РТ: „Ми, храбри Британци, сада градимо концентрационе кампове“: Како су ослободилачки покрети у Африци означавани као „терористички“

Пише Максвел Боама Амофа, истраживач у Центру за транзициону правду Западне Африке (WATJ) и координатор за међународна партнерства за афрички развој (IPAD)

Вековима су афричке земље водиле борбу за слободу од окова колонијализма, од присилног укрцавања на бродове за робове који су их одводили преко Атлантика у Западну Индију ради узгајања шећерне трске и дувана за европску економију, до присилног регрутовања за борбу у светским ратовима за колонијалне силе или затварања у људске зоолошке вртове, било у Жарден д’Аклиматасиону у Француској, Парку Тервурен у Белгији или далеко у Сједињеним Државама, на изложби Луизијана Пурчејс.

Како би оправдали своје чврсто стезање афричких земаља, колонизатори су прибегли означавању афричких бораца за слободу као терориста под плаштом владавине права, што је у пракси била владавина репресивних колонијалних закона.

Хапшење Нелсона Манделе служи као упечатљиво подсећање на ову стратегију.

Упркос његовим напорима да ослободи Јужну Африку од угњетачког апартхејд режима, који је дубоко укорењен у колонијалним политикама Холанђана и Британаца, био је затворен због наводног учешћа у терористичким активностима. На америчкој листи терориста остао је до 2008. године, дуго након што је 1993. године добио Нобелову награду за мир за своје напоре у демонтажи система апартхејда и увођењу Јужне Африке у период мира.

„Тумачите јеванђеље на начин који ће најбоље заштитити ваше интересе“

Ова стратегија означавања датира од почетка европског колонијализма, када су доктрину о открићу представљали као универзално правно начело за „цивилизовање“ онога што су описивали као мрачни и примитивни континент, заузимањем афричких земаља и наметањем својих вредности под велом хришћанства. У пракси, хришћанство се често користило као изговор за пљачкање ресурса људи. Како је краљ Леополд у писму мисионарима 1883. године признао:

„Свакако ћете ићи да евангелизујете, али ваша евангелизација мора, пре свега, инспирисати интересе Белгије. Ваш главни циљ у нашој мисији у Конгу никада не сме бити да научите црнце да познају Бога; то они већ знају. Они говоре и покоравају се Мунгуу, једном Нзамбију, једном Нзакомби и ко зна чему још. Они знају да је убијање, спавање са туђом женом, лагање и вређање лоше. Имајте храбрости да то признате; нећете их научити нечему што већ знају. Ваша суштинска улога је да олакшате посао администраторима и индустријалцима, што значи да ћете интерпретирати јеванђеље на начин који ће најбоље заштитити ваше интересе у том делу света. За ове ствари, морате пазити да наше дивљаке одвратите од богатства које је у изобиљу [у њиховој земљи].“

Зато, било да се радило о француској  „civilisatrice“ (цивилизаторској мисији), „La missione civilizzatrice“ Италијана, „португалском лузотропикализму“ или „терету белог човека“, термину који се користио за оправдавање империјалистичких политика Британије и Сједињених Држава против црне расе, намера је увек била иста: створити „наратив моралне дужности“ за заштиту достојанства људи у земљама које су намеравали да колонизују.

Да ли су ове стратегије наликовале методама нацистичке Немачке у Африци?

Прва половина 20. века обележена је јачањем колонијалних сила у афричким територијама. Један од највећих проблема са којима су се суочили био је жесток отпор народа чији су економски и друштвени живот били везани за њихове аутохтоне земље које нису били спремни да предају. На пример, народ Кикују у Кенији и други Кенијци чије су земље окупирале британске колонијалне снаге, формирали су 1950-их година оружани покрет отпора како би заштитили своје територије.

Као одговор, Британци су покренули операцију „Наковња“ ради заштите својих интереса. У оквиру ове операције успостављени су концентрациони кампови у којима је наводно стотине хиљада Кенијаца било приморано на рад. У тим камповима су били чести силовања и сексуално злостављање жена, изгладњивање, бичевање, убиства затвореника и смрт.

Британски писац и емитер Николас Ранкин, који је доживео ту ситуацију, присећа се:

„Нисам могао да замислим, док сам седео на поду очеве радне собе у шортсу, кошуљи и сандалама 'Бата', да ми, храбри Британци, сада градимо концентрационе кампове.“

Практике мучења у овим камповима биле су толико сурове да је колонијални генерални тужилац Ерик Грифит-Џонс описао ове услове као „забрињавајуће подсећање на стање у нацистичкој Немачкој“.

Током борбе Мау Мау за слободу процењује се да је више од милион људи било затворено у тим логорима, да је 13.000 Кенијаца брутално убијено, а око 1.000 људи обешено од стране британских колонијалних снага, док је само 32 Британаца изгубило живот у борби до 1954. године.

Мит о „заштити људског достојанства“
У Кенији, упркос својим злочинима, колонизатори су инсистирали да је покрет отпора Мау Мау терористички, убеђујући јавност да су њихове операције цивилизаторска мисија агената цивилизованог света.

Како је „Њујорк тајмс“ написао 1952. године:

„Неизбежно је у нашем времену да је бели мисионар везан за омражени империјализам. Окрећући се против мисионара, побуна одбацује хришћанство које је мисионар донео. У Африци, то не изгледа као повратак атеизму или агностицизму; то значи повратак паганизму, леопард човеку, ритуалним убиствима, примитивној магији и терору – то је начин на који делује Мау Мау.“

Ова критика може се посматрати и као директан одговор на све већу скептичност афричког народа према улози колонијалне примене хришћанских принципа у заштити онога што су описивали као „људско достојанство“. Африканци су почели да препознају хипокризију колонијалне хришћанске администрације јер су многи од ових мисионара служили као чувари за колонијалну владу, активно се борећи против Кенијаца или користећи бруталне методе за добијање информација од затвореника покрета Мау Мау.

„Фанатични, животињски, сатански, варварски, деградирани и немилосрдни“
1952. године, медији, посебно новине које су имале широку публику, коришћени су за осветљавање наратива колонијалних власти. Забрањивањем афричких медија који нису били у складу са интересима колонијалне владе, под изговором такозваног ванредног стања, колонизатори су контролисали ширење информација.

Британска штампа је писала о „херојским белцима које масакрирају фанатични, животињски, сатански, варварски, деградирани и немилосрдни терористи Мау Мау“.

Овај осећај националистичке реторике био је неопходан за колонијалну администрацију јер је настојала да добије подршку у својој матичној земљи и створи поделе међу колонијама.

Оружје за означавање терориста у 21. веку
Означавање терориста коришћено је против многих афричких лидера који су желели да се ослободе чврстог колонијалног стиска, попут Муамера Гадафија.