ИНТЕРВЈУ Јован Милић: Ниш први пут има Градоначелника који служи народу, а не партији!

Јован Милић има 21 годину, студент је Машинског факултета, Универзитета у Нишу, а недавно је расплакао Србију гостујући у емисији "Живот прича", коју води и уређује Тања Војтеховски. Јован је само у прошлој години сиромашнима са Балкана дао преко 3 тоне хране. Причали смо са Јованом о његовим плановима, али и о тренутној ситуацији сиромашних породица.

МН: Јоване, ви сте студент Машинског факултета, колико је тешко студирати и бавити се хуманитарним радом?

Ј: Није уопште тешко, уколико то што радите, радите из срца. Ја сам навикао на рад, од осмог разреда основне школе радим кроз хуманитарну организацију "Нађи Раула" и на неки начин желим да помажем нашем народу.

МН: Зашто сте организацију назвали "Нађи Раула"?

Ј: Када сам оснивао хуманитарни портал, одлучио сам се да га посветим Раул Валенбергу, шведском хуманисти другог светског рата. Знате, о Раулу многи не знају ништа, а ја сам желео да га промовишем и да младим људима представим рад Раул Валенберга. Нажалост, до дана данашњег није позната Раулова судбина. Он је као шведски дипломата користио свој положај те је спасавао јевреје и остале којима је била потребна помоћ.

МН: Због чега сте са мање од 14 година кренули да се бавите хуманитарним радом?

Ј: Знате, мислим да цела Србија то зна. Моја породица и ја смо запали у тешко сиромаштво које је трајало пар година. И та глад, коју сам осетио на својој кожи ме је мотивисала да оформим организацију путем које се трудим да ниједно дете никада не буде гладно и да увек има ужину у школи.
МН: Занимљива је и ваша идеја о оснивању ученичке компаније за производњу бумеранга.

Ј: Тако је, са својим друговима из средње школе основао сам ученичко предузеће за производњу и дистрибуцију бумеранга. Кроз ученичку компанију сам научио како функционише један тим, а и били смо дост добри на разним такмичењима.

МН: Захваљујући тој ученичкој компанији били сте говорник и на Копаоник бизнис форуму, као једини ученик?

Ј: Дивно искуство, нажалост, више није било младих људи на том догађају, али се надам да ће се то променити. Све у свему, дивно искуство носим са Копаоника.

МН: У септембру излази и ваша аутобиографија: "И сиромашни имају сан". Како сте дошли на идеју да напишете мемоаре?

МН: Заправо, књига "И сиромашни имају сан", изашла је у јуну прошле године. У књизи сам говорио о дечаку Марку кога је глад мотивисала да мења свет, међутим, ове године сам одлучио да људима представим оно што јесам. И у децембру сам први пут јавно рекао да сам ја тај Марко, да сам ја био гладан младић, који је имао сан да мења свет.

МН: Морамо се дотаћи и тренутне ситуације у Нишу. Градско веће Ниша је одлучило да Аеродром "поклони" држави, Које је ваше мишљење по том питању?

Ј: Нажалост, одржавање аеродрома кошта пуно, Град нема толико новца и није било ситуације. Читам ових дана како многи нападају Градоначелника Града Дарка Булатовића. Знате, до пре неку годину у Нишу су се радиле много горе ствари, а народ је ћутао. Сада Ниш први пут има Градоначелника који служи народу, а не партији, а ми то желимо да изгубимо. Мислим да смо мало залутали.

МН: Значи, ви сте за то да се Аеродром да држави?

Ј: Ја сам за Град без демонстрација, за Град где се сви морамо борити да од њега направимо још већи град. Нажалост, Ниш је сиромашан град, а одржавање Аеродрома је скупо. Ја верујем држави и сигуран сам да неће заборавити Ниш.

МН: Да се вратимо на ваш рад. Прошле године сте проглашени за младог хероја Србије. Шта за Вас значи то признање?

Ј: Награда Млади хероји представља за мене, велико признање. Заправо сва та признања ми значе, не због мог рада, ја бих радио исто и са признањима и без њих, али ми значи подршка различитих људи, фондација и организација. Моја идеја је да све организације на свету међусобно сарађују и мењају свет, то је и циљ свих организација, зар не?

МН: Тако је. Ваша порука за младе на Балкану.

Ј: Живимо у миру сви ми. Видели смо како су наши преци живели, колико су живота дали за парче земље. Сада смо сви мале државе, и уживајмо. Будимо добре комшије и помозимо онима којима је помоћ потребна. Докле год дишемо овај кисеоник, морамо да будемо хумани!