Црква Црне Горе

 И, док су се повремено свађали краљеви, Никола и Милан, Никола и Петар, Никола и Александар, нико од њих, па ни њима потчињених, никада, ни у примисли, није довео у питање две несумњиве ствари: да су Црногорци Срби и да је Србска православна црква темељ духовности и државности. Оно што никада, ни у примисли, нико није довео у питање, довео је лажни цар Мило Ђукановић, са својом страном свитом: Црногорци нису Срби и Србска православна црква није канонска. Растурају темеље праве и исконске Црне Горе. Неће у томе успети.

То је апсолутно затирање идентитета. Кроз своју славну историју, србски народ се суочавао са разним завојевачима, који су настојали да, како је говорио краљ Никола, тај народ потпуно униште, а његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегазе.

Наши непријатељи су из дуге историје сукоба нешто научили – да нас војна сила не може сломити. Не зато што смо ми, сами од себе, тако непобедиви и снажни, већ зато што смо увек били окупљени око духовног стожера – вере, која је искрила Митрополијом црногорско-приморском Српске православне цркве; и слободе, коју је на пиједестал свих људских вредности поставила теократска држава, односно – опет митрополија.

Свети Петар Цетињски је казао да је слобода темељ сваког добра на овом свету. Зато су данашњи завојевачи, као идеолошки наследници оних ранијих, схватили да, ако желе да окупацију учине трајном и стабилном, прво морају сломити духовни скелет народа. Када народ не зна шта брани, лако га је држати у ропству.

Беспризорни напад на Српску православну цркву у Црној Гори, кроз најављено отимање храмова и цркава, те франкенштајнско стварање алтернативне псеудорелигијске организације, коју одреда чине комунисти, атеисти, криминалци и један распоп – није аутохтона идеја актуелне црногорске власти. Њихова улога је чисто марионетска, а агенда уништења православља већ дуго је на дневном реду завојевача новог доба, што они каткад и нескривено поручују.

Покушавају да, заједно са страним менторима, расправославе Црну Гору, одвајкада утемељену православну државу, да се ми православци осетимо као мањина и као гости државе коју су нам наши неумрли преци завештали вечним духом и крвљу. Кренули су путем којим је Његошу и Црној Гори отета капела на Ловћену, што је био и захтев Ватикана, а што црно на бело пише у писму упућеном из Ватикана митрополиту Дајковићу. Газе, Ђукановић и дружина, стопама које су издајници пре њих добро утабали.

Црногорска званична властела типични је изданак материјалистичког духа за које је црква важна само као имовина, део катастра, парцела коју треба приграбити. Понижавају данас, овим законом и наумом, цео православни свет, не само Црну Гору.

Сетимо се само изјаве генерала НАТО-а Френклина Бена Хоџиса, бившег главнокомандујућег копнених снага у Европи, који је СПЦ и православље означио као главну препреку довршењу посла на Балкану. Ово се стога не тиче само Црне Горе већ и Србије.

Сарадња актуелне црногорске власти на том путу самоуништења јесте опортунистичка. Они ово поданичко служење виде као једини начин да опстану на власти и да гомилају незаконито богатство. Уз то, појединима из тог моралног талога увек се свиђа идеја отимања имовине, било чије и било како, јер се нити људи стиде, нити Бога боје, па у отимању храмова они виде прилику за бизнис, отварање хотела, сластичара, казина. Треба валоризовати божје на земљи. То је њихов дух.

Са друге стране, „западни партнери” помоћу уцена и претњи врше снажан притисак да се посао заврши. НАТО, нови Вавилон, модерни Четврти рајх, својом паранојом и страхом од немог погледа и слободне савести нашег народа живо сведочи да нема те војне силе која може да покори праву Црну Гору, јер је права, Његошева Црна Гора духовна категорија која сажаљиво посматра све те перверзне играрије заробљених умова.

Тешко је, и поред свега што мислимо о њима, не осетити тугу док слушамо људе који говоре нашим језиком, који су рођени у овој земљи, којима су преци остављали животе бранећи земљу од ранијих окупатора, како данас бесрамно славе сваки нови ступањ ропства свог народа. Испрани мозгови или купљене душе, свеједно, заслужују да се над њиховом судбином заплачемо. Сваког доброг човека боле ране других. А њихове ране су толико велике да су се и сами претворили у једну велику рану и ништа осим ране од њих није остало.

Пркосећи прецима и незаинтересовани за потомство, животаре тако у убеђењу да су део поретка који не може да пропадне, иако им се пред очима руши, улазећи у ону фазу кад окрутност и опијеност злом постају нескривени и свима очигледни. Кад гомилају своје трупе око збуњених цивила, кад развијају моћну машинерију ратне пропаганде око добронамерних људи који их дозивају, кад усавршавају технику и опрему, као још једна у низу пропалих људских сила, која, по свему судећи, броји последње дане. Јер, „кад безбожници ничу као трава и када цвјетају сви који безакоње чине, то бива да би се затрли заувијек”.

Црква на ове самодеструктивне имуплсе реагује хришћански, библијски, смирено, саборно и молитвено. Али, одлучно. У мисији заштите наше духовности и идентитета, црква има безрезервну подршку народа. Сва права Црна Гора снажно је стала против безбожне идеје отимања и скрнављења верских објеката, а сваки прави Црногорац је свестан тога да напад на СПЦ, на Митрополију црногорско-приморску, представља напад на њега самог, на оно што он јесте, на оно што он чува као завет предака и аманет потомцима.

Чак и међу суграђанима који иначе подржавају власт, а нису укаљали руке неделима, услед чега би постали погодна мета за уцене и притиске, огроман је број оних који су довољно свесни да разумеју опасност и довољно савесни да коначно „тирјанству стану ногом за врат”.

Сабор у Никшићу прилика је да се покаже апсолутни консензус с овим питањем у вези и да покажемо и властима, и људима, и Богу да ћемо свој темељ бранити, ако треба, до последње капи крви.

*Председник Праве Црне Горе