Захар Прилепин: Вријеме се мијења и Срби би требали да изаберу нову власт

Јуче је дознао да, барем што се Српске тиче, то није могуће. Јуче је, као што то обично бива са писцима код нас, Захар Прилепин изазвао велику пажњу јавности због сасвим некултурних, политичких питања.

Након што су му службе државне заједнице БиХ, смјештене у Сарајстану, забраниле улазак на територију Дејтонске Долине Плача, можда порасте број подигнутих, купљених, а онда ваљда и прочитаних књига овог писца из редова Војске Доњецке Народне Републике. То би била једина позитивна тековина ове срамоте.

Фронтал.СРБ доноси кратки интервју, начињен у кафеу хотела Шахтјор плаца у Доњецку, са личношћу познатом тада само за књижевност заинтересованим, а сада нашироко чувеним писцем и у Србској.

Осим далековидости и родољобља уређивачке политике Фронтала, овај необјављени интервју из ратних резерви и јучерашњи „Случај Прилепин“, јасно потврђује да ће било какав истински покушај да се доведу умјетници чија идеолошка поставка одговара стварним културним и културнополитичким интересима Српске, бити оштро нападнут и онемогућен од оних снага које ову земљу држе под окупацијом.

Сусрет са овим писцем је био неочекиван. У униформи, уз  оружану пратњу и мјестимични пролаз оклопне технике под прозором. Није било пуно времена за било шта. Захар је заузет човјек.

Прилепин је ратовао у Чеченији, сада је у Доњецку у званичној титули официра за морал у једном батаљону, а у много званичнијој савјетника предсједника ДНР, Александра Захарченка. Једина ствар којом би се ова јучерашња брука културне елите у Србској (ако тако нешто постоји) могла опрати, осим поновног доласка Прилепина у Бању Луку, била би потпуно одустајање од културне политике која Српску очито води у пропаст и самоукидање из засједе.

У то име, настављамо интервју на питању шта се то Захару толико допало код Срба да би, макар само у дипломатском одговору, желио да живи са њима?

Свиђа ми се народ, језик, али оно што заиста купује моје срце кад сам у Србији, јесте што је то јединствена земља у свијету гдје могу рећи нешто позитивно о Русији, Русија ће побиједити, а људи ће почети аплаудирати.

Када причам са њима о Донбасу, не треба им претјерано објашњавати. Можда неке детаље, али они у потпуности схватају шта се овдје дешава из своје личне историје. Нажалост, нисам био на Косову и Метохији.

Шта је то што натјера писца да постане ратник? Да ли постоји нека веза између та два појма?

Ја сад не видим неку везу, јер сам престао да пишем књиге. Сматрам да је могуће имати више живота. Два или три. Бити војник, бити породичан човјек, бити писац. Ипак, сматрам да сада треба изабрати један живот.

Ипак, у контексту руске књижевности то, је традиција. Моја посљедња књига баш говори како су 168 писца били истовремено и писци и ратници. Не само у Великом отаџбинском рату (Други свјетски рат) већ и у Кавкаском, Финском, Пољском и другим ратовима. То су само лажни пацифисти, фарисеји, измислили да уколико си ратник, да не можеш бити писац.

Када говорите о више живота, то звучи помало шизофрено. Да ли рат толико изједа људску душу, да се ни писати не може, те остаје могућност само да буде ратник?

Да. Ништа друго. Моји интелектуални квалитети се смањују када сам у рату. Заборављам сав свој пређашњи живот, не читам књиге, мало мислим, не занимам се за политику или шта се дешава у Москви. То је за мене као да се дешава на другој планети.

Ви сте старјешина у војсци. Како, као хуманиста, измирујете то у себи са слањем људи у смрт?

Не шаљем никога. То су све добровољци. Они сами желе да иду рат. Ја једино могу да идем и хватам их за руку. (смијех)

Шта промишљате да ће се десити са њом у будућности, односно, каква су ваша знања о Републици Србској, прије него што сте постали ратник и бавите се само тим?

Мислим да ће доћи до промјене распореда снага у цијелој Европи. Самим тим и између Русије и САД. Сматрам да је задатак србског народа, српске интелигенције у таквим условима, да себи изабере другу елиту, другу власт. Оно чему стреми власт у Србији, Европска унија, сама се у себи распада.

Дешава се исти процес као у Украјини. Тежи се ка Европи, Европској унији, а ње нема. Ту је само хаос.

Што се Србије тиче, имам велику антологију српске поезије, читао сам Андрића, Павића и уопште много србских писаца. Имам читаву српску библиотеку.

Да, али питање је било Република Србска?

Да, да. Разумијем шта је у питању. Био сам тамо два пута. Но, ја Републику Српску доживљавам исто као Србију, а Србију као Републику Српску. Косово такође.

Путовали сте много по свијету, гдје сте срели најбоље писце, а гдје најбоље ратнике?

Одговорићу вам раздвојено на то питање. Знајући историју, односно како је ишао слијед Првог свјетског рата, Другог свјетског рата и до данас, мој најозбиљнији одговор би био Срби.

Што се писаца тиче, на много мјеста се налазе писци, али много је и земаља које немају ни једног писца који се може поистовјетити са њиховим народом. Проблем је у томе што у савременој књижевности се мало писаца поистовјећују са својим народом.

Један мој добар пријатељ, писац, добро ћакнут, написао је књигу Благогаварнитељници. Он се родио у САД, пише на француском језику, подражавајући руску класичну литературу, а живи у Шпанији.

Немогуће га је поистовјетити са неком земљом.

Значи, уколико дође да живи у Србији или Србској, ми можемо присвојити Прилепина?

(смијех и климање клавом)

Ви сте веома популаран писац у Србији, али можда најпопуларнија ствар коју сте написали у Србији су ваша Писма Стаљину. Због чега Стаљину?

Наравно да то нису реална писма. Стаљин, као симбол антиглобализма. Стаљин као симбол анти-НАТО, Стаљин као симбол антиевроцентризма, Стаљин као симбол тога да би се то могло срушити.

Када би бирали неког данашњег политичара ко би обједињавао све те особине, кога би изабрали?

Руски император, мислим да је он дужан бити то. (смијех)

Питања постављали: Д. Жарковић, Д. Симић, Фронтал

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут