Хтео сам још да кажем – свако заговарање сарадње са Русијом се тумачи као русофилство. А није. То је поштовање реалности и поштовање те земље.
У том репозиционирању Србије ка Русији, коју сте ви сада аргументовали да нам је потребна, шта би били први кораци, ако се зна да смо на врхунцу сукоба Запада са Русијом и да ће, како сте рекли, бити још нових сукоба? Како ми у овим околностима можемо да појачамо сарадњу, па и савезништво са Русијом? И која је ваша процена онога што се на западу мило зове кост–бенефит (cost-benefit)? Треба ли да нас плаше претње са Запада да би нас то скупо коштало или је, напротив, кост-бенефит на страни тога да се репозиционирамо што пре то боље?
Прво, то би могло да кошта, то нема бесплатно. Али нама мора да буде јасно да морамо бити спремни да ту цену платимо. Као што је у Републици Србској урађено! Постоји цена тога. Први корак би требало да буде ревидирање, најблаже речено, преговора са ЕУ. Мора да се начин, који се зове европски пут, потпуно промени. Једноставно, тај европски пут је постао пут деструкције. Он много више кошта Србију него што би нас некаква епохална тектонска промена коштала. На пример, од 2002. године, када је власт финансијско тржиште Србије препустила страним банкама, богатством Србије, какаво год да је, располажу стране банке. Од тада до 2020. године, стране банке су овде дошле под изговором помоћи из ЕУ. ЕУ је овде помогла, дала је разне донације за ових 20 година у вредности близу три милијарде еура. За тих 20 година, те стране банке су из Србије изнеле у готовини око сто милијарди евра! Према томе, цена баш и није нека велика да ми прекинемо тај зачарани круг деструкције. Значи, то је прво корак, да се то прекине.
И, да се оснажи суверенистички покрет. Да се Србија врати својим основним елементима суверене земље, на бази интереса србског народа, будући да знамо да сви Срби не живе у Србији, има их и у дугим земљама, али њихов, србски интерес је исти као и у Србији. То је први услов. Јер, неће вам нико ништа веровати. Можете да причате шта хоћете. Мислим да администрација, да власти у Москви, не верују нама превише. Али нису нервозни, тако да то ипак иде ка току сарадње.
Други услов је да Србија храбро дефинише своје интересе у сарадњи са другим деловима света. Кажем храбро, јер мора да буде одлучна у ставовима и да руској страни предочи шта је њој потребно и шта очекује. Ја сам сигуран да би руска страна у том амбијенту имала разумевања.
Е, онда идемо даље: привреда мора бити стимулисана. У условима кризе, у ЕУ опада тражња за производима, увоз у ЕУ је опао преко 20 одсто, што се односи и на оно што увозе од Србије. Привреда треба да се охрабри. Али, како ви да охрабрите привреду која је већински у власништву Запада? Како? Значи, следеће корак мора да буде на домаће инвеститоре и на домаће привреднике, а не на странце. Иначе, то је савршен систем: да би вам Запад дао кредит, условљавају вас да део кредита дате њиховим компанијама кроз субвенције да би они овде отворили неке фабрике. То је зачарани круг. У њему ви финансирате западну привреду у Србији. То мора да се прекине и да се оснажи домаћа привреда. Кад је домаћа привреда у власништву србских држављана, онда можете да идете на тржиште – на које год хоћете које је заинтересовано за ваше производе.
У том смислу, треба да се оживи пољопривреда, јер се она овде систематски уништава кроз смањење субвенција, или непостојање субвенција, отварање тржишта за субвенционисане западне производе (субвенционисани су и до 60 посто, те су јефтинији него ово овде).
Србија има природне предности, рецимо у воћу, што је веома интересантно за руско тржиште. Природне предности – Бог дао! Такво је поднебље да такав квалитет нема нигде.
То су, дакле, ствари које треба урадити, али не видим никога у политичкој елити Србије ко размишља на такав начин, а камо ли да има капацитет да такав искорак направи.
Такав искорак ће морати доћи. Али, боље данас, него за годину дана.
Даље, ми дајемо два аутомобила хитне помоћи Украјини. Свака част и ја бих дао, али не Зеленском и његовој жени која живи у Лондону. Или амерички амбасадор коме се даје могућност да сваки дан критикује Србе, јер „Срби не знају шта је Русија“. Сад је нова мантра да Србија треба да учествује у обнови Украјине. Које Украјине?
