Дејтонско-париски мировни споразум 24 године после

Двадесетчетири године је прошло од потписивања Дејтонско-париског мировног споразума. Данас га представници западних земаља тумаче онако како то искључиво њима одговара, а у лицу институције Високог представника спроводе протекторат над Републиком Србском и над државном заједницом БиХ. Запад и даље наставља са покушајима мењања тог споразума, односно, циљ им је спровођење плана централизације и умањивање надлежности Републике Српске. После 24 године и даље се воде полемике око овог споразума и његовог тумачења, иако је Споразум написан веома јасно.

Искуство из НАТО агресије на Републике Српску, Српску Крајину и СР Југославију, као и искуство дуготрајних санкција, говори о томе да „западни гаранти” често прибегавају обмани и тумачењу споразума онако како њима одговара. Аналогно томе искуство показује да се Западу никада не сме веровати. Њихов приступ је такав да је за њих легално, искључиво оно што је у њиховом интересу у том тренутку.

Војно-политички аналитичар пуковник Гостимир Поповић за "Восток" је анализирао Дејтонско-париски мировни споразум и његову примену.

Где се данас у међународној политици налази Споразум и његова примена после 24 година?

- Када говоримо о Дејтонско-париском мировном споразуму требамо поћи од тога да је то један од међународних уговора који је на крају 20-ог века један од најзначајних међународних уговора. Разговори, преговори и договори око постизања овог споразума трајали су од 1-ог до 21-ог новембра 1995. године у ваздухопловној бази Рајт Петерсон у Дејтону у држави Охајо. 

Парафиран је 21-ог новембра, а потписан је 14.12-ог у Паризу и зато се он тачно и официјелно назива Дејтонско-париски мировни споразум. То је врло озбиљан документ иако га многи међународни фактори, неки учесници, и поготово они из Сарајева, покушавају да скрену у неку другу страну, и у том смислу, ми, иако је прошло 24 године, још увек нисмо имали конзистентну конференцију и анализу примењеног и непримењеног у овом споразуму. Зато је врло значајно да кажемо за наше читаоце ради општег знања и коректног сагледавања ситуације, шта садржи тај документ.



Он садржи 11 анекса, дакле 11 докумената, а претходи му Општи оквирни споразум који говори о определењу да се направи мир на овом простору и да се уреди систем онако како најближе желе стране које су то урадиле. Кључне стране биле су, тада Муслиманско-хрватска Федерација, данас Федерација БиХ и Република Србска.

Потписивањем  Општег оквирног споразума са свим анексима 14. децембра 1995. у Паризу он је почео да важи. Он се састоји од 11 анекса и било би добро да их таксативно набројимо, па ћемо о неким од њих рећи по неколико реченица и како се то кретало у задњих 24 године. 

- Анекс I под А и Б представља војни аспект мировног споразума
- Анекс I I представља границе између ентитета
- Анекс I I I представља изборе који треба да се десе непосредно после потписивања  споразума
- Анекс IV је Устав који је направио децентрализован систем и веома је добро направљен
- Анекс V је арбитража за Брчко
- Анеkс  VI су људска права
- Анекс VII су избеглице и расељена лица
- Анекс VIII је Комисија за заштиту националних споменика
- Анекс IX су јавне корпорације БиХ
- Анекс X је цивилна имплементација – то је цивилни аспект споразума, а њиме је  дефинисана и институција Високог представника о којој ћемо мало више говорити, и
- Анекс XI, међународно-полицијске снаге



Као и сви озбиљни међународни документи, а ово је заиста озбиљан међународни документ, на крају садржи додатне документе, а они су Споразум о потписивању општег оквирног споразума, додатна писма и изјаве, те закљуци и изјаве страна које су учествовале у целом процесу. Једна од страна у свим аспектима је Република Србска, и било ко, ко покушава да Републици Србској одузме било коју надлежност, он ради против овог споразума.

Сви документи су сами за себе.



Анекс I А је војни аспект који се односи на стабилизацију између Републике Српске и Федерације БиХ, а захваљујући врло стручној и одлучној екипи из Главног штаба тадашње Војске Републике Српске, овај аспект је веома добро припремљен. Република Србска је имала веома снажан утицај, не само у међусобним активностима, него и у активностима контроле конвенционалних снага у Европи, те је и то био један од разлога да се крене интезивно ка нестанку одбрамбеног система Републике Српске. Све то из разлога, јер су тадашњи експерти ВРС показали да познају много боље међународне документе од тих међународних инструктора који су долазили на овај простор.

Овде је карактеристично рећи да АНЕКС I Б – регионална стабилизација – никада није заживео. Он је представљао документ којим би се направио систем размене информација између свих безбедносних система насталих у југоисточној Европи, укључујући све републике бивше СФРЈ и њеног окружења. То је требало да допринесе да Балкан из зоне „буре барута“ прерасте у зону мира. Међутим, овај анекс никада није заживео и то је вероватно намерно урађено да не би дошло до стабилизације у овом региону.

