Литијумска позадина украјинског рата

Случај Украјине кристално јасно показује да је питање експлоатације ретких метала, а међу њима свакако и литијума, пре свега геополитичко питање, чија је цена пропорционална страху Колективног западa због губитка глобалне доминације

У јеку офанзиве кијевског режима на Курску област, Кијев су посетили амерички сенатори, републиканац Линдзи Грејем и демократа Ричард Блументал.  И док ће, сва је прилика, наредни месеци показати да je офанизива кијевског режима на курском правцу само једна тактичка игра, која тешко може донети кијевском режиму дугорочне и стратешке војне резултате, те да знатно више припада информативном и политичком него оружаном рату (ОВДЕ), дотле су амерички сенатори у разговорима са Владимиром Зеленским и премијером Шмигаљом манифестовали стратешки правац политике САД према Украјини.

Следствено томе, сенатори, иначе познати по нескривеној русофобији, због чега је Грејем почетком године и доспео на руску листу терориста и екстремиста (ОВДЕ), заложили су се у Кијеву не само за даљу војну подршку кијевском режиму, ратификацију споразума о безбедности између САД и Украјине и пријем Украјине у НАТО пакт (ОВДЕ, ОВДЕ), него и за постизање стратешког споразума између званичног Вашингтона и Кијева у области експлатације ретких минерала у Украјини, чија би вредност према првим проценама прелазила један трилион америчких долара.

Према заједничком саопштењу које су сенатори објавили након састанка са првим човеком кијевског режима, Зеленски је био „одушевљен и сасвим решен да такав споразум постигне“. Према оцени сенатора „право је време да се формулише стратешко партнерство (САД, прим. аут) са Украјином, које може донети огромну економску корист САД и стаблиност Европи“ (ОВДЕ).

Грејем и Блументал нису имали потребе да пред носиоцима марионтеског кијевског режима скривају да је обећана обнова Украјине пре свега условљена економском добити и геополитичким интересима САД, рекавши како ће економска сарадања, пре свега у области експлоатације ретких минерала, „учинити Америку снажнијом и убрзати обнову привреде Украјине“ (ОВДЕ). Амерички сенатори су посебно истакли, да је „Украјина богата значајном количином литијума, титанијума и других ретких сировина, које су потребне америчкој економији“. Стога би по мишљењу сенатора „споразум са Украјином у тој области учинио САД мање зависним од иностраних конкурената“ (ОВДЕ).

Континуитет политике САД

Заједничка кијевска изјава републиканског и демократског сенатора баца додатно светло на основну тезу текста који је петог августа објављен у америчком „Политику“, према којој ће Украјина уживати америчку подршку и у будућности, независно од исхода америчких председничких избора (ОВДЕ). Потребу САД да дугорочно помажу Украјину писац овог текста, Метју Камински, најпре објашњава цитатом Збигњева Бжежинског, да је „несумњива чињеница да без Украјине Русија престаје бити империја. Али ако Украјина буде поткупљена, а потом потчињена, Русија ће аутоматски постати империја“.

Осим у тези Бжежинског, чију тачност потврђује хиљадугодишња историја руске државе, разлози за дугорочну америчку војну и финансијску подршку кијевском режиму Кемински налази у потреби супротстављања САД новом „свету са сферама утицаја, коме стреме Кина и Русија“. Наиме, подела интересних зона, по Кеминском, „може многоструко наштетити Америци“, а пре свега америчкој економији, јер „смањује простор за америчку робу, укључујући војну технику и инвестиције“.

Такав амерички интерес налаже да се и у будуће „наоружавају украјински војници како би добили рат, који воде они, а не војници САД“ (ОВДЕ). Једном речју, САД води прокси рат против Русије у Украјини не из разлога што је руска војна интевренција угрозила националну безбедност САД, као што су САД „мајдановским“ инсталирањем русофобског марионетског пронатовског режима на матичној руској земљи непосредно угрозиле безбедност руске државе-цивилизације и опстанак руског народа, већ зато што би коначни повратак Украјине у „руски свет“ значио почетак истискивања САД и његових западних сателита из целе Евроазије, а потом и из других земаља Глобалног југа. Кемински је престижном „Политику“ признао оно што је одавно очигледно сваком ко није анастезиран западном пропагандом – украјински војници гину за неолонијалне интересе САД.

Управо имајући у виду неоколонијалне интересе „акционара САД“, а анализирајући основну тезу из навденог чланка Кеминског – да ће САД подржавати кијевски режим независно од тога ко буде био у следећем председничком мандату станар Беле куће – руски аналитичар и познати економски стручњак, Јелена Панина, доводи у везу америчку подршку Украјини са врло конкретним интересима западних мултинационалних компанија и инвестиционих фондова (ОВДЕ).