Према томе, не видим у овом часу спремност политичке елите у Србији да направи историјски искорак, чији један од елемената треба да буде успостављање озбиљније и знатно шире сарадње са савременом Русијом. Знате, то није Русија 19-ог века…
Кад тако поставимо ствари, сагледамо аргументе које сте дали, Србија нема равнотежу у односима према својим непријатељима и својим савезницима. Не да нисмо успоставили равнотежу, него претежемо ка Западу. То што претпостављам да је ненормално, нама се објашњава као прагматична политика. Да ли и до које мере постоји опасност да се путем такве „прагматичне политике“ бесповратно удаљимо од Русије? Да ли постоји црта која би значила да је пређена граница, из угла Русије? Да ли Русија сматра да је нормално, или мисли да је ненормално, да се ми једнако понашамо према пријатељима и непријатељима? (А прво да замислимо да се заиста једнако понашамо). Да ли постоји граница када би и Русија нама рекла: добро, сад је стварно доста?
Не знам тачно шта мисле људи који су администрација, власти Русије, али када посматрате понашање Русије у међународним односима, и када знате логику велике силе, мислим да Русија зна да ће се то једног дана десити. Зна да сада није тако (нема равнотеже, прим.ред). Али, није нервозна и има искуство да се на крају вратите њеној подршци и сарадњи са њом. Тренутно није тако, они то врло добро знају, али нису нервозни.
Друго, морамо да знамо, да је у савременом свету руска администрација прилично трома, и врло споро реагује, али кад реагује, онда одради посао. То је старо руско правило да Руси споро седлају коња, али кад узјашу онда брзо јашу. Ово је сада фаза када је администрација трома, мислим да њихову дипломатију, у оперативном смислу, а не мислим на Москву. Понавља се ситуација из 19. века. Администрација царске Русије је била врло спора. Амбасадори су играли своје игре од Истамбула до Беча. Али, на крају, кад дође до цара, онда се ствар врло брзо преломи у интересу србско-руске сарадње. Бојим се да је данас слична ситуација, да је то споро и да има и корупције, али када дође до врха – до председника Путина, онда се реши врло брзо, и то у интересу Србије! То је историјска аналогија, али је веома логична, јер велике земље не мењају начин понашања. Оне су увек мање-више исте.
Да се вратимо на почетак, у Русији су свесни да у овом часу са Србијом има много проблема у сарадњи, али су такође свесни да ће то једног дана ипак доћи на оно што је историјски дефинисано. Русија није нервозна, а то је најважније.
Да ли то значи да ћемо, уз помоћ Русије, пре завршити у оним интеграцијама које Русија окупља око себе и у којима она учествује, него у НАТО пакту?
Ми у овом часу губимо време у погледу политичког опредељења, јер НАТО после Украјине неће постојати. Да се разумемо. НАТО већ сада не функционише. Друго, ЕУ већ сада не функционише. Већ сада доноси одлуке са којима се не слажу све чланице. Ја не видим никаквог разлога да се настави интензивна сарадња са НАТО. То је реалност једног дела света.
На другом делу света се рађа нови светски поредак који ће бити заиста нови светски поредак – а то су нове интеграције о којима смо говорили. У њима ће, поред Кине и блискоисточних земаља, Русија бити кључни фактор, и то у интелектуалном смислу, јер она много више разуме свет него што Кина разуме. Кина је друга планета, знате… Али, Кина има економску моћ. Дакле, то је једна симбиоза интелектуалног потенцијала који има Русија – у најширем смислу речи интелектуалног – и економске моћи Кине. То је оно што долази и што је већ дошло. И заиста, губити време, било би заиста бесмислено. То су две земље, укључујући и Блиски исток, са којима Србија има врло добру сарадњу. Био сам у Кини у септембру прошле године. Они кажу да су вољни и спремни да помогну Србији колико год треба. У финансијском смислу – колико год треба. Они третирају Србију као једну од три земље у Европи са којима имају најбоље односе. Наравно, они то говоре из угла своје моћи… знају они шта се овде дешава.
Али, хоћу да кажем: постоји могућност, и увек је боље да се она искористи раније него касније.
У том смислу, да ли смо већ заостали? Наши традиционални пријатељи, из света несврстаних, Латинске Америке, Југоисточне Азије, они су сви већ груписани око Русије и са Русијом. Та нова светска већина већ постоји, то смо констатовали. И, као што смо констатовали, ми за њима већ заостајемо. Коју смо цену платили због тог заостајања? Која ће бити цена даљег заостајања? Или ипак имамо рок који би представљао толеранцију у кашњењу?
