Руски добровољци међу Србима у Одбрамбено-отаџбинском рату – Братство

Ко су били ти људи, који су представљали једину силу која је стала раме уз раме уз Србе? Најјаснији одговор сам пронашао читајући један интервју пре тачно десет година поводом петнаестогодишњице од НАТО агресије на СРЈ, са руским добровољцем Александром Кравченком који је са 20 година 1992. године, делетео у Београд, како би отишао да ратује у Босни на страни Војске Републике Српске. Борио се раме уз раме са Србима у саставу Другог и Трећег руског добровољачког одреда. Управо је он дао прецизан одговор на горе постављено питање: „У првој етапи добровољци су тражени међу козачким и патриотским организацијама, па су њихови ставови у великој мери били слични. То су били совјетски људи, дојучерашњи комсомолци, који су се недавно упознали са идејама монархизма, православног патриотизма и национализма, и били су на истој политичкој таласној дужини…“

Иначе, Александар Саша Кравченко је био један од млађих руских добровољаца у редовима ВРС. Родом je из Казахстана. Први пут je тешко рањен у главу на Заглавку код Вишеграда, априла 1993, а други пут у ногу на сарајевском ратишту 1994. После рата се оженио и има кћер и четири сина, од којих је тројици дао србска имена. Ратовао је са Србима на Косову као добровољац 1999. године, током НАТО агресије на СРЈ. Александар је 1992. године завршио војни рок и вратио се у родни Казахстан, где је учествовао у оживљавању Сибирске козачке војске. Када је службено боравио у Санкт Петербургу сусрео се са људима који су у име Владе Републике Српске били овлашћени да регрутују добровољце, а два месеца касније већ је био у Београду.

Присећајући се тих дана, Кравченко је једном приликом рекао: „Одлука да идем у Босну је била моментална. Тадашње руководство Русије је у ствари издало Србе, а ја сам желео својим личним примером да покажем да је руски народ био и остао Србима братски. Осим тога, као козак, био сам склон војном организовању…“ По завршетку рата, Александар Кравченко је одликован златном медаљом „За храброст“, коју је добио из руку председника Републике Српске Радована Караџића, а коју и данас поносно носи на грудима у свечаним приликама.

Међутим, западни медији још од самог почетка присуства руских добровољаца како би сатанизовали српску војску, кренули су као по команди да преносе хрватске „изворе“ да се на страни Срба боре руски „плаћеници“, па рецимо постоји један апсурдни податак из 1993.године, како је на страни Срба било око хиљаду и по плаћеника из те земље. Муслимани из Босне нису знали до које границе да иду у лажима, у па су октобру 1994. године, изнели „податак“ са цифром од преко пет хиљада „плаћеника“.

Касније, током сукоба на Косову, у пролеће 1999. године, у америчком Конгресу су изговорене још бруталније лажи о 70.000 (седамдесет хиљада) „руских плаћеника” који су се наводно већ борили у саставу Војске Југославије.

У ствари званична статистика говори савим другачије, али ко је тих година уопште марио за истину?

Током Отаџбинског рата (1992–1995) на територији БиХ (било самостално или у саставу србских одреда) непрекидно су дејствовале две-три мале руске јединице. Укупан број руских добровољаца на фронту само за кратко време – у зиму и пролеће 1993. године – прешао је педесетак. Укупно је, кроз овај рат прошло неколико стотина добровољаца из република бившег СССР-а, највећим делом из Русије. Поуздано се зна да је 38 погинуло, и још двадесетак је од тешких повреда остало са инвалидитетом.

