„Били смо спремни да потучемо Албанце, али нам је наређено да се повучемо“: Дејан описује борбе чувене 63. падобранске бригаде на Кошарама

08.04.2019. год.

Дејан Ивановић из Врања почетак НАТО агресије на СРЈ дочекао је у резервном саставу 63. падобранске бригаде из Ниша. Већ су због бомбардовања били измештени са аеродрома, када су почетком априла отишли на Косово и Метохију, дуж границе са Албанијом.

Са својих 27 година одлази на задатак, где заузимају и држе положај на самој граници са Албанијом, на Проклетијама, у реону Кошара, прича Ивановић за Телеграф.

- Наши задаци су били мало другачији, али смо имали одличну сарадњу са свим осталим јединицама Војске Југославије.

Највећи хероји, јунаци тих борби и битака на граници са Албанијом, пре свега на Кошарама, били су војници на редовном одслужењу војног рока, момци од 18 до 23 године. Ми у резервном саставу смо били мало старији и искуснији, али су и многи од тих момака имали искуства, јер је било војника из свих класа 1998. године, који су у протеклих годину дана били изложени константним нападаима албанских терориста. Ја те момке памтим само по добрим особинама, високом моралу, доброј дисциплини, по патриотизму.

- Без обзира о којој јединици је реч, да ли су то граничари, припадници моторизоване бригаде, било је ту и старијих, резервиста, сви су изузетни војници, али су на мене најјачи утисак оставили ти момци на редовном одслужењу војног рока. Свакодневно сам им се дивио. Познато је да су још 1998. године, држали те линије, без икаквог страха, многи нису за време одслужења војног рока ни ишли на одсуство, сами су одбијали да иду кући иако их је следовало, јер нису желели да оставе своје другаре, своје официре на положајима. На Кошарама су биле свакодневне борбе, они су добро држали те положаје, добро се борили - сећа се Ивановић.

О акцијама своје надалеко чувене 63. падобранске не говори много, али су оне у пракси подразумевале да су ишли на она места за која постоји процена да евентуално може да дође до пробоја линије.

Оштећен вид, као једна од "успомена" Фото С.Тасић, Телеграф

- Давали смо подршку свим осталим војним једницама, имали смо и губитке, било је рањених и погинулих. Доста је било рањених услед бомбардовања од стране НАТО авијације у садејству са копненим нападима из Албаније, али смо се брзо повратили. Када се ВЈ повукла са карауле Кошаре на резервни положај, ми смо тада стигли, како бисмо стабилизовали тај део положаја. Сам објекат караула је у том тренутку у рукама терориста, али Кошаре представљају шири појам и предео, тако да су положаји ВЈ били на свега 500 метара одатле, веома близу.

- Само је објекат заузет и ништа више од тога, линија је стабилизована средином априла и до потписивања Кумановског споразума није померана, била је стабилна, наш задатак је био да широм тог положаја, где је било проблема, помажемо и долазимо у испомоћ. Моја јединица је била свесна колика сила се налази са друге стране границе и напада, а ми смо били борбена група од 50 до 60 људи. Са редовном војском није нас било више од 150 до 200 људи у реону Кошара - наводи Ивановић.

Вест да је потписан Кумановски споразум његовој јединици саопштили су официри. Осећања су им била, како каже, помешана.

- Свима нам је било жао и криво што се све тако одиграло, јер смо непоражени морали да се повучемо са положаја. Негде у својим главама, били смо спремни и за копнену офанзиву НАТО трупа и терориста.

Са друге стране били смо и мало срећни што ћемо после толико времена видети своје породице. Имао сам код куће сина од непуних шест месеци, супругу. Али осећања која су преовладавала била су туга и бес.

Приликом повлачења највише нас је бринуло шта ће бити са Србима који остају без наше заштите, али смо и добили информацију да ће се и највећи број народа, нарочито из метохијског дела повући заједно са нама, и то привремено, па ће се вратити.