Анекс II који говори о граници између ентитета је вешто злоупотребљен јер је у њему јасно речено каква је граница, и када се он веже са Анексом V – арбитражом у рејону Брчког –требало је само да се утврди докле је граница разграничења ентитета. Онда је то отишло у нежељеном правцу и захваљујући доста и неспособношћу тадашњих представника Републике Српске, дошло је до прављења фантомске институције – Дистрикта Брчко, који је издвојен из територије Републике Срспе, а што нема везе са документима Дејтонско-парискг мировног споразума.

Када се говори о терминологији у овим анексима, говори се јасно о граници између ентитета. Апсолутно је јасно да је међународним документом дефинисано разграничење и било ко да другачије ради или тражи поделе, једноставно, он је тај који је против и који ради на штету докумената овог споразума.

Анекс IV је један од кључних докумената, а то је Устав. Он је направљен као пример децентрализованог система и у том смислу сама његова примена може да буде веома корисна. У Уставу има 10 заједничких функција и толико би требало остати, или чак мање. Само те функције могу бити заједничка тачка и оне не праве проблем ни Републици србској ни Федерацији БиХ, мада они из Сарајева праве проблем од свега тога, поготово Устава. Устав је заиста према оценама свих релевантних стручњака и људи у свету, а који су се бавили озбиљно овим питањем, веома добар пример децентрализованог Устава који може да обезбеди живот једних поред других, а не измешан.

Када се говори о анексима који говоре о људским правима, избеглицама и заштити споменика, само можемо рећи да је захваљујући великом новцу који се улио овде и чији кајмак су покупили странци није дошло ни до каквих побољшања људских права. Није решено питање избеглих и расељених лица, поготово у Федерацији БиХ. У Републици Србској је ово питање решено у потпуности, а у Федерацији БиХ 15%. Огроман број није решен, а неко је једноставно покупио сав тај новац.



Анекс IX – јавне корпорације БиХ - често је злоупотребљаван, као да је то Уставна категорија, односно да се морају из свих области формирати јавне корпорације, а оне се требају формирати само како је одређено.

Анекс X -  цивилна имплементација - односно дефинисање постојања институције Високи представник. Та институција је дефинисана као помоћ локалним органима да се на најбољи могући начин и у најбољој могућој атмосфери решавају проблеми. Међутим, ова институција је на препад, неким фамозним „бонским овлаштењима“, а на шта Република Србска нажалост није реаговала, овај анекс довела до апсурда. „Бонским овлаштењима“ анекс је доведен до апсурда и те личности које су биле на функцији број један у институцији Високи представник, понашале су се врло некоректно, диктаторски, неконтролисано, и у 99,99 % случајева против Републике Српске, њених грађана и легално изабраних представника Републике Српске.

Овај анекс највише је злоупотребљен од свих, мада нема ниједног анекса где међународне снаге и организације нису вршиле њихову злоупотребу.

Међународне полицијске снаге су одрадиле одређени део у једном тренутку. Међутим, и оне су направиле један велики неред. У Републици Србској се и дан данас воде одређени поступци, малтене спречили су рад неколико хиљада домаћих полицијских службеника без икаквог образложења, односно неким њиховим „дискреционим правима“.



Ових једанаест анекса престављају документа Дејтонско-париско мировног споразума и у том смислу их треба посматрати, те тако их треба и читати. Ако се то постави другачије, онда заиста не може доћи до бољих активности, нити помака. Врло често се сада од појединих међународних снага и организација говори о помирењу, што представља поновно бацање "прашине у очи", односно покушај понижавања Републике Српске и србског народа, јер помирење је тек четврти корак. Први корак је истина, а људи неће да се баве истином. Други корак је међусобно поштовање, а какво је поштовање представника Републике Српске и ње саме, а и Србије, можемо видети из активности међународних организација, њихових снага и представника. Трећи корак је поверење, и тек онда може доћи до одређених помирења.

Доследна примена докумената Дејтонско-париског мировног споразума значи да се треба поштовати то што је потписано, почевши од Оквирног споразума, па до Анекса XI, те и то применити. Постоји правило у међународнуим јавним односима које гласи: „Примени, па промени“. Дакле, када се сви анекси примене, а овде су се почели примењивати, неки мање неки више, а неки употпуности. Када би нпр. неко кренуо сада у примену Анекса о регионалној стабилизацији, сви би рекли: „Зашто то?“. Чињеница је, да је он део документа и да га треба применити.

Према томе, читава ова прича о документима Дејтонско-париског мировног споразума је исувише озбиљна прича, и у њој ни после 24 године није дошло до озбиљних анализа, како и шта је урађено, и ко је и шта урадио.

Вратићу се поново на Анекс I – војни аспект – где је тада Војска Републике Српске самим својим постојањем и добрим стручним радом, перфектно по оценама ОЕБС-а и Комисије за контролу конвенционалних снага у Европи одрадила свој део посла и наравно, на тај начин засметала онима који праве неред овде.



Дакле, документа  Дејтонско-париског мировног споразума треба примењивати једнако према свима, а тек онда размишљати о даљим корацима.

Дејтонско-париски мировни споразум - преузимање документа

Канцеларија Виоског представника на чијем челу је данас Аустријанац Валентин Инцко стално говори, односно отворено прети како су Републици Србској потребни „електро шокови“, те јавно ниподаштава, како Република Србска нема никакав суверенитет, него да је она „ентитет“ на његов начин схватања. Он се отворено противи враћању одузетих овлаштења, управо оних које је организација коју представља одузела. Он такође дрско иде даље у свему овоме, те говори да се мора мењати Устав, да се Република Србска мора учланити у НАТО,  те да се централизује сва власт у државној заједници Републике Српске и Федерације БиХ.

- Када говоримо о активностима институције Високи представник, она је врло негативна, а сви „електро шокови“ који би требали да се дешавају, требали би их применити сами на себе и да погледају  шта су све урадили и какве се неистине износе. Једноставно, то је институција која је постала сурогат међународне институције и углавном се бави дезинформацијама, неистинама, подметањима, применом силе у свим врстама односа и на тај начин обезбеђује и ставља се само на једну страну на овом простору. У том смислу, институција Високи представник, односно Анекс X је морао бити одавно закључен. Поједини носиоци који су вршили одређене нелегалне и нелегитимне активности требали су барем да сносе одговорност, па макар то била и морална, али неистине какве износи актуелни представник једноставно не могу више проћи, а Република Србска, надамо се, то више неће прихватати и толерисати.

Дејтонско-париски мировни споразум западни представници тумаче на разне начине те говоре о његовом „духу“, а с друге стране у Споразуму експлицитно пише шта је шта, и које су надлежности Републике Српске, Федерације БиХ и државне заједнице БиХ. Шта је по њима „дух“ споразума или да ли га они тумаче по њиховој вољи?

- Од самог почетка примене докумената Дејтонско-париског мировног споразума, дакле од јануара 1996. године, представници међународних организација и снага покушавају да уведу у игру термин „дух споразума“, и први који су им се директно супроставили је екипа која је водила Анекс I документа, и која им је на научној основи показала да је слово било којег уговора, договора, споразума, неприкосновено, те да је  „дух“ начин примене. Дакле, ми можемо бити коректни и направити услове за рад, можемо да радимо у атмосфери која је прилагођена свима и која иде ка решењу. Обезбеђивање таквих услова је „дух“ споразума, а не мењање било чега од онога шта пише. Једноставно то нема везе са здравим разумом, него представља директно сврставање на једну од страна, те су у том смислу кренули у борбу према политичким факторима, а неке су и придобили за то. Слово Споразума је потпуно јасно, а "дух" је начин спровођења и то треба сви да знају. Ми имамо веома брижљиво организоване конференције где долазе људи који нису добронамерни, а они који раде у интересу Републике Српске, или су у мањини, или покушавају да их миноризују, или покушавају да на било који начин умање њихов значај, те у том погледу теже ка томе да умање и значај Републике Српске.

Чули смо представнике САД, Велике Британије и ЕУ како говоре о томе да је нужно променити Устав државне заједнице БиХ да би он тобоже био у складу, како они кажу, са „европским вредностима. Шта они желе?

- Када говоримо о таквим некоректним и непримереним активностима дипломатских представника, нико их никада није научио шта уопште значи дипломатски представник. Они када говоре о променама Устава немају појма о чему говоре, као по познатом „Марфијевом закону“, „Све је дозвољено, ако немаш појма о чему  говориш“, и у том смислу требало би направити анализу. Ја ћу само споменути ад-хок три ситема Велике Британије, Белгије и Шпаније у којима су једноставно јасно раздвојене надлежности елемената система и заједничке институције, и ту нема никаквих недоумица.  Они овде стално праве недоумице и верујем да многи од њих не знају шта говоре јер су то трећеразредни чиновници. Они причају овде оно што им је написано.



Када говоримо о надлежностима, оне су јасно дефинисане у члану 3. став3. под тачком а., где јасно пише:

„Све владине функције и моћи које нису изричито дате у овом Уставу, институцијама Босне и Херцеговине ће бити функције и модел ентитета.„

Ако то некоме није јасно, онда не знам како би им требало написати.