У сваком случају каснимо. Да ли много – то је тешко рећи, јер се већ сутра ујутру покаже да много каснимо. А можда буде још неког простора…
Оно што је важно – земље које су носиоци промена су склоне Србији и неће се љутити што она касни. То није њихов проблем. То је наш проблем. Ми губимо време. И, падамо у непоправљиву зависност од наших непријатеља.То су, пре свега, ЕУ и Запад. Тако да сте у праву. Ми ћемо платити високу цену. Ако будемо каснили са прикључењима, не само тим интеграцијама, него у интензивирању директне сарадње са Русијом, Кином, Египтом, Ираном, Саудисјком Арабијом… Подсетио бих да је египатски председник прошле године посетио Београд. Изузетно важна посета. Кад се вратио у Каиро, већ сутрадан је руски министар спољних послова Сергеј Лавров дошао у Каиро да са њим разговара.
Према томе, то су јако важни процеси. Ми можемо да их издамо, а можемо да им се прикључимо на време или касније, али цену ми плаћамо. Зато бих волео када би неко у Србији мало више размишљао о томе и доносио одлуке у духу тог размишљања, а не само на фону пропаганде против Русије. Или против Кине. Против ње се у овој земљи већ води пропаганда, али ће бити много интензивнија. А да не говоримо шта ћемо да радимо кад дођу ратови и тај део света победи у тим ратовима. Можда би у овој фази ратова могло да се извуче занимљиво искуство из периода Кримских ратова, 1856-1858, када је Србија била под притиском да се определи, пошто је то био рат између западних земаља и Русије. Србија је успела да се не определи ни у каквом суштинском смислу. Можда би данас као први услов тог искорака ка новој реалности био да формирамо и одбранимо оно што се зове неутралност, а не ову лаж од неутралности.
У том, контексту, да ли Србија може да избегне судбину Украјине – да ли можемо да избегнемо да будемо противници Русије?
Може, како да не може!
Да ли би тај одговор могао да се тражи у зближавању православног света? И, у чему још?
То о чему говорите има два нивоа. Прво, православни свет је на удару због саме чињенице да у православљу постоји 18 аутокефалних цркава. Православље је утолико ближе човеку, јер су то националне цркве. А католичанство је међународна корпорација. То је отворило један ниво проблема – као што знамо, са патријархом у Цариграду који практично нема вернике. Подложни смо разним манипулацијама. То је један од проблема.
Православни свет је на удару, али је ефикасност тог удара побољшана тиме што не постоји јединство православног света. Руска Православна Црква је најмоћнија и самим тим она би требало да има капацитет обједињавања православног света, али она је повезана са политичким ратом против Русије, тако да је тешко то обезбедити.
Други ниво проблема је словенски ниво проблема. Не би требало никада заборавити да су Словени највећа етничка група у Европи. И да, она политика завади па владај је доста стара. Западне земље су неколико векова имале циљ да се на било који начин спречи обједињавање те највеће етничке групе у Европи. Покушано је са верским разликама, али оне нису баш толико дубоке како би се могло претпоставити, јер то су свега пар земаља: Пољска, Словачка, Чешка и Хрватска и Словенија које нису баш толико важне. Већина је православни свет. То је много важнији проблем, то што се спречава нека врста уједињења словенског света. Он је разбијен, словенски народи су окренути једни против других и то је основна стратегија Запада, која се не мења већ вековима. Други су носиоци, јер се мења моћ појединих западних земаља, али то остаје основна стратегија.
Може ли Русија некако да помогне да се успостави јединство?
Тешко. Русија покушава да успостави мост међу словенским народима, али увек се нађе нека земља која то разбије, као што је то Пољска. Дежурна је Пољска. Иако су Пољаци велики Словени. Али, ако се подигну ствари на политички ниво, онда су против Русије, они исконски мрзе Русију. Штета. Пољаци су велика нација, и бројчано и културолошки. Они су велики Словени, иако су католици, веома држе до свог словенства. Међутим, из неког непознатог разлога, настала је култура мржње. Они мрзе свакога, али свакога – сем Срба. Иако смо ми православни. Они су главни инструмент разбијања покушаја да се словенство уједини.
Дакле, два су проблема. Није само природа православних народа – 18 аутокефалних цркава. Него је и овај други, можда много важнији проблем словенства. Јер су Словени највећа етничка група у Европи.
Може ли да се направи дугорочна стратегија, будући да Пољаци имају специфичан однос према Србима, да се прво успостави србско-руско братство и да се на фону тог братства ублаже односи Руса и Пољака, те да се тако искорачи ка (општем словенском) миру?
