се момци неопажено привукли и муњевитом акцијом упали усред турског логора. Пуцали су и викали на турском језику: "Бежите! Поби нас Хајдук Вељко!" Турке је захватила паника и разбежали су се, многи боси, остављајући коње и оружје. Од тада је Вељко постао господар овога дела Србије.

Кад су у априлу 1809. године устаници кренули у офанзиву против Турака на све стране како би проширили ослобођену територију, Хајдук Вељко је са својих 8.000 војника 30. априла опколио турску тврђаву Белоградчик у Бугарској и позвао њену посаду од 400 турских војника на предају; након одречног одговора извршио је 1. маја јуриш на тврђаву и заузео је, уништивши турску посаду до последњег војника. После пораза Срба на Каменици (Чегру) и погибије војводе Синђелића 31. маја исте године, Хајдук Вељко је бранио Сокобању. Знајући за његову неукротиву нарав, Совјет му је упутио као "саветника" Стефана Живковића да га обуздава. У борбама око Сокобање обојица су били рањени. Турци су их тада опколили и неколико недеља држали под опсадом. Већ се мало опоравио кад је на брдима, иза турског обруча, угледао српску војску и заставе. Храбри Вељко је на коњу прошао кроз турску опсаду и састао се са Србима у турском залеђу. На исти се начин и вратио у Сокобању, у турско окружење. Како је покушај помоћи споља пропао, а у Сокобањи се више није могло опстати, наредио је да се крене у пробој па ко преживи, преживи. Док се спремао за пробој, момци су га питали шта да чине са рањеним Живковићем, који је лежао у суседној соби правећи се да је рана тежа него што је стварно била. Вељко одговори у шали, али озбиљним тоном: "Ако може ићи, нека иде, као и остали људи; ако ли не може, одсеците му главу, па понесите да је Турци не носе." Чувши то, Живковић је скочио и међу првима кренуо у пробој.

Кад су Руси 1810. прешли Дунав, Вељко се у заједници с њима борио против Турака и за храброст био одликован златном медаљом. Почетком 1811. дошао је на скупштину у Београд као присталица Миленка Стојковића и Петра Добрњца, главних вођа опозиције против Карађорђа и Младена Миловановића. Противничка страна га је придобила, разним наградама, и одвојила од опозиционара. Тада му је додељен и чин војводе. Следеће године, разним сплеткама, премештен је из Сокобање у Неготин.
У Неготину је за кратко време стекао велико богатство, јер је од Совјета закупио скеле и царину, али сав тај новац је поделио са својим бимбашама и буљубашама.
Године 1813. постављен је за команданта источног фронта, према Видину, где су Турци постепено прикупили војску од 18.000 људи. Хајдук Вељко је имао укупно 7.000 људи, од којих у Неготину, на који су Турци усмерили главни удар, око 3.000. Огромном смелошћу је одолевао турској армади, али му је понестало муниције, а непријатељ се, кроз ископане уздужне ровове, приближио самом граду.

Ујутру 9. августа 1813, кад је по већ устаљеном реду изашао у шанац и казивао како да се поправи оно што су турски топови разрушили, хитац испаљен из турског топа погодио га је по десној страни више паса, разневши му целу десну страну грудног коша; успео је само да каже: "Држ..." С том половином речи пао је мртав на земљу.

Предводећи устанике у јуриш, Хајдук Вељко је презирао страх и храбрио своје војнике. Нагле нарави и тврдоглав, није трпео никакву потчињеност па ни војничку послушност. Вук Караџић наводи да се Карађорђе више бојао Вељка но Вељко Карађорђа, али вождова је наређења ипак извршавао, нарочито по преласку у Неготин. Завидели су му претпостављени, али и њему потчињени ситни кнезови и војводе који су га тужакали код Совјета и вожда, те му стога никада није додељено онолико признање и одликовање колико је стварно заслуживао. Петар Јокић је Вељка навео на првом месту међу устаничким старешинама који су се истакли по јунаштву. Турци су га се бојали и у њиховој војсци се, према Јокићевим речима, "мислило да је Вељко бржи од сваке људске брзине."