Мислили смо да то неће бити трајно, да је то нека међуваријанта, да ми можда и нећемо напустити територију КиМ, можда ћемо доћи до Приштине, јер је било речи да ће ту ући међународне снаге УН, веровали смо међународним снагама - додаје Ивановић.

Речи једног монаха из Дечана остале су му у сећању С.Тасић, Телеграф

Оно што је понео са Косова и Метохије су речи једног монаха у Дечанима. То је оно са чим живи и што представља његов целокупан систем вредности.

- Били смо смештени поред манастира Дечани, ишли смо на литургије, били да се поклонимо моштима нашег краља Стефана Дечанског. Једна реченица приликом проповеди остала ми је у сећању, а то је да Косово није само парче земље, Косово је део неба. Ми смо били спремни да, док год то наша држава и народ траже, наша команда, будемо доле на Косову и Метохији.

- Веома тешко сам доживео као војник изручење србских официра Хагу, то је неправда, а као војник могу само да кажем све најбоље о својим и другим официрима ВЈ који су ратовали на КиМ. Мислим да је то само политичка освета од стране појединих земаља НАТО пакта, србска војска је часно обављала свој посао. Они су за мене јунаци и прави официри, и све најбоље о њима могу да кажем, а њихова једина грешка је била што су бранили и сачували своју земљу, сачували људство и технику. На крају је испало да ми нисмо ни добили, али нисмо ни изгубили тај рат. НАТО трупе су ушле на територију старе Србије тек када смо се ми повукли - сматра Ивановић.

Године које су уследиле, након престанка рата Дејан Ивановић каже да је доживео као издају.

- Није ми било пријатно, није ми било добро, осећао сам се изневерено. Надам се да су дошла боља времена, јер ко не храни своју војску, храниће туђу, а знамо да никад Србија није била без војске. Не бих рат пожелео никада ником, рат није добар. А ми онда, нисмо имали мржњу у себи, ишли смо да бранимо своју земљу, државу, народ и веру.

- Многи борци су препуштени сами себи, без посла, у дубини душе ме све то боли. Многи када су изашли из рата наставили су живот као и пре њега, али пуно људи није могло да се снађе. Косово је део неба и остаће увек у нама, иако нас тамо нема у броју као што смо некада били, осећа се да је наше, да је то наша земља - каже Дејан Ивановић.

Као успомену из борби на Проклетијама, Ивановић има оштећен вид и проширене вене због тешког терена на ком је боравио.

Каже да су окупљања припадника његове јединице редовна јер, напомиње, пријатељства и везе из 63. падобранске су за цео живот.

Ивановић је своју радну каријеру посветио спорту. На Факултету за физичку културу у Приштини дипломирао је 1996. године, а мастер студије из области економије завршио је 2011. године. Ожењен је и има два сина.

С. Тасић, Телеграф

Извор
Дејан Ивановић, фото: С.Тасић / Телеграф/ vostok.rs

Повезане теме
Србија
историја
рат

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Кршљанин за RUSERBIA.COM: БРИКС треба да створи механизам за осуду НАТО злочина

На питање уредника портала RuSerbia.com о дугорочним последицама НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом у Србији и НАТО биолошких лабораторија у Украјини и потреби формалног окривљавања САД и НАТО-а за наношење...

Игор Рзјанин, ветеран: Победићемо, правда ће бити задовољена и за браћу Србе

На платну промичу кадрови ослобођења Маријупоља, окружен сам публиком која аплаудира и плаче и размишљам само о једном – саборцима којих више нема, каже поводом премијере документарног филма “На...

Синиша Љепојевић: Србско-руска сарадња нам је данас важнија него икад

Синиша Љепојевић, угледни србски интелектуалац, ветеран ТАНЈУГ-а, који је деценијама живео и радио у Лондону, а сада је и народни посланик покрета „Ми – глас из народа“, за Братство...

Рогозин: Срби су моја браћа, поносим се вама!

Дмитриј Рогозин, послије вишедеценијске успјешне политичке каријере у Русији, током које обављао високе државне функције након почетка СВО отиснуо се на прву линију фронта. Тамо је у децембру прошле...