Била је матуранткиња кад је избио Први балкански рат, њој тек деветнаеста. Не помишља на студије, још мање на удају. Хтела би да ратује. Пријавила се Народној одбрани где нису хтели да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, не девојчурке из школске скамије, пише Политика.
Врати се кући покуњена, али сутра опет бану на исто место. Неки мајор упита:
– Којим добром, девојко?
– Хоћу пушку и ратни распоред – рече одлучно. Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.
– Добро, не можеш на фронт али ћемо те узети за болничарку.
Нису имали куд, те је приме. Одсекла је косу, оденула униформу. Са другим добровољцима неколико дана вежбала како се гађа или баца бомба, и кренула према Куманову. Следеће године нападоше Бугари а Софија стиже на Брегалницу. Опет одликовање. Чим је Аустроугарска 1914. објавила рат Србији, ево Софије. Лепа Београђанка нашла је мајора Танкосића који је одлазећи водио одред на Дрину, али јој рече да се јави Игњату Кирхнеру, команданту Сремског добровољачког одреда. Овај рече да му је свака пушка добродошла, а јуначко срце поготово.
Он је, по оцу Немац и по мајци Србин, 1908. у време анексије БиХ био поручник у аустроугарској војсци, али је искористио прилику и пребегао у Србију са читавим водом својих војника. А Софија у новој јединици примети да је млади ратници гледају с поштовањем али и, некако, као женско. Тада им је казала да она за њих није Софија већ њихов друг, саборац Софроније. И наставила да корача пламтећим стазама Великог рата.
Као комити на гласу, Кирхнер јој на почетку рата за Београд повери да са четворицом људи пређе на леву обалу Саве и тамо окачи српску заставу. Успут, требало би да пресече телефонску линију и покупи оружје душманима. Крете, срећна што је ово пало баш њој у део. Под заповедништвом храбре девојке били су Предраг Караклајић, Мирослав Голубовић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић, а Кирхнер је поучи: „Зора је душу дала за акције. Најпре чамцем тихо, преко Саве, па онда на прстима до карауле и уснулим Аустријанцима учтиво кажеш: ’Жао ми је што сам морала да вас пробудим и узмем ваше пушке.’”
Још није ојутрило кад је чамац, с пристаништа у Карађорђевој улици, склизнуо ка Земуну. Софија и пратиоци носили су две српске заставе, узете из хотела „Бристол”, где је у то доба било прво превијалиште. Ипак, нису успели да непријатељске стражаре ухвате на спавању. Опазише они српске војнике чим су пришли караули и тог часа, гологлави, а неки без одеће и оружја, јурнули у бежанију ка Земуну. Кад су видели Софију и њене другове са реденицима, није било силе која би их задржала и нагнала да прихвате бој.
Тако је Софија, без трунке отпора, испунила задатак. Пресекла је телефон између карауле и аустријске команде у Земуну и истакла две српске заставе: једну према Земуну, да би Аустријанци видели да је кула освојена, другу као Београдској тврђави, као знак команданту Кирхнеру да је заповест извршена.
Остало им је да мирно покупе оружје и муницију, испитају терен око Саве и њених шибљака и железничког моста, и живи и здрави врате се у Београд. Кад су били у пристаништу, са тврђаве су се огласили србски топови тукући монитор који се, Дунавом, ближио ушћу Саве. Софија и њени другови стигли су да учествују и у овој борби, брзом митраљеском ватром натерали су непријатељски брод у повлачење. Као да јој је било суђено да у почетку рата, лета 1914. и с јесени 1915, оба пута у судбоносним часима, буде у одбрани српске престонице.
Ова сећања, много година после Великог рата прибележио је чачански књижевник Антоније Ђурић, беседећи са Софијом Јовановић у њеном скромном београдском стану, окруженом дечурлијом из суседства која су је звала једноставно: Бака Софија.
Гвозден Оташевић, Политика 