Панина наводи како је територија Украјине под контролом режима из Кијева већ постала власништво западних компанија, због чега Колективни запад на челу са САД, није спреман да ту територију мирно предају Русији. Тако је, наводи Панина, инвестициони фонд „Блек Рок“ већ купио око половине свих обрадивих површина у Украјини.

Да је не само плодни малоруски чернозем разлог због којег ће САД ратовати у Украјини против Русије до последњег војника кијевског режима, јасно су потврдили током посете Кијеву сенатори Грејем и Блументал. А да је за Колективни запад прокси рат који води у Украјини, између осталог, и рат за украјинско рудно богатство, отворено је почетком 2023. године признла немачка агенција за спољну трговину и инвестиције – GTAI, закључујући како су „рудна богатства Украјине угрожена“, а „рат у Украјини је још и битка за минералне сировине (ОВДЕ).

Украјина и критичне сировине

Свесни чињенице да опстанак једног марионетског режима искључиво зависи од спољне подршке, представници званичног Кијева редовно се од почетка рата позивају на аргумент значајних резерви ретких минерала како би дугорочно осигурали подршку западних ментора. Тако је још у првој години украјинског рата кијевски заменик министра животне средине и природних богатстава, Светлана Гринчук, изјавила, да се „око пет одсто свих светских резерви ‘критичних сировина’ налази у Украјини, која заузима око 0,4% површине Земље“.

Говорећи на заседању Европске економске комисије УН, Гринчук је посебно указала на 500.000 тона резерви литијума у Украјини, који је „незаменљив при производњи батерија за електричне аутомобиле“. Имајући то у виду, Гринчук је истакла, да ће „сарадња у даљој деокупацији украјинске земље убрзати и раширити приступ украјински критично важним сировинама, како самој Украјини, тако и нашим партнерима“ (ОВДЕ, ОВДЕ).

Према наводима америчког социјалисте Грегора Линка, кијевски премијер Денис Шмигаљ поручио је у Бриселу у новембру 2022. године учесницима „Недеље минералних сировина“, да „Украјина улази у ред десет највећих произвођача титанијума, гвожђа, каолина, мангана, цирконијума и графита“ (ОВДЕ). Притом треба знати да је Европска комисија ЕУ уочи почетка рата, 13. јула 2021. године, са кијевским режимом закључила „Стратешко партнерство у области сировина и акумулатора“, а Украјину укључила у Европску сировинску алијансу (ERMA) (ОВДЕ).

Непосредно уочи посете америчких сенатора Кијеву, на сајту Светског економског форума појавио се текст под насловом „Будућност критичних сировина: Како Украјина игра стратешку улогу у глобалном ланцу снадбевања“ (ОВДЕ). У чланку се наводи да ова источноевропска земља располаже са око 20 000 налазишта 116 различитих минералних сировина, од чега је пре почетка рата било активно тек 3.055 налазишта или тек око 15 одсто.

У чланку се даље наводи како Украјина, „независно од рата“, располаже са седам одсто светских резерви титанијума (према другим проценама око 20% светских залиха свих титанијумових руда налази се у Украјини, ОВДЕ), те спада у једну од ретких земаља у којој се добија титанијева руда неопходна за аерокосмичку, медицинску, аутомобилску и бродограђевинску индустрију. Поред тога што располаже са 500.000 откривених залиха литијума (према неким наводима резерве литијума могу бити и веће, пошто у совјетско време његово истраживање није било нарочито интересантно, ОВДЕ), Украјина заузима пето место у свету по производњи галијума, који је неопходан за производњу полупроводника, а има и велике залихе берилијума, које је неопходан у производњи атомске енергије, аерокосмичкој, војној и електронској индустрији (ОВДЕ).

У чланку објављеном на порталу Светског економског форума наводи се још да Украјина располаже значајним резервама цирконијума и апатита, који су неопходни у производњи атомске енергије (Украјина по резервама цирконијум оксида заузима треће место у свету, иза Јужноафричке Републике и Аустралије, ОВДЕ). Украјина располаже и са 20 одсто светских залиха графита.

У тексту са портала Светског економског форума скреће с пажња и на чињеницу да Украјина располаже и са значајним резервама обојених метала: бакра (четврто место у Европи), олова (пето место), цинка (шесто место) и сребра (девето место). Најзад се указује и да Украјина има значајне резерве никла (215 хиљада тона) и кобалта (8,8 хиљада тона), те да се оне налазе у „безбедној Кировградској и Дњепропетровској области“ (ОВДЕ).

Аутор текста који је објављен на порталу Светског економског форума истиче, да Кина контролише 85-90% укупног светске производње ретких минерала, од експлоатације до прераде, те да ЕУ из Кине набавља 40% свих критичних минерала. Имајући у виду украјинске резерве ретких метала, аутор овог текста закључује како Украјина може „помоћи демократским земљама да стекну већу самосталност у односу на недемократске режиме, посебно у области енергетике и технологије“ (ОВДЕ).

Донбас у фокусу

Водећи руски, али и амерички медији (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ), већ одавно скрећу пажњу да је титанијум у фоксу пажње Вашингтона када је у питању рат у Украјини.  Притом, није без значаја чињеница и да се највећа налазишта титанијумове руде у Украјини тренутно налазе под контролом кијевског режима, у Дњепропетровској и Житомирској области (ОВДЕ, ОВДЕ). С једне стране Украјина располаже огромним залихама овог метала (друго место у свету према колични истражених залиха титанијумове руде), а САД, с друге стране, 90% својих потреба обезбеђује из увоза.

Само у 2021. години САД су на куповину титанијума потрошиле рекордних 82 милиона долара. Титанијум је, иначе, незаобилазан у ваздухопловној индустрији и производњи комисмичких летилица, па стога амерички Боинг 30 одсто својих потреба за титанијумом обезбеђује из Русије, која је у 2021. години била други светски извозник титанијума (после Кине) и то углавном прерађујући руду из Украјине, а после почета СВО из Африке и Азије (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).

Због зависности од руског титанијума, пре свега ваздухополовних гиганата Боинга и Ербаса, САД и ЕУ до данас нису увеле санкције Русији на извоз овог метала (ОВДЕ). У септембру 2022. године Центар за европске политичке анализе објавио је текст под насловом „Титанијум из Украјине може заштитити Запад“, у коме се истиче да је навдени ретки метал обавезни део многих одбрамебених система, те да је за Запад неприхватљива постојећа зависност од „стратешких конкурената и противника“ када је у питању таква стратешка сировина каква је титанијум (ОВДЕ).

Спремност Вашингтона да води рат до последњег украјинског војника, те да не пристане на услове мира које је пре курске офанзиве предложио Путин, а који укључују и признање присаједињења Русији четири украјинске области, свакако има везе са чињеницом да су под контролу Москве већ дошла нека од најзначајнијих рудних налазишта Доњецке и Запорошке области. Према неким проценама укупна вредност налазишта минералних сировина на територијама које су присаједињене Русији, а које Москва тренутно и ефективно контролише, износи 12 трилиона долара (ОВДЕ).

Донбас је пре свега познат по огромним залихама угља, због чега се процењује да Русија тренутно контролише 80% украјинске производње угља. У делу Запорошке области који је присаједињен Русији, у граду Дњепрорудное, налази се један од највећих рудника гвожђа у некадашњој Украјини (ОВДЕ). Азовско море крије значајне резерве нафте и гаса (ОВДЕ). У Запорошкој и Доњецкој области налазе се и два од три највећа налазишта литијума у некадашој Украјини, која до сада нису експлоатисана.

Реч је о Крутој Балки у Запорошкој области (ОВДЕ), а нарочито о Шевченковском пољу у Доњецкој области (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ), за чију је експлоатацију још 2018. године лиценцу добила компанија Petro Consulting, под контролом некадашњег украјинског председника Петро Порошенка (ОВДЕ, ОВДЕ). Имајући у виду да се до сада откривена налазишта литијума на старој територији Русији процењују на 1,5 милиона тона, онда је јасно да би са доњецким и запорошким резервама Русија била међу десет највећих произвођача овог ретког метала у свету.

Због тога је познати немачки русофоб и посланик Бундестага из редова CDU, Родерих Кизеветер, почетком ове године довео у везу будућност енергетске транзиције Европе са заузимање региона Доњецка и Луганска, јер се, по његовим речима, у овим областима налазе нека од највећих налазишта литијума на старом континенту (ОВДЕ, ОВДЕ).

Случај Украјине кристално јасно показује да је питање експлоатације ретких метала пре свега геополитичко питање, чија је цена пропорционална страху Колективног запад због губитка глобалне доминације. Да би се дочепао критичних ресурса Колективни запад је спреман да потпуно уништи једну земљу – показао је то у Украјини од Мајдана 2014. па до данас.

Истовремено, Колективни запад у лику Немачке у Србији обећава „европске еколошке стандарде“ код експлоатације литијума. Када се питање експлоатације литијума посматра пре свега са геополитичког становишта, онда се тешко могу „прогутати“ „европски еколошки стандарди“ и западне марионете на челу народног протеста против Рио Тинта. Уосталом, Срби су прве и највеће жртве последње фазе западне глобалне доминације, па би требало да буду последњи који ће својом земљом и рудни благом спасавати Колективни запад у његовом окршају са Кином и Русијом.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард