Двадесет година је прошло од почетка НАТО агресије на Југославију. 24. марта 1999. године НАТО снаге су без одобрења Савета безбедности УН напале ову државу. Вашингтон и његови савезници тврдили су да је сврха њихових акција била да се заустави "етничко чишћење" на Косову, за које је тада оптужен југословенски председник Слободан Милошевић. Руски амбасадор у Ватикану Александар Авдејев, који је 1999. године био први заменик шефа руског министарства спољних послова, говорио је о својој визији догађаја тих година за газета.ру. Преносимо интервју у целости.
- Да ли је одлука САД да покрене операцију против Југославије неочекивана за тадашњу руску државу?
- Акције САД у вези са војном операцијом против Југославије нису биле неочекиване. Министарство спољних послова није одбацило овај најгори могући сценарио. У сваком тренутку смо у потпуности поседовали војну ситуацију захваљујући сјајним информацијама из ГРУ-а, који је тада водио генерал Валентин Корабељников. Вредне политичке информације су такође добијане из СВР-а (спољна безбедоносна служба).
За координацију НАТО војног напада у многим земљама било је потребно осигурати одобрење националних парламената.
А овде су Американци буквално држали руке у џеповима.
Неколико година касније, француска штампа је објавила да је један од официра француског Генералштаба унапред обавестио Југословене о времену и циљевима бомбардовања. Све је то индикативно.
- Шта је Москва тада радила?
- Москва је схватила неминовност велике кризе. Контакти са југословенским руководством били су веома интензивни. Састанци су одржавани у топлој, али не и пријатељској атмосфери, у којој је доминирала искреност. [Премијер Русије] Јевгениј Примаков и [руски министар спољних послова] Игор Иванов су радили са највишим југословенским руководством. Важну координацију кроз механизме ОЕБС-а и НАТО-а проводили су [заменик министра спољних послова] Николај Афанасијевски и Сергеј Кисљак (тада руски стални представник у НАТО).
- Да ли је у тим догађајима постојала кривица председника тадашње Југославије Слободана Милошевића?
- Председник Милошевић, наравно, сноси свој део одговорности за почетак немира на Косову.
Од почетка деведесетих година прошлог века кршена су права албанске етничке мањине, смањена је настава у школама и објављивање медија на албанском језику, права локалне самоуправе су сведена на минимум.
Мора се рећи да је албански лидер тог периода Ибрахим Ругова имао умерене ставове. Албански сепаратизам је још био у повоју и није било планова за одвајање од Југославије.
Међутим, неспремност Београда да се бави косовским проблемом и став према правима националних мањина објективно је подстакао сепаратистичке позиције. У покрајини се брзо развила двојна сила. Приштина је створила своју паралелну, независну владу. Формиране су групе такозване Ослободилачке војске Косова. Занимљиво је да су их Сједињене Америчке Државе одмах уврстиле на листу терористичких организација.
Наш амбасадор у Београду, Јуриј Котов, који је одиграо важну улогу у овим догађајима, извештавао је Москви о целокупној тренутној ситуацији уз аларм. Осим што је радио са руководством Југославије и политичким странама, он је, на врхунцу кризе, спровео јединствену масовну евакуацију две хиљаде руских жена и деце из Београда, као и грађана ЗНД-а. Сви су спасени и безбедно пребачени авионима у Русију. Нико није повређен и није заборављен.
У марту 1998. председник Борис Јељцин хитно је послао Јевгенија Примакова у Београд да разговара са Милошевићем о ситуацији на Косову и правима албанске националне мањине. Примаков га је позвао да предузме проактивне кораке у погледу аутономног статуса Косова и започне преговоре са Руговом. Милошевић је, међутим, остао имун на наше бриге.
Нешто касније, у јуну 1998. године, председник Русије позвао је Милошевића у Москву на искрен разговор, након чега је југословенски председник објавио да је спреман за преговоре о главним косовским проблемима - облик проширене аутономије, крај репресивних акција против националних мањина, слобода кретања и приступ хуманитарним организацијама.
- Да ли је још увек било могуће избећи бомбардовање у то време?
- Мирно решење било је готово у фебруару 1999. године на конференцији о Југославији у предграђу Париза, Рамбујеу. Основа компромиса - мировни план је припремио наш дипломата Борис Мајорски, заједно са америчким амбасадором Кристофером Хилом. Њихов финализовани пројекат коначно је подржао шеф југословенске делегације Милан Милутиновић.
Међутим, нажалост, последњег дана Американци су ометали такву могућност да се постигну мир. Добро се сећам како је амерички државни секретар Медлин Олбрајт на маргинама разговора у Рамбујеу увела "идеолога косовске независности" и милитаристичког вођу Хашима Тачија, те га представила као лидера Косова.
Након такве акције, ова фаза конференције је прекинута, иако је мирно решење било “на дохват руке”.
- Југословенска криза памти се по "преокрету над Атлантиком"
- Јевгениј Примаков је окренуо авион назад над Атлантиком након телефонског разговора из авиона са америчким потпредседником Ал Гором, који је јасно ставио до знања да би се напад на Југославију могао догодити током његове посете Сједињеним Америчким Државама. Наш премијер је потом о својој одлуци да окрене авион назад, обавестио Бориса Јељцина, као и Министарство спољних послова. Иначе, министар спољних послова Игор Иванов био је у иностранству, а у Министарству сам остао само ја. Добро се сећам овог телефонског разговора са Примаковим. Појам "преокрета" постао је оријентир за Русе. Штета је што западни медији нису рекли ни реч о томе, и сада то уопште не помињу.
- Десант наших падобранаца на Приштину у јуну 1999. године. Колико је спонтана била та одлука руских власти?
- Прича о Приштини била је оперативна, али не и спонтана одлука. Усвојена је на председничком нивоу на предлог Министарства одбране. Занимљиве детаље интерне координације даје један од чланака генерала Леонида Ивашова (тада шефа Главне дирекције за међународну војну сарадњу Министарства одбране Русије). Желим да нагласим да је, као војни дипломата, генерал Ивашов у то време водио много преговора како би испунио наше интересе у формату распоређивања руског војног контингента на Косову.
- Да ли су Американци израчунали последице својих поступака?
- Несумњиво, верујем да је распад Југославије и постепени пренос целог балканског региона на зону одговорности НАТО-а деценијама био њихов стратешки циљ. У Југославији је главна мотивација Американаца била да се из ових региона избаце интереси наше земље и да им се супротстави.
- Како оцењујете догађаје после двадесет година?
- НАТО бомбардовање оцењујем као грубу агресију и неморалну акцију. Након агресије на Југославију, НАТО је створио преседан који се теоретски може поновити. Од тада, сви војни штабови су обавезни да дозволе такву могућност. Не сумњам да би овај, као један од најопаснијих међународних сукоба 20. века могао да се угаси заједничким напорима, мада на дуг, али миран начин. Трагедија Југославије била је шок за Русију и друге земље и дуго ће остати у генетској меморији Европе.
И на крају, догађаји су показали да ће у нужним тренуцима Американци моћи да користе НАТО механизам интеракције како би присилили савезнике да заједнички користе војну силу. То се десило у Југославији, упркос неспремности неких земаља да учествују у овој срамној акцији.
