У разговору за Борбу, Мандић говори и о сусретима са предсједником Србије Александром Вучићем, али о пресуди за “државни удар” која још није написана.
Да ли сте приликом последњег сусрета са предсједником Србије Александром Вучићем разговарали о актуелном тренутку у коме се налази србски народ у Црној Гори и региону?
Са предсједником Вучићем сам недавно, приликом отварања аутопута “Милош Велики”, разговарао о даљој сарадњи на унапрјеђењу положаја србског народа у ЦГ и региону. Такође, имао сам задовољство и част да говорим на отварању дијела аутопута који води ка Црној Гори, што такође говори о томе колики значај руководство Србије придаје не само путу него и народу који треба да у најскоријој будућности буде повезан са Србијом. Kроз бројне састанке дефинишемо који су то главни национални задаци и изазови који стоје пред нашим народом и констатујемо да се до успјеха и резултата може доћи само сталном сарадњом и договором.
Србско јединство и слога су пресудан фактор за многе процесе у региону и о томе сам више пута причао са предсједником Србије Александром Вучићем и најутицајнијим политичаром србског народа у БиХ Милорадом Додиком. Желио бих да заједно радимо и јединствено одговоримо на све изазове који се налазе пред нашим народом, у не баш пријатељском окружењу.
Сви смо свједоци појачаног антисрбског дјеловања у региону, а посебно у Црној Гори, која са друге стране толерише, па чак и подржава албанске шовинисте чији је једини циљ стварање Велике Албаније. Црногорски режим се налази у истом том антисрбском колу јер је изабрао да буде непријатељ србског народа, попут оних који кличу ОВK, или оних других који заговарају ,,државу Санџак”. Подсјећам да је врх црногорског режима посебно близак са албанским криминалцима који изигравају политичаре и државнике у лажној држави Kосово, што је класична издаја, али и посебна пријетња по територијални интегритет Црне Горе, интересе Србије и србског народа. Дакле, ситуација је сложена и србски политичари морају сарађивати како би се успјешно одупрли свему што се дешава или се може десити.
Очекујете ли да ће режим на јесен кренути у жестоку кампању против СПЦ?
Шта год да буде, ми из НСД и ДФ знамо да је наша обавеза пред прецима и потомцима да бранимо нашу Цркву и светиње. Поруке Тројичинданског сабора у Подгорици су веома јасне, као и заклетва која се чула из грла хиљада људи. Недавно је и у Херцег Новом народ Боке саопштио свој непоколебљиви став да ће бранити светиње наше СПЦ. Kад је у питању напад режима на Цркву свјесни смо да, прије свега, имамо посла са људима који се Бога не боје, а људи не стиде, што су показали свих ових година, као и да су спремни на сваку подлост како би продужили вијек својој власти. Бићу крајње искрен, врх режима не зна ништа о Цркви, а то што су тешке незналице када је у питању и било које друго питање из корпуса идентитетских тема, не умањује њихову одговорност. То су људи који су пљунули на своје претке и на традицију Црне Горе, њих интересују неке друге ствари, како да нешто опљачкају, да зграбе неку привилегију, да се проводе, и размишљају како да што дуже уживају у тим погодностима које су себи омогућили крађом народа и крађом избора. Али, у сукобу са Црквом у последња два миленијума нико се није прославио, него је сваки од тих насилника ту битку изгубио. Француска буржоаска револуција, као и каснија комунистичка, много су штете нанијели хришћанству али је Црква дочекала да ногом за врат стане и једном и другом богоборачком покрету и револуционарству. Што би наш народ рекао: Тешко је са Богом ратовати.
Шта се дешава са “државним ударом” готово четири мјесеца након првостепене пресуде? Kако гледате на то да судија Сузана Мугоша још увијек пише пресуду, да ли је то својеврсни притисак и нека игра режима?
Што се тиче “државног удара”, то је монтирани политички процес, као што је прије стотинак година била “Бомбашка афера”. Kако тада тако и данас, одлуке не доноси суд него „двор“. Оно што се данас покушава представити као непристрасно и професионално правосудно тијело је обична послуга Мила и Аца Ђукановића, као што је у том ранијем времену било ондашње судско вијеће. Kао што су некада у паузама суђења чланови суда и тужилаштва ишли у двор да питају шта да раде тако се и у овом времену одвијало то суђење. Вјерујем да данас не морају да љубе руку њиховом господару што се тада практиковало и сматрало великом правном тековином. Лично немам дилеме да сваку пресуду доносе браћа Ђукановић, па се према томе равнам и други ме не интересују. Што сам о томе имао да кажем рекао сам почетком маја и немам ништа да додам или одузмем.