Није реално јер су Пољаци познати да не држе реч. Черчил је за Пољску рекао да је она хијена Европе. Пољацима се једноставно не верује.
Шта србско-руско братство може да донесе Европи и свету?
Србско-руско братство би пре свега донело Србима, једну велику предност и једну велику могућност. У ширем смислу, у погледу света, има реалних могућности. Антагонизам, непријатељство и русофобија ће на Западу трајати дуго. То је темељ савремене политике западних земаља и неће се дуго променити. Међутим, живот носи своје и нека сарадња мора да постоји. Ту би Србија, као поуздан партнер Русији, и као земља која разуме Запад, могла да буде непризната и невидљива веза. У том смислу би Србија могла да има велику корист.
Кад смо код користи, да се вратимо на наше горуће питање које је могло бити и прво у овом интервјуу. Зашто Русија и Кина нису укључене у преговоре о Косову? Зар то за Србију не би било корисно? Кад говоримо о србско-руском братству, увек се хватамо за Русију кад нам је најтеже. А сад нам је најтеже и то око Косова. Зашто она није укључена у преговоре у Косову?
Ја знам да нису укључени, али не могу да схватим зашто власт у Србији елиминише њих из разговора. Јер, да се разумемо, власт Србије је у коначници она која елиминише Русију из тих преговора, зато што су прихватили наметнуту лаж Америке: Косово и БиХ су приватно власништво америчке политичке елите. Али, то није прихватила ова власт. То су прихватили одмах после 2001. године. Али, постоји континуитет, у томе је проблем. Према томе, ја уопште не разумем зашто Србија не каже – извините људи, потписници Дејтонског споразума (када је реч о БиХ) или одлука СБ УН су и Русија и Кина. Када је реч о Косову, ту постоји резолуција 1244. У преводу, Русија и Кина су као сталне чланице СБ УН гаранти те резолуције. Подсетио бих да је та резолуција трајна! То је једна од две резолуције икада донесене у СБ УН које су трајне! Резолуција може бити замењена само доношењем неке нове резолуције. У преводу, не може без Русије и Кине било шта. И све ово што се ради, и Србија даје доле све што је могла да да, у ствари нема никакав правни значај. Ко је гарант тога? ЕУ? Па то не постоји. При том, ЕУ нема никакав правни легитимитет у Србији. Ми нисмо чланица. Ми јесмо на путу, али нисмо чланица. Дакле, када је реч о тражењу решења за КиМ, резолуција 1244 СБ УН је једина правно ваљана. Према томе, све је на Србији.
Не може да дође Русија да моли Србију да учествује у решавању србског проблема на КиМ.
Они се јесу нудили. Више пута. Веома отворено. Чак је министар Лавров казао да ће питање КиМ бити решено када се заврши питање са Украјином, које је текуће.
Зато што ће доћи на ред све кризне ситуације у Европи. А онај ко победи у Украјини, он ће бити доминантан у тим преговорима о кризним ситуацијама. Према томе, Србија губи време!
Република Србска, мало пре смо је споменули, већ је направила одређене искораке. Она је такође део Православног и Србског света. Какав је тај део односа сарадње Русије и Србског света?
Русија и Република Србска имају врло искрену и јаку сарадњу. Русија је неколико година пажљиво пратила однос Републике Српске према Русији, и после неколико година, у Русији је утемељено уверење да може да верује Републици Србској и да је Република Србска уистину савезник Русије, иако РС формално није држава. Она је нека полудржава унутар државне заједнице БиХ. Тако да је то врло примерена и што је најважније, искрена сарадња. Русија доста помаже, на овај или онај начин. Тако да, практично стварни савезник – оно што та реч значи – једини суштински савезник Русије у овом делу света је Република Србска. Наравно, много људи у Србији и у Црној Гори су искрени савезници, али гледано институционално, то је само Република Србска.
На крају, порука братској Русији би била која?
Можда би било примереније – порука Србији, јер Русији је све јасно. Сва су врата отворена када је реч о Србији и о србском народу. Наравно, у свему треба бити реалан, јер нико не може да вас воли више него што ви сами себе волите. Тако да би моја порука више била усмерена ка Србији: да се још једном, или, ако још није, да се изврши процена куда иде свет, где је место Србији у тим процесима и да се донесе одлука која ће се онда поштовати. С тим што би се са том одлуком морало изаћи пред народ, јер имате јавно мњење које је преко 80 одсто стабилно против увођења санкција Русији, и не можете да ви пред то јавно мњење изађете са тим да идете у ЕУ. Значи, морате бити реални у томе. Порука је Србији, не Русији.