На прелазу из 1992. у 1993. успешно је организовано пребацивање добровољаца у Босну и Херцеговину за учешће у рату на страни Срба (тачније, Војске Републике Српске).  У септембру 1992. године формиран је први руски добровољачки одред (РДО-1) у Требињу. Његово језгро чинили су момци који су дошли из Санкт Петербурга уз помоћ фирме за обезбеђење Рубикон на челу са Јуријем Бељајевим. Осим тога, код њега су дошли и Руси, који су од раније борили у Босни. На челу одреда је био бивши маринац Валериј Власенко. Укупно је у овој борбеној јединици било петнаестак људи, али је судбина РДО-1 била кратког века. Крајем 1992. јединица се распада, добровољци су се разишли – део се вратио у Русију, неки су распоређени у друге јединице ВРС. У септембру је погинуо један руски добровољац из овог одреда, Сергеј Мелешко. Новембра те године формиран је РДО-2, познатији као „Царски вукови“, код Вишеграда, у источној Босни. Језгро су чинили  добровољци који су прошли кроз Придњестровље. Одред је добио име због монархистичких уверења неколико људи. „Вукове” ​​је предводио 27-годишњи Александар Мухарев, познатији као Ас, који је борбено искуство стицао у Придњестровљу у пролеће и лето 1992. године у борбама са „Румунима” код Китчана и Бендера. Тамо се, иначе, борио у истој јединици заједно са Власенком. Сам Вишеград је крајем 1992. године разаран  из непосредне близине од стране Муслимана, а његова предграђа и околина биле су под сталним непријатељским упадима и акцијама . У новембру–децембру, на подручју Вишеграда, одред је, дејствујући против Муслиманске цивилне групе, извео низ успешних диверзантско-извиђачких операција. Јединица је учествовала у борбама како самостално тако и заједно са Србима. Вукови су 1. децембра изгубили једног борца, Андреја Нименка из Одесе. Тог дана је изведена велика офанзивна операција, у којој су Муслимани протерани са гребена одакле је сам град био под непрестаном паљбом. РДО је до почетка 1993. године, достигао бројност од десетак људи, и чак је имао неколико минобацача од 82 мм у свом арсеналу.

Од јануара 1993. године у Вишеграду је, паралелно са РДО-2, деловао и козачки одред (Прва козачка стотина) са више од тридесет људи, који је предводио Александар Загребов. Козаци су деловали као и РДО-2, тј. као пешадијска ударна снага. Сам Загребов је још пре 1992. године учествовао је у борбама на страни Срба у Крајини. Он је успео да споји улоге човека који регрутује добровољце и команданта одреда, односно успео је да организује слање неколико десетина људи у Босну, а током јануара 1993. командовао је козачким одредом у Вишеграду. И одлично је знао да нађе заједнички језик са Србима. Касније, у „послератном“ периоду, Загребов је деловао и као регрутер.

Истовремено, у Скеланима, малом селу на хидроелектрани испод Вишеграда уз Дрину, појавила се група коју су чинили козаци и руски добровољци, организована, између осталог, уз помоћ већ поменутог Јурија Бељајева. Групом је командовао старији поручник артиљерац Александар Александров, ветеран Придњестровља и Карабаха. Јединица под његовом командом деловала је против муслиманских трупа укопаних у утврђеном подручју Сребренице. Александров се међу Русима одликовао својом храброшћу. Тако је у јануару 1993. године рањен у груди када је заједно са једним козаком током битке од муслимана преотео тенк (Т-34-85). Успео је да се опорави од тешке ране, али ипак убрзо гине. Док је водио малу групу диверзаната нагазио је на укопану мину која га је разнела. Било је то  21. маја 1993. године, у близини Србског Сарајева.

Априлска битка из 1993. године (12.април), за узвишицу Заглавак представља окршај србских и муслиманских снага мањих размера, али чврсто симболише заједништво и братство Срба и Руса. Припадници Горажданске бригаде ВРС били су јако исцпрљени од јаких ватрених удара муслиманских снага, и били су пред одлуком о повлачењу са положаја. Међутим, стижу руски добровољци који са новом борбеном снагом али и пожртвовањем спречавају да Заглавак остане у рукама муслиманских јединица. Пад узвишице Заглавка, би довео или олакшао да Вишеград падне у руке босанских Муслимана.

Руски добровољци су претрпели велике губитке: изгубили су три војника (Константин Богословски, Дмитриј Попов, Владимир Сафонов) а три су тешко рањена. Муслимани су претрпели још веће губитке, а у борби је погинуо и њихов командант бригаде.

Многима је познато да је Игор Стрелков, легендарни командант руских добровољаца у Славјанску и сам био добровољац у Републици Србској (1992-1993), али ретки знају да је и он учествовао у овој бици за Заглавак у саставу РДО 2. Тада је имао свега 22.године.

У знак сећања на ову битку, 12. април данас се у Републици Србској  обележава као Дан сећања на руске добровољце. Једна улица у Вишеграду добила је назив – Козачка улица.

У то време, РДО-2 је деловао на другом сектору фронта. Два месеца (фебруар–март 1993.) „Вукови“ су деловали против тузланске муслиманске војске, где се у то време водио позициони рат. Одредом је командовао носилац ордена Црвене звезде и Медаље за храброст, искусни ветеран из Авганистана мајор Едуард. У прошлости је био начелник артиљеријског извиђања једног ваздушно-десантног дивизиона. РДО-2 је учествовао у низу тактичких офанзивних операција. У борби за село Преловину 10. марта, погинуо је још један добровољац, Московљанин Дмитриј Чекалин.  Крајем марта одред се преместио на Илиџу (предграђе Сарајева). У мају је Едуарда заменио други официр, такође ветеран из авганистанског рата, падобранац и капетан Михаил Трофимов. Тек што је стигао у Босну одмах је изабран за команданта, али Михаил је убрзо погинуо 7. јуна 1993. у својој првој борби.

У августу 1993. године, током  примирја, активност РДО-2  је престала и ова мала јединица је расформирана. Монархијска црно-жуто-бела застава одреда положена је у Цркви Свете Тројице у Београду, а четворица војника која су тада остала у Босни превезла су ковчег са телом Михаила Трофимова у Одесу.

Ту се завршава период првих покушаја организовања руског добровољачког покрета. Након тога, број Руса у Републици Србској се значајно смањио. Међутим, они који су остали, и новопридошли – ту су се борили непрекидно, у различитим јединицама, све до краја рата – до јесени 1995. године. За то време, Руси су формирали одређену субкултуру, са србско-руским жаргоном, са неписаним кодексом части – својеврсном витешком етиком понашања која није дозвољавала, на пример, убијање затвореника или жена, обавезно повлачење и не остављање рањеника на бојном пољу, освета за пале саборце.

Значајно је напоменути и РДО-3 са седиштем у предграђу Сарајева (јесен 1993. – јесен 1994.). Предводио га је Александар Шкрабов, који је погинуо у борби 4. јуна 1994. Он је био други руски командант који је погинуо у овом рату. Од јесени 1994. године руски добровољци су деловали у саставу српске ударне јединице „Бели вукови“, као и у саставу других јединица ВРС.

Јединица је била стационирана у близини Сарајева и деловала је и у југоисточној Босни. Једна руска група се борила на подручју Озрена, али не постоје јасне информације о њеној судбини.

У саставу војске Републике Српске Крајине такође деловали су руски добровољци. Током лета и пролећа 1995. године, усред  хрватске и муслиманске офанзиве коју је подржавао НАТО, у Босну је стигао нови талас Руса. Петорица су погинула у тим борбама (Валериј Анисимов, Виктор Самојлов, Јуриј Сичев, Андреј Сапоненко, Леонид Лучински) . Њихова тела су превезена у Русију.

У пролеће 1999. године, Руси, укључујући ветеране рата у Босни, били су активни у рату на Космету. Неколико људи је погинуло и тешко рањено у борбама са шиптарским сепаратистима. Мала група Руса је такође учествовала у борбама у Македонији у јесен 2000. године. Ту није било губитака.

Руских добровољаца је бројчано било мало, али нама Србима су значили много. На нама данас остаје да негујемо културу сећања на њих, да не заборавимо заједничку братску борбу и стварање прве српске државе западно од Дрине. Многи Руси почивају на нашој земљи као вечни чувари српске слободе и територије. И на томе ће им Срби бити вечно захвални.

ПРИЛОГ

Списак палих руских добровољаца у БиХ и Србској Крајини (1992–1995) и њихове судбине

Александар Александров (31) из Петрограда, артиљеријски официр, ратни ветеран из Придњестровља и Абхазије, провео је пет месеци на ратиштима у Скеланима и Сарајеву, где је и погинуо 21.маја 1993.године, приликом обављања извиђачког задатка у рејону Борја, од експлозије мине. Био је командир руског ударног одреда, који је носио управо његово име (Одред Александрова). Сахрањен је на сарајевском гробљу Хреша.    

У истом одреду, од зиме 1993.године, ратовао је и Анатолиј Астапенков (33), из Перма, пешадинац у совјетској морнарици. Учествовао је у борбама око Власенице, Праче и на Јеврејском гробљу. Борио се у саставу сва три руска ударна одреда (Први, Други и Трећи руски добровољачки одред). Погинуо је на Златишту изнад Сарајева на Јовањдан 1994.године. Био је ожењен, иза себе је оставио малолетног сина. Сахрањен је у Доњим Милићима код Сарајева.

Олег Дмитријевич Биондарец (26) је на ратиште у сарајевској Добрњи, где је приступио јединици Бели вукови, стигао 1994. године из Кијева. На ратишту је провео годину дана, а погинуо је 20. новембра 1995. године у Озренској улици.    

Александар Јурјевич Бочкарјов (23) из Вороњежа погинуо је на Јеврејском гробљу у Сарајеву, 10. фебруара 1994.године. Борио се у саставу Трећег руског добровољачког одреда.    

Валериј Биков (33) из Петрограда био је активни капетан руске војске. Три године је провео на ратиштима у Вишеграду и на Јеврејском гробљу, да би у августу 1995.године погинуо у Добрињи. Убијен је ватром из снајпера. Ратовао је у саставу 2.РДО, 3.РДО и србских јединица.    

Валериј Дмитријевич Гаврилин (32), из Гродна у Белорусији, живио је у Петровграду. У БиХ је дошао у новембру 1992. године, са дипломом економског факултета и ратним искуством из Придњестровља. Ратовао је у Вишеграду, Горажду и Сарајеву, као припадник сва три руска добровољачка одреда, а краће време и у „Пантерима“ из Бијељине. Пао је 5. априла 1995. године на Грбавици.    

Виктор Николајевич Десјатов (39), из Јакатеринбурга, козак одрастао у дечијем дому, ратник из Придњестровља, у Српску је стигао у марту 1993. године, а погинуо је на Бадњи дан 1994. године, док је на Јеврејском гробљу, као борац 3.РДО, покушавао да од муслиманске ватре спаси трудницу. Учествовао је и борбама за Горажде, у саставу 2.РДО.    

Роман Серафимович Малишев (24), из Вјатка, Киров, у ВРС је стигао средином 1994. године, као искушеник Валаамског манастира, у којем је служио три године. Борио се у саставу 3.РДО и Белих вукова, највише на Јеврејском гробљу. Погинуо је 25. октобра 1994. године у борби на Мојшевичком брду, Нишићка висораван у Србском Сарајеву. Његово тело је остало на стратишту, али је касније откупљено од непријатеља.    

Три недеље раније, 3.октобра, на Мојшевичком брду смрт је покосила и Петра Анатољевича Малишева (27), из Москве. Ратнички занат је испекао у Придњестровљу, а у БиХ је стигао у децембру 1992. године. Иза њега су остале бројне битке у врлетима око Вишеграда и на Јеврејском гробљу, које је војевао као припадник Белих вукова, 2.РДО и 3.РДО. 

Сергеј Александрович Мирончук (25) је из Одесе, у Украјини. Од децембра 1993. године био је борац батаљона ВРС из сарајевске Добриње и Белих вукова из Пала. На Трескавици, недалеко од Трнова, 18. јуна 1995. године, након рањавања, пао је у руке муслимана, који су га након зверског мучења убили, па разменили.    

У околини Трнова, на планини Хум, 11. октобра 1995. године, погинуо је и Јуриј Сергејевич Петраш (28) из Белорусије. Активни официр белоруске армије, у Српску и Беле вукове стигао је неколико месеци пре погибије.    

Није познато одакле је Борис Владимирович Неоменко (21), који је на ратишту провео годину дана, од лета 1993. до 3.октобра 1994.године, када га је смрт пресрела на Јеврејском гробљу.    

Олег Станиславович Славен (25) је из Доњецка. Од лета 1995. године ратовао је у саставу руског ударног одреда Касиндолског батаљона ВРС и у Белим вуковима. Погинуо је у акцији ослобађања Жепе, 24.јула 1995. године.    

Алексеј Валерјевич Тамилин (33), из Краснојарска, мајор у руској милицији, од јесени 1994. године учествовао је у борбама око Трнова, где је 14. децембра исте године и погинуо, као борац Белих вукова.

Александар Владимирович Шкрабов (40), рођен у Литванији, у помоћ православној браћи стигао је у лето 1994. године из Керча, на Криму, где је службовао као заставник у специјалној јединици руске морнарице. Као добровољац ратовао је у Анголи и Грузији, а по доласку у БиХ на Јеврејском гробљу. Погинуо је у чину мајора ВРС, 4. јула 1994.године, у јуришу на муслиманске положаје на Мојшевичком брду, северозападно од Сарајева.    

О Сергеју Јевгењевичу Иванову зна се да је био из Петровграда, да је у ВРС ступио у септембру 1995.године и да је погинуо у Сарајеву.    

Валериј Анисомов, из Петрограда, погинуо је 1995. године, а његови посмртни остаци отпремљени су у Русију.    

За Виктора Валерјевича Јангоњевича је извесно само то да је рођен 1960. а погинуо 1995.године.    

Још мање података има о погинулим руским добровољцима Виктору Гешатову и Владимиру Шашинову. Само име и презиме.

Сергеј Јурјевич Баталин (32) из Москве, у Републику Српску је стигао 1993. године. Био је војни лекар у 1.РДО. Лечио је рањенике, учествовао у пешадијским биткама, а стигао је и да се заљуби у Српкињу и ожени. У борби за село Твирковиће код Вишеграда мина му је однела стопало. Преминуо је у јесен 1993. године. Сахрањен је у Црнући код Вишеграда.    

Константин Михајлович Богословски (20), син јединац, из Памира у Таџикистану, живео је у Москви. У строј србских јунака под командом генерала Ратка Младића ступио је крајем марта 1993.године. Погинуо је 12. априла 1993. године, као митраљезац, јуначки бранећи српску заставу на положају који су он и остали руски добровољци држали на узвишењима Заглавак и Столац код Вишеграда. Да не би пао муслиманима у руке, сам је активирао бомбу. Како би била ближе синовом гробу на војничком гробљу у Вишеграду, његова мајка Људмила преселила се у Црну Гору.

Истог дана на Заглавку јуначки су пали и Дмитриј Попов из Петрограда и Владимир Васиљевич Сафонов (36) из Семипалатинска у Казахстану. Сафонов је био активни капетан корвете. Обојица су на ратиште у Србској стигла само два месеца пре погибије.    

Василиј Викторович Ганијевски (33), родом је из Кримска у Краснодарској области, а живио је у Саратову. Погинуо је 12. јануара 1993. године, у селу Твирковићи код Вишеграда, неколико дана након што је ступио у ВРС и четири дана пре свог рођендана. Сва тројица почивају на војничком гробљу у Вишеграду.    

И Генадиј Петрович Котов, из Волгодонска код Ростова је у својој 33. години живот дао за одбрану србског народа у БиХ. У добровољце је ступио у децембру 1992. године, а 9. фебруара следеће године погинуо је у заседи код Вишеграда, на дужности командира козачког одреда. Годину дана касније Генадијеви посмртни остаци пренети су у Волгодонск, где му живе супруга и деца.    

У родни крај, Адлер у Краснодарској области, пренето је и тело Леонида Лучинског (25), за којег се још зна само да је погинуо 1995. године.    

Колико је познато посмртни остаци још три добровољца који су погинули у ВРС почивају на руској земљи. То су Виктор Самојлов (30) из Новосибирска, Андреј Сапоњенко (39) из Ростова на Дону и Јуриј Сичов(28) из Кургана у Чељабинској области.     

Да би помогао србском народу, Сергеј Владимирович Мелешко (27), из градића Минералне Воде у Ставропољској области, напустио је службу у специјалној јединици полиције у Риги, главном граду Летоније. Судбина му није дала да се „наратује“. Последњег дана септембра 1992. године, недалеко од Гацка, оклопно возило у којем се налазио нагазило је на противтенковску мину.

Андреј Николајевич Нименко (20) из Москве је у лето 1992. године ратовао у Придњестровљу, у саставу ТСО. У новембру је ступио у ВРС, као митраљезац у 2.РДО, а 3. децембра исте године погинуо на Орловој гори, у акцији ослобађања. Почива код Вишеграда.    

Јуриј Павлович Пилипичик (28) из Кишињева у Молдавији живео је у Одеси, а ратовао је у интервентној чети Илијашке бригаде ВРС. Погинуо је у муслиманском нападу на Мојшевичко брдо, Нишићка висораван, 16. јуна 1995. године. Сада је у вечном строју 1.500 србских јунака на војничком гробљу код Сокоца.    

Поред Анатолија Астапенкова из руског града Перма, почетком 1993. године у помоћ ВРС стигао је и његов комшија Александар Георгијевич Тептин (24). Учествовао је у борбама код Власенице, Скелана и Сарајева, у саставу 1.РДО и 2.РДО. Нестао је 7. јуна 1993. године, када се његов 2.РДО, ради дубинског извиђања, убацио у рејон Челопека. 

Михаил Викторович Трофимов (30) из Дивногорска у Краснојарској области, завршио је Новосибирску вишу војну школу. Учествовао је у совјетској интервенцији у Авганистану, из које се вратио са последицама тешког рањавања и два ордена Црвене заставе. Пре доласка у Босну, живео је у Одеси, где је радио као каскадер у Одеском филмском студију. Био је командир 2.РДО. Током упада на непријатељску територију, 7. јуна 1993. године, смртно је рањен. Издахнуо је истог дана у болници „Коран“ на Палама. Сахрањен је у селу Прача, а касније су му посмртни остаци пренесени у Калиновку, Виницка област у Украјини, где живе његови родитељи.    

Димитриј Јевгењевич Чекалин (21), планинар из Москве, прво је ратовао у Придњестровљу, а у децембру 1992. године ступио је у 2.РДО ВРС. Погинуо је 10. марта 1993. године у Прибоју на Мајевици, где је и сахрањен.    

Приредио: Душан Опачић – Братство