Душан Опачић: Србија мора да укине санкције Белорусији

Распадом СССР крајем 1991. године, Белорусију је задесила судбина као и мање више све постсоцијалистичке државе Европе. На чело државе је стао прозападно оријентисани председник Шушкјевич. Статистика каже да је за две године његове владавине Белорусија доживела двострукo већу материјалну штету него у Другом светском рату. Дошла је дивљачка приватизација, испливали су тајкуни и банкари те је корупција достигла највиши ниво, и Белорусија је доведена на руб пропасти систематским процесом разарања државе. Глад становништва се медијски, из кабинета председника преформулисала и правдала терминима „транзиција“ и „демократизација друштва“.

На председничким изборима 1994. године долази до судбоносног заокрета, председнички кандидат Александар Лукашенко убедљиво побеђује прозападног фаворита Вјачеслава Кјебича, и без оклевања креће у спровођење свог програма. Обрачунава се са криминалом и корупцијом, хапси главне носиоце накарадне приватизације, извршава деприватизацију великих индустријских, енергетских, саобраћајних, финансијских, трговинских, рударских, пољопривредних и шумских комплекса, док уз одређене услове и законски дефинисане мере оставља у животу приватни сектор у виду малих и средњих предузећа у областима трговине, услужних делатности и занатства.

Убрзо, мере показују резултате. Око 83% белоруске привреде налази се у државним рукама.

Захваљујући таквом моделу доминације државног сектора, који је очигледно противан наметнутим трендовима, Белорусија је знатно мање од других бивших совјетских република осећала на својој кожи ефекте економских криза које мало-мало па потресају цео свет.

Истински бесплатно здравство, школство, јефтин саобраћај и комуналије не морам ни да помињем. Стратегијом задржавања позитивних искустава из епохе СССР, једна од бивших република тог Савеза постала је држава у служби обичног човека.

Овај мали број чињеница које сам горе навео довољан је да засмета Западу, и да се председник једне суверене земље етикетира као последњи “диктатор” на европском тлу. Зар нису тако и Милошевићу, током целе последње деценије 20. века, цртали мету на челу када је покушавао да сачува самосталност и интегритет државе, која се након његовог пада урушавала? Паметном доста.

Да се вратимо на односе Србије и Белорусије. Као што смо истакли, Белорусија нам је пријатељска земља која је то доказала у најтежим временима кроз које је наша земља пролазила. За пример можемо узети посету Александра Лукашенка тадашњој СР Југославији у јеку НАТО агресије, која је нама у тим тренуцима значила много, а он се политички није окористио тим чином, већ је чак и ризиковао сопствени живот, јер му нико није гарантовао да ће се жив вратити кући. Без обзира на курс којим иде држава Србија, наш народ није заборавио тај пријатељски гест белоруског државника. Не беше тако давно када је Белорусија својим гласом против резолуције о тзв. геноциду у Сребреници недвосмислено показала да је на страни Србије. То слободно можемо назвати доследном спољном политиком према Србији, јер за узврат не траже ништа. Зато хитно морамо укинути санкције овој не само пријатељској већ и братској земљи, јер јој толико дугујемо.

Не желим да будем патетичан, али ако неко зна, знамо то добро ми како је живети под санкцијама. И управо због тога, што знамо како нам је било, то не желимо другима.  Уместо да следимо пример Белорусије у којој је грађанин на првом месту, ми већ деценијама идемо странпутицом ка посрнулој Европи која није показала, ни једним гестом, да нас жели у својој “породици” европских земаља.  Према западним изворима, незапосленост у Белорусији је испод три одсто. А према истим изворима (ММФ, СБ), по БДП по глави становника у односу на паритет куповне моћи (значи оно што човек заиста може да приушти за новац који има), Белорусија је на 71. месту у свету, а Србија на 79. Толико о томе да бољи стандард грађана могу донети само ЕУ и западне инвестиције!

Белорусију атлантисти данас називају ко-агресором на Украјину. Од почетка Специјалне војне операције, са тла Белорусије у правцу Украјине није опаљен ниједан метак.  Ако је неко позивао за преговарачки сто стране у сукобу, ако се неко од првог дана залагао за мир, то је био званични Минск.

Србија би требало да се ослободи илузија да јој без Запада прети пропаст. Белорусија је пример како се много може постићи ослањањем на сопствене снаге и на повећање самодовољности, и самосталним избором спољних партнера. То што је Србија већински окружена НАТО суседима (осим БиХ) не би требало да нас уплаши, јер не само да су се промениле околности у свету већ је упитно да ли би НАТО данас бранио и своје чланице, осим наравно највећих, и после дебакла за дебаклом који је доживео, све до Авганистана, такође је упитно да ли би се усудио на било какву нову мисију ван својих граница.

На крају када сведемо рачуне, поставља се питање шта смо дужни Белорусији? Много, највише у моралном смислу. Велико је питање да ли ћемо се икада искупити, јер као да смо зарад нашег неизвесног и погубног ЕУ-авантуризма били спремни да жртвујемо братство са белоруским народом. Па у складу са тим, крајње је време да кренемо путем искупљења и у најкраћем року укинемо неправедне санкције Белорусији.


Извор: srbratsvo.ru