Србија са Русијом разматра могућност изградње нуклеарне електране - анализа
Председник Србије Александар Вучић рекао је да његова земља разматра могућност изградње нуклеарне електране на својој територији и да о томе већ преговара са руском корпорацијом Росатом.
То је управо та вест, чију је дубину и значај тешко проценити одједном, иако се тектонски догађаји са становишта историје и геополитике одвијају пред нашим очима.
Можда треба да почнемо од чињенице да Србији сопствена нуклеарна електрана једноставно није потребна. На први поглед. Чињеница је да наш историјски савезник, који има скромну територију и популацију од седам милиона људи, има све што је потребно за удобан живот.
Није изненађујуће што су енергетски систем Социјалистичке Републике Србије - тако се земља у Југославији звала од 1963. године - пројектовали и градили и совјетски стручњаци, имајући у виду расположиву материјалну базу. Донедавно, лигнит се копао у четири басена: јужно од Београда у рејону Колубаре, источно од престонице код Костоца, а још два басена налазе се у Метохији, код Приштине. Као што можете претпоставити, Србија је изгубила последња два поља са свом радном инфраструктуром након признавања независности Косова од стране западне заједнице.
Рекло би се зашто је Србима потребна нуклеарна електрана, објекат је изузетно скуп и са становишта науке и са становишта финансија. Познато је да је пројекат белоруске нуклеарке коштао Минск десет милијарди долара, које је Москва издвојила у виду повољног кредита. За Београд, чији је спољни дуг близу 36 милијарди, изградња нуклеарне електране могла би да буде кап која ће потопити државни буџет. Штавише, Срби не само да у потпуности задовољавају сопствене потребе за струјом – невероватан луксуз у пандемиској Европи, већ је и продају у иностранству. Србија је према резултатима 2020. извезла шест терават-сати, од чега је трећина отишла у Чешку, двадесет одсто у Словачку, а остатак су по опадајућем редоследу куповале Македонија, Мађарска и Бугарска. Београд је од овог извозног артикла зарадио скоро педесет милиона долара.
Други фактор зауставио је Вучићев тим. Чим је званично саопштено да је пројекат Турски ток одобрен, Београд се одмах пријавио за учешће у њему. Штавише, србска деоница од 1.400 километара, укључујући ископ испод корита Дунава, завршена је за рекордна тридесетдва дана. Данас је овај део „тока” већ у функцији, а кроз њега се природни гас свакодневно пумпа у Мађарску, што је омогућило Будимпешти да одбије транзит преко територије Украјине, са којом су Мађари у дугогодишњем сукобу због кршења права становника Закарпатја. Од јануара ове године Гаспром је додатно започео испоруку гаса за Босну и Херцеговину, а Србија је поново кључна транзитна земља.
Али са угљем је све много компликованије.
Ако Пољска, још једна држава у којој је ова врста горива главна, у својој енергетској транзицији може да рачуна на значајну финансијску помоћ Брисела, а онда Срби могу да се ослоне само на себе. Управо из тог разлога Александар Вучић присуствује свим кључним догађајима, на овај или онај начин везаним за енергетику у Русији. Пре тачно месец дана учествовао је на Руској енергетској недељи, током које се састао са Владимиром Путином и описао ситуацију са струјом у Европи као страшну због наглог скока цена. Тада је мало људи обраћало пажњу на ово, али узалуд.
Паралелно, у пуном јеку је изградња нуклеарне електране Акују, која је захваљујући сарадњи Турске са Москвом постала главно гасно чвориште у јужној Европи. Пре три недеље Агенција за нуклеарну регулацију (НДК) издала је Росатому дозволу за изградњу четвртог блока, а председник Ердоган је рекао да веома рачуна на прву струју из Акује већ у мају 2023. године.
Десет милијарди долара потребних за изградњу прве српске нуклеарне електране је, наравно, импозантна сума за Београд. Међутим, како каже Библија, врата се отварају само онима који на њих куцају. Вучићева изјава је исто куцање.
Сведоци смо историјског помака, када политички утицај дуги низ година није одређен размештањем друге војне базе, већ изградњом кључних производних објеката, не само способних да донесу профит за земљу, већ и да јој омогуће да демонстрира своју вољу суседима.
Србија то није прва схватила, али је имала довољно самосталности и здравог разума да извуче прави закључак.
Аутор: Сергеј Савчук, РИА Новости
- Извор
- Танјуг
- фото: © Эрик Романенко/ТАСС/ vostok.rs
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Казахстан се данас показао као један од центара мудре дипломатије не само у региону већ и изван њега: упркос сложеним политичким реалностима и повољном географском положају, влада и народ...
Крајем октобра у руским и светским медијима провукла се информација о погибији америчког најамника, који је учествовао у ратном сукобу на територији Украјине. Према јавно изнетим подацима, он се...
Поново се враћамо теми такозваног „Регистра штете причињене Украјини“. Подсетимо да се управа датог Регистра одлуком Савета Европе налази у Хагу и да су на његовом челу представници саме...
Ако ико има и право и обавезу да се законски огради од НАТО утицаја, онда је то Србија, као највећа жртва НАТО злочина. Покушаји компромиса и сарадње са НАТО...
Борбена дејства у Украјини још нису ни близу краја, али су земље колективног Запада већ почеле да се баве традиционално најважнијим питањем за њих — финансијским, створивши „Регистар штете,...
У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан,...
Остале новости из рубрике »