Аутефалност не траже, већ се она намеће на силу

10.12.2018. год.

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com.

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com.

— Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај?

— Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума.

Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању.

Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути.

— Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово?

— Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу.

Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака.

Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури.

Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству.

Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити.

— Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве?

— Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве.

Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве.

Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Србска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин.

Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије.

И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји.

— Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи?

— Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима.

Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу.

Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке.

— Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе?

— Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе.

— Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени.

— Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама.

— Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије.

— Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија.

Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија.

Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев)

Са руског Марина Тодић

Патријархија.ru

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут

Извор
фото: pravoslavie.ru/ vostok.rs

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Кршљанин за RUSERBIA.COM: БРИКС треба да створи механизам за осуду НАТО злочина

На питање уредника портала RuSerbia.com о дугорочним последицама НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом у Србији и НАТО биолошких лабораторија у Украјини и потреби формалног окривљавања САД и НАТО-а за наношење...

Игор Рзјанин, ветеран: Победићемо, правда ће бити задовољена и за браћу Србе

На платну промичу кадрови ослобођења Маријупоља, окружен сам публиком која аплаудира и плаче и размишљам само о једном – саборцима којих више нема, каже поводом премијере документарног филма “На...

Синиша Љепојевић: Србско-руска сарадња нам је данас важнија него икад

Синиша Љепојевић, угледни србски интелектуалац, ветеран ТАНЈУГ-а, који је деценијама живео и радио у Лондону, а сада је и народни посланик покрета „Ми – глас из народа“, за Братство...

Рогозин: Срби су моја браћа, поносим се вама!

Дмитриј Рогозин, послије вишедеценијске успјешне политичке каријере у Русији, током које обављао високе државне функције након почетка СВО отиснуо се на прву линију фронта. Тамо је у децембру прошле...