РТ: „Поново смо на ратном путу“: 30 година након пада Берлинског зида Европа издаје своје наде - Вили Вимер

10.11.2019. год.

Три деценије након пада Берлинског зида, једног од симбола Хладног рата, Европа остаје подељена јер је изабрала конфронтацију уместо заједничке будућности, сматра Вили Виммер, бивши немачки државни секретар за одбрану.

Немачка обележава 30 година од пада Берлинског зида - симбол поделе можда и не само за Немце, већ и за све европљане, који су били подељени на континенту између Западног и Совјетског блока. Рушење зида се од тада претворило у симбол поновног уједињења Немачке. Ипак, сама Европа није успела да постигне истинско јединство које је било сан људи који су га срушили 9. новембра 1989. године.

Вимер је такође дугогодишњи члан немачког парламента и бивши потпредседник Скупштине ОЕБС-а, који је у време поновног уједињења био и високи функционер у немачком Министарству одбране и надгледао интеграцију оружаних снага Западне и Источне Немачке.

Сматра да су уместо стремљењу „заједничкој кући“ која би објединила све европске нације, политичари нацртали нове границе, постављајући своје земље нау пут ка наовим сукобима. Наде које су испуниле срца људи након завршетка Хладног рата коначно су срушене, рекао је Вимер, док је данашњу европску и НАТО политику према Русији назвао "катастрофом".

РТ преноси неколико његових мишљења о том питању.

Англосаксонска стратегија „поделе“ уместо Горбачвљева „Заједничка кућа“

Разлог новог Хладног рата је потпуно јасан. Да смо следили политику [последњег совјетског лидера] Михаила Горбачова, [бившег немачког канцелара] Хелмута Кола и чак [бившег америчког председника] Џорџа В. Буша, ушли бисмо у еру сарадње. Из тог разлога спомињем „заједничку европску кућу“ - велику идеју Михаила Горбачова.

То је врста англосаксонске политике да се не сарађује на европском континенту - углавном између Руса, Француза, Пољака и Немаца. Они желе да се сукобе у овој области и због тога су против свих обећања. Као резултат тога, НАТО је проширен на Исток.

Био сам одговоран за организацију немачких оружаних снага на немачкој територији након уједињења. Нисмо желели стране трупе у бившој Источној Немачкој. Нисмо желели да имамо британске или француске трупе тамо, желели смо да имамо само немачке. Желели смо да објаснимо свету да не постоји жеља за проширењем НАТО-а до нових граница са Русијом које су створене 1992. године.

То је било против свих идеја које смо имали након поновног уједињења. Оно што се догађа сада је нека врста англосаксонске политике која је створена још пре Првог светског рата. Опет смо на путу рата. То је увелико против воље нашег народа.

То је такође против воље Холанђана, Француза, Шпанаца и Италијана. Ми то видимо као катастрофу да се амерички председник који је вољан сарађивати са руским председником Владимиром Путином - председник Трам мора суочавати са тако катастрофалном политиком коју организује дубока држава САД, а која је против наших националних интереса и националних интереса свих осталих западних европљана.

Остаци Берлинског зида нису само симбол поновног уједињења Немачке или краја поделе у Европи. То је симбол пропуштене наде и заборављених очекивања када је у питању сјајна идеја Михаила Горбачова да помогне у изградњи заједничке европске куће.

Док год живимо, немачки народ ће се са великом захвалношћу сећати совјетског генералног секретара и његовог лидера, као и руског становништва. Увек смо говорили да је кључ за поновно уједињење Немачке био у Москви. Москва нам га је предала и зато се морамо суочити са одговорношћу за будућност.

Поновно успостављене веза са Русијом

Улога Михаила Горбачова још увек је слична улози светаца Немаца. Људи у Њемачкој воле господина Горбачова и свиђа им се његова идеја заједничке европске куће. Ми у Немачкој то доживљавамо као катастрофу да заједно са НАТО-ом поново припремамо некакво заједничко европско ратиште.

Горбачов је врста хероја за Немце. Пуно путујем у свим деловима Немачке и када дођем у источни део видим још једно велико питање за њих. Двадесет година након уједињења било је врло тешко разговарати с њима о Русима и њиховом односу према Русији. Скоро да су игнорисали такве разговоре због прошлости.

Али, кад сада дођете у Росток, Дрезден или Лајпциг, они поново уче руски језик, одлазе у позоришта да гледају руске представе и слушају руску музику. Поново су успоставили везе са Русијом, и ако би могли радити оно што желе, били би велики економски партнери Русије ових дана.

Ствари су се заиста промениле за Руску Федерацију и за Русију. Људи у Дрездену, главном граду Саксоније, апсолутно су поносни што је руски председник Владимир Путин једном био тамо у служби. То је стварност ових дана, упркос ономе што о томе пишу мејнстрим медији.

Извор: Восток / РТ

Извор
НАТО вежба у Летонији, фото: © Reuters / Ints Kalnins / RT/ vostok.rs

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Наставак сукоба у ДР Конгу - Паљење амбасада, капитулација приватних војски и коначна експлоатација западних проксија — Рог Слободе

Након вести о освајању града Гоме од стране побуњеничких снага под руандским покровитељством, у главном граду Демократске Републике Конго (ДРК), Киншаси, започели су велики анти-руандски протести који су имали...

«Пољска фалсификује историју јер је не памти» - руски историчар Алексеј Плотњиков о основама европске русофобије и улози фашизма у њој

Разговор са историчарем Алексејем Јурјевичем Плотњиковим доноси дубљи увид у значај ослобођења Пољске током Великог отаџбинског рата, цену коју је Совјетски Савез платио за ту победу, као и контроверзну...

Вучић је споредни коњ у америчком возу — Звезда, медијска кућа Армије Русије

Вашингтон и Београд намеравају да заједнички одузму имовину Русији у србској нафтној и гасној компанији

Зоран Милошевић: Русија као Нојева барка

Последњих година свет доживљава велико реструктурирање вредности – и многи становници Европе, САД и других земаља постају, благо речено, неподобни у својој земљи. Они траже нови дом за себе....

Сећање на Војску Републике Српске

Војска Републике Српске је формирана 12. маја 1992. године, а званично је укинута 1. јануара 2006. године. Животе за Републику Српску дало је 23.184 борца.