Празник равноапостолних Кирила и Методија, учитеља словенских, прослављен је литургијски у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа.
Началствовао је јереј Блажо Божовић уз саслужење браће свештенослужитеља: протојереја ставрофора Милете Кљајевића, протојереја ставрофора Драгана Станишића, ђакона Ивана Црногорчевића и уз молитвено учешће проте Милуна Фемића.
По прочитаном јеванђелским зачалу, словом поуке присутнима се обратио началствујући свештенослужитељ, јереј Блажо Божовић.
,,Чули смо данас два дивна Јеванђеља. У Јовановом Јеванђељу, се каже да је Христос отворио очи слијепоме, па онда онај моменат у коме они људи који га знају читав живот, у то не вјерују.
И данас сваким даном човјек се пита, и оно што види не вјерује, и оно што чује не чује, а знамо да је Господ Бог који је створио вид, човјека и свако биће на земљи и који је дао сваком бићу вид – може да поправи и да да вид некоме; Он Који је дародавалац живота.
Али ето човек се пати, сумња, не вјерује.
Па онда можемо и да упоредимо са оним Лукиним Јеванђељем у причи о Лазару и богаташу. Кад богаташ из пакла моли Лазара да јави његовим живим сродницима – да је истинита вјера и да је Један Господ Бог.
А онда му је Господ рекао па кад нису вјеровали Пророцима и књигама – џабе је да им се чине чуда.
Човек је биће које треба да поштује традицију, ову своју коју има – да чита Свете књиге и Свете списе и да у њих вјерује.
Јер наш Господ није дјелић истине, него је Он истина, није дјелић пута, него је Он пут. Није дјелић живота, него је Он сам Живот.
Имајући у виду да човјек у сусрету са том истином, он одреагује. А како ? Видјели смо данас у Апостолу који је читан, мислим да су била Дјела Апостолска – па каже онај који је у тамници био задужен да чува Апостоле, па их ставио у таму најкрајњу а после земљотреса је мислио да су побегли, па је хтео и да се убије.
Али немој да се убијаш, ту смо. Нисмо бјежали.
И он је прихватајући ту истину и гледајући то смирење апостолско – прихватио Бога и крстио се и служио му.
Е управо то је оно што се дешава и до дана данашњег. Да човјек на Божију истину мора да одговори, да ли позитивно или негативно, то од њега зависи.
То сам хтио да кажем, да треба да читамо Свете књиге.
Да су Свети Кирило и Методије поштујући ту традицију нама дали духовни вид.
Постојало је хришћанство на овим просторима.
Исто као што Свети Сава није донио писменост у србском народу, али јесте својим ауторитетом и својим мјестом и положајем на којем је био, на велика врата унио доста тога за нас.
Управо поштујући традицију, светитеље које помињемо и Богу се молимо – поштујемо традицију.
Као што каже један свештеник – ми смо посађени наопако, а то је уствари да су наши коријени на небесима.
Видимо из ових прича које имамо и које Господ као истину даје, и Себе даје као истину, да заиста вјерујемо; ето ми нисмо били свједоци овога чуда, али вјерујемо као да смо тамо били.
Повјеровали су људи који нису имали неке школе а ови који су били замазани неком идеологијом или неким учењима никако да поверују и да схвате да Господ чини чуда и чини их до дана данашњег.
Ето тако да са стрпљењем и молитвом проведемо наредне дане који су заиста тешки за нашу Цркву и за сваког човјека који у Бога вјерује, који је православни хришћанин. Прошао је тај неки тешки период али нико нам не гарантује да неће доћи још тежи периоди. Христос васкресе